Прочитај ми чланак

НОВА НАТО пропагандна стратегија

0

Више НАТО званичника изјавило је да немају ништа против војне неутралности Србије. Шта се крије иза овог реторичког заокрета?

Протеклих недеља са разних „НАТО страна“ чули смо на први поглед релативно умерене поруке у односу на Србију. Први човек Парламентарне Скупштине НАТО, Паоло Али, изјавио је „да алијанса у потпуности разуме зашто се јавно мњење у Србији противи уласку у НАТО, имајући у виду бомбардовање 1999. године“, током кога је, како је уздржано признао, „вероватно било грешака“.

Местимично је у сличном духу и извештај о нашем региону који су недавно јавности представили амерички Институт „Исток-Запад“ и Национални комитет за америчку спољну политику.

„ДОБАР“, ЛОШ, ЗАО

У њиховом спису названом „Време је за акцију на Западном Балкану“ истиче се да „САД треба да обнове и ојачају односе са Србијом, највећом и најмоћнијом државом у региону“. Дивно. Али ту престаје „идила“. Убрзо се јасно каже шта је услов за то, односно како би новоуспостављено пријатељство изгледало. Укратко, за некакву подршку коју би наводно добила од Вашингтона и убрзавање ЕУ интеграција, од Србије се очекује да се дефинитивно одрекне Косова. И уз то да се брзо, пре свега у безбедносној сфери, удаљи од Русије.

Прилагођавање Београда политици ЕУ према Москви, у предложеним мерама за нову акцију САД на Балкану, услов је – ништа мање од капитулације у вези са Косовом – за прихватање наше земље од Запада. Но, то је ипак став (или ради нашег збуњивања треба да изгледа тако) само једне, лошије, евроатлантске „фракције“. Друга НАТО глава – док она у потпуности зла ћути – игра улогу „доброг“ полицајца. Поменути Паоло Али је и у вези са овом темом много „попустљивији“.

Каже да НАТО-у не смета војна сарадња Србије и Русије. „НАТО цени чињеницу да већину војних вежби Србија организује управо са НАТО. Србија има слободу да учествује у војним вежбама са Русијом или било којом другом земљом. Ценимо то што Србија одржава равнотежу у смислу што са једне стране има добре односе са Русијом, а са друге стране има одличну сарадњу са НАТО“.

НАТО НЕУСПЕХ

У овим и другим иступима представника НАТО-а и локалних лобиста тог пакта, као што смо видели, има немало контрадикторности. Ипак, када се све сабере и одузме однос према нама је, наизглед, бољи него пре. Нити чујемо оптужбе на свој рачун због набеђених грехова из прошлости, нити нас дрско убеђују да нам је НАТО одувек био пријатељ те да наша светлија будућност зависи од уласка у тај блок, док је противљење томе плод ирационалности.

НАТО лобисти су дуго покушавали да убеде српску јавност да је чланство у том савезу корисно за Србију. Употребљавани су бројни аргументи, од повећања безбедности од тероризма, преко економских фактора (јер ће Србија бити препозната као стабилнија земља и самим тиме интересантнија за западне инвеститоре), до смиривања регионалних проблема ако би се све земље Балкана нашле у оквиру НАТО. Коначно, чланство у НАТО се представља као чинилац који би убрзао улазак у ЕУ.

Пропаганда НАТО-а у том смеру је била упорна и свестрана. Од медијског деловања, организовања конференција и трибина, рада са омладином. Ипак, активности о којима говоримо нису дале резултат. Истраживања показују да је – без обзира на вишедеценијску интензивну активност заговорника НАТО-а – и даље око 85 одсто грађана Србије опредељено против уласка у тај савез. То је пропагандне стратеге тог војног блока навело да коначно преиспитају приступ Србији који се показао толико стерилним. Из тога је произашао и нови модел обраде српске јавности! Са њим се од почетка 2018. суочавамо, а као да не увиђамо његову манипулативну потку и домете описаног подземног деловања.

ПРОПАГАНДНИ САЛТО

Ево како је све кренуло: Адмирал Фого, један од главних команданата НАТО у Европи, у разговору са српским званичницима и изјавама за медије које је дао почетком фебруара 2018. године, истакао је да НАТО прихвата одлуку Србије да буде неутрална. Штавише – гле чуда – такву одлуку подржава. То је била потпуна новина у ставу тог савеза јер раније је стално истицана „потреба“ да Србија приступи евроатлантским интеграцијама и тако допринесе стабилизацији Балкана.

Као што смо видели на почетку текста, у отужној НАТО торти после реда слатког крема иде ред нечега мање пријатног. Уз све промене тако је било и биће. У том смислу, почетком марта ове године, говорећи пред Сенатом САД, главнокомандујући НАТО-а за Европу, амерички генерал Скапароти, опширно се бавио стратешким питањима у нашем региону.

Иако је око тога било медијских несугласица, показало се да се и он трудио да не буде непосредно увредљив у односу на наш народ. Међутим, окомио се на Русију која наводно има негативну, дестабилишућу улогу на Балкану. Што се Срба тиче, како у Србији тако и у Републици Српској, они су због историјских разлога најподложнији руском утицају. Русија, по њему, манипулише Србима и Запад томе хитно мора да се супротстави енергично делујући против Москве и нудећи извесне добитке Београду ако буде кооперативан.

