Николај Велимировић, новоканонизовани српски светитељ који је био епископ охридски и жички, истакнути теолог и филозоф био је велики говорник због чега носи и надимак Нови Златоусти. Као млад оболео је од дизентерије, и заклео се, ако преживи, да ће посветити свој живот Богу. Тако је и било.

Основну школу учио је у манастиру Ћелије. Шесторазредну гимназију завршио је у Ваљеву, а Богословију у Београду 1902. Кратко време био је учитељ у Драчићу и Лесковицама код Ваљева. Од 1904. до 1909. на студијама је у Швајцарској и Енглеској. Теологију је докторирао на старокатоличком Теолошком факултету у Берну (1908), а филозофију у Женеви (1909). После дуге и тешке болести, 1909. у манастиру Раковица прима монашки чин и име Николај. Своје образовање заокружује на Духовној академији у Петрограду. По завршетку школовања започиње серију чувених беседа и предавања широм тадашње Србије. Путује по нашем приморју, Немачкој, Швајцарској, Италији и Русији.

Као професор београдске Богословије предавао је филозофију, психологију, логику, историју и стране језике. Већ у Богословији ушао је у јавни живот придружујући се опозицији против краља Александра Обреновића. Његове књиге и говорнички дар донели су му велику популарност, нарочито у време балканских ратова. У току првог светског рата (1915–1919) Николај је на дипломатским и патриотским задацима у Енглеској и Америци где успешно објашњава и брани интересе и права Србије и српског народа. Залагао се за стварање Југославије и сањао о савезу балканских православних народа под заштитом Русије.

Ово су неке од његових најзанимљивијих изрека:

Три су главне врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога. Нада у вечни живот. Љубав према Створитељу и створењима.

Давање је израз онога што смо.

Оно чега се безбожник боји, оно ће га и снаћи.

Ако сам позван да се браним ја ћу ћутати, ако сам позван да браним истину, ја ћу говорити.

Вера нам треба да би се могли надати, нада да би могли живети, а љубав да би могли као културан народ живети.

Бог није створио људе за погибију, него за спасење. Има ли баштована који, сејући поврће, жели да му се поврће сасуши и пропадне? Једну жељу Бог има: да се сви људи покају и од зла поврате.

Држи веру пошто-пото. И чекај док љубав из вере не никне. Изгубиш ли љубав, изгубио си много, изгубиш ли веру, изгубио си све.

Кад сам био дечак веровао сам у Бога, али сад не морам да више верујем, јер знам да Бог постоји.

Свако може бити пророк. Ономе што зло ради реци да ће зло проћи, а ономе који добро чини да ће бити награђен, па нећеш никада погрешити, јер је то вечни закон природе. Јер никада у историји зло није остало некажњено, нити добро ненаграђено.

Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу да уђе!

Од многих који јуре за богаћењем чућеш овакво оправдање: „Кад се обогатим, моћи ћу чинити добра дела!“ Не веруј им, јер обмањују и тебе и себе.

Које су две зле ствари о којима људи најрадије разговарају? Туђи грех и своја победа.

Завиди ли ко губавоме? Не завиди. Зашто онда понеко завиди зломе, кад је зло већа болест од губе? Губа је болест тела, а зло је болест душе.

Залуд је буре од најскупљег дрвета, ако се у њему држи укисло вино.

Залуд уста пуна молитве ако је срце празно.

Што више сласти, то је мање слатко; што више горчине, то је мање горко.

Лењост је један од смртних грехова, јер умртвљује душу у човеку.

Нико ми од људи не може учинити зло ако у мени нема рањиво место.

Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброг дела.

Царство без круне, држава без војске, земља без жене, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења – то вам је Света гора.

Од свих грехова блуд је најизразитији и најпотпунији сатанизам. Блуд је директнији и најближи пут помрачења ума. Блуд је као отровни микроб што целу душу претвара у трулеж.

Извор: direktno.rs

Ознаке: Владика Николај Велимировић, зло није остало некажњено, теолог и филозоф