ЕВРОАТЛАНТСКА МАСКАРАДА

То је опште место. НАТО пропагандисти се слажу око тога, а разликују се око нијанси у приступу Русији и онога шта од нас траже. Неки, као што смо видели, захтевају од нас уступке по питању Косова и односа са Русијом, други се наводно ограничавају само на последње, док трећи избегавају да говоре о концесијама које ми треба да дамо и уместо тога у овој фази акценат стављају на оно што би њихова страна нама могла да понуди како би нас придобила. Мада, када одбацимо празне речи, и ту нам се ништа позитивно не нуди.

Када се ради о чланству у НАТО, сви се, међутим, одједном слажу око тога да оно није нужно. Да опет цитирам председника Парламентарне Скупштине НАТО: „Није неопходно да се Србија у овом тренутку придружи НАТО. Можда ће до тога доћи у будућности али то зависи од грађана Србије, а не од НАТО. НАТО увек прихвата захтеве за чланство, као што је то био случај са другим државама у региону“. Штавише, поменути господин као и низ други НАТО делатника тврде да немају ништа против да Србија остане неутрална.

То показује колико је нови НАТО пропагандни приступ опаснији и интелигентнији од претходног јер у себи садржи дозу реалности. Када се Србима тврди да треба да иду у НАТО то код њих изазива велике негативне емоције и не може се рационално утемељити, али када се, као, са становишта српских интереса прича о томе зашто Србија треба да буде неутрална и како ће од тога профитирати – то људима делује прихватљивије. При томе се Русија не стигматизује толико брутално као раније, већ се само „хладно“ наводи зашто за Србију није добро да са Москвом има блиске везе.

МОГУЋИ БУМЕРАНГ ЕФЕКАТ

Лукаво, нема шта. Србима се наводно нешто нуди и макар селективно се смањује притисак на нас, а заправо се, само прикривено, ради у прилог нашег потпуног сламања. Србија која би се одрекла блиских веза са Русијом изгубила би кључни ослонац за одбрану својих националних интереса. На крају би као зрела крушка, претходно напола поједена од геополитичких црва, упала и у НАТО корпу. Јасно је да је тако. Када евроатлантски делатници већ истичу да је Србија најважнија земља региона, а толико труда су уложили и улажу да у своје редове увуку мање битне чиниоце као што су Црна Гора или Македонија, зар има смисла поверовати им да неће настојати да своју хегемонију запечате и интегрисањем наше државе?

Одговор се намеће али све ипак има и светлију страну, и њу треба да покушамо да искористимо. Када НАТО већ умањује закулисни притисак да у њега уђемо и позерски прихвата нашу неутралност, ми форсирано треба да кренемо путем њеног пуног заокруживања. Томе нико ништа сувисло неће моћи да приговори. Она сада почива само на обичној скупштинској резолуцији о војној неутралности, а то је врло мало. Њу је давно требало уградити у уставни поредак и потом затражити потврду исте од стране ОУН (што је, не тако давно, успешно урадила Туркменија). Но, није касно ни сада да се тако поступи.

Није било храбрости да се то раније уради, претпостављам због страха од НАТО контрамера. Али када НАТО сада већ гласно говори о томе да је српска неутралност за њега позитивна, то понављам јер је битно, онда се на то треба позвати и кренути у офанзиву како би неутралност била зацементирана. Поготово то стоји сада када се и овако отвара процес промене Устава. С друге стране, не треба ни да помишљамо на било какве негативне потезе према Русији јер они би били још у већој мери антисрпски. Секли би важну грану на којој седимо. Да сада не причамо о моралу већ останемо само у домену прагматизма.

ЗАОКРУЖИВАЊЕ СРПСКЕ НЕУТРАЛНОСТИ

НАТО није навикао на то да Срби после 5. октобра делују офанзивно и изненадио би се нашом контракцијом. А морамо да будемо свесни да ако ништа не будемо предузимали НАТО хоће. Искуство нас учи да он не седи скрштених руку. Упорно тражи начине да истера своје, од статуса Косова, преко позиција Русије на Балкану, до чланства Србије у НАТО. Како наш народ каже: „Вук длаку мења, али не и ћуд“. Тако је и са Алијансом која је на нас извршила агресију 1999. а сада нас убеђује да осиромашени уранијум који је бацао на нас „није узрок здравстених ризика“. Таман посла да је штета. Напротив, готово да тврде да је благотворан.

Тако ће нам у неком тренутку рећи и да је неутралност била одлична, али је одрадила своје. Имала је улогу својеврсног штита да нас Руси не „злоупотребе“. Пошто „руска опасност“ прође, поручиће нам да је дошло време да се сврстамо раме уз раме са слободарским народима региона, од Хрвата до Албанаца, који су, додуше, у прошлости неретко носили СС и сличне униформе, али то и није од значаја јер је било умногоме усмерено против Русије. НАТО цинизам нема краја, па ће нам устврдити да нас је заједно са руским ослободио и косовског баласта, те нам тако учинили велику „услугу“. На нама је да малчице вратимо „доброчинство“ и шаљемо своје војнике да гину за америчке интересе негде, на пример, на Блиском Истоку.

Тако ће бити, наравно, ако својом пасивношћу то допустимо. На нама је да одлучимо да ли хоћемо или не, а значајан корак у правцу одбијања таквог понижења и девастирања националних интереса можемо да повучемо већ сутра, отварањем процедуре свестраног унутрашњег и спољног целовитог дефинисања наше неутралности. И још нешто: тиме се Србија не би борила само за своју неутралност већ и за Косово и Метохију и друге националне интересе. Показала би да је озбиљна земља а моћни и прагматични западни играчи само са таквима, евентуално, пристају да праве компромисе. Оне који се лако савијају третирају као топовско месо. И када немају негативан имиџ као ми. Камоли када га имају!

Извор: standard.rs

Ознаке: , ,