Прочитај ми чланакАмерички новинар Едвард Бернајс често се помиње као човек који је измислио модерну пропаганду. Нећак Зигмунда Фројда, пионира психоанализе, Бернајс је човек који је сковао термин „односи са јавношћу“ као еуфемизам за спин и обмане.
Амерички новинар Едвард Бернајс често се помиње као човек који је измислио модерну пропаганду. Нећак Зигмунда Фројда, пионира психоанализе, Бернајс је човек који је сковао термин „односи са јавношћу“ као еуфемизам за спин и обмане.
Године 1929. убедио је феминисткиње да пушењем на њујоршкој ускршњој паради промовишу цигарете за жене. Такво понашање је тада сматрано необичним. Једна феминисткиња Рут Бут поручила је: „Жене, упалите још једну бакљу слободе. Срушите још један сексистички табу!“
Бернајсов утицај сезао је далеко ван оквира маркетинга. Његов највећи успех је улога у убеђивању америчке јавности да се придружи кланици Првог светског рата. Како наводи, тајна је била у „инжењерингу сагласности“, који би обезбедио да људи буду „контролисани и навођени у складу са нашом вољом, а да тога нису ни свесни“. То је описао као „истинску владајућу моћ у нашем друштву“ и назвао га „невидљивом владом“.
Невидљива влада никад није била моћнија и мање оспоравана него данас. У мојој каријери новинара и режисера никад се нисам срео са пропагандном која толико утиче на наше животе и пролази без икакве контрареакције, као што је то сада случај.
ДВА ГРАДА: МОСУЛ И АЛЕПО
Замислите два града. Оба су под опасдом владних снага. Оба су под окупацијом фанатика, који чине ужасна зверства, попут обезглављивања људи. Али постоји једна кључна разлика. У једном граду војници владе су, од стране западних репортера који се са њима крећу и ентузијастично извештавају о њиховим борбама и авиоударима, описани као ослободиоци. На насловницама медија су херојске слике војника који прстима показују симбол V у знак победе. Цивилне жртве једва да се и помињу.
У другом граду – у суседној земљи – дешава се готово иста ствар. Владине снаге су опколиле град који контролише иста врста фанатика. Разлика је у томе што ове фанатике подржавамо, снадбевамо и наоружавамо „ми“ – САД и Британија. Чак имају и медијски центар који финансирају Британија и САД. Друга разлика је у томе што су владини војници који држе град у блокади лоши момци који трпе критике збод напада и бомбардовања града – иако исто то раде и добри војници у првом граду.
Збуњујуће? Не баш! То је основ дуплих стандарда, који су суштина пропаганде. Говорим, наравно, о тренутној опсади Мосула од ирачких снага, које подржавају САД и Британија, и опсади Алепа од сиријских владиних снага које имају подршку Русије. Једни су добри, други су лоши.
Оно о чему се ретко пише је да ниједан град не би био окупиран од фанатика и опустошен ратом да Британија и САД нису извршиле инвазију на Ирак 2003. године. Тај криминални чин био је заснован на лажима невероватно сличним овим којима се сада утиче на наше разумевање грађанског рата у Сирији. Без пропагадних ратних бубњева костимираних у вести монструозни ISIS, Ал Каида, Ал Нусра и остатак џихадистичких банди можда не би ни постојалi, а народ Сирије се данас не би борио за своје животе.
Неки се можда сећају низа новинара BBC који нам преко ekrana поручују да је Блер „невин“ зa не[to што ће се касније испоставити као злочин века. Америчке телевизијске мреже на исти начин су извештавале о Бушу. Фокс њуз је довео Хенрија Кисинџера да шири измишљотине Колина Пауела.
Те исте године, убрзо након инвазије, снимио сам интервју у Вашингтону са Чарлсом Луисом, чувеним америчким истраживачким новинаром. Упитао сам га: „Шта би се догодило ако би најслободнији медији на свету озбиљно довели у питање нешто што се испоставило да је чиста пропаганда?“ Одговорио је: „Да су новинари радили свој посао, постоји веома, веома велика шанса да не бисмо ушли у рат у Ираку“.
Била је то шокантна изјава коју су касније подржали и други познати новинари којима сам поставио исто питање – Ден Редер са CBS, Дејвид Роуз из Обзервера и новинари и продуценти BBC који су желели да остану анонимни.
Другим речима, да су новинари радили свој посао, да су оспорили и истражили пропаганду уместо што су је појачавали, стотине хиљада мушкараца, жена и деце би данас било живо и не би било никаквог ISIS нити опсаде Алепа и Мосула. Не би било зверстава у лондонском метроу 7. јула 2005. Не би било милиона избеглица нити несрећних избегличких кампова.
НЕЗАВИСНОСТ ЈЕ НЕДОПУСТИВА
Кад су се догодили терористички напади у Паризу прошлог новембра, председник Франсоа Оланд одмах је послао авионе да бомбардују Сирију – и уследило је још више тероризма, као што се дало и препоставити, што је производ Оландовог хвалисања како је Француска „у рату“ и како „неће бити милости“. Државно и џихадистичко насиље се међусобно хране, и то је истина коју ниједан државни лидер нема храбрости да призна.
„Кад истину замени тишина“, рекао је совјетски дисидент Јевтушенко, „тишина постаје лаж“.
Напади на Ирак, Либију и Сирију догодили су се јер лидери ових земаља нису били западне марионете. Стање људских права под Садамом или Гадафијем је ирелевантно – они се нису покоравали наредбама и препустили контролу своје земље. Иста судбина чекала је Слободана Милошевића кад је одбио да потпише „уговор“ којим је захтевана окупације Србије и њена транзиција на тржишну економију. Његов народ је бомбардован а он процесуиран у Хагу. Независност те врсте је недопустива.
Као што је Викиликс обзнанио, сиријски лидер Башар ел Асад нападнут је тек кад је 2009. одбио да одобри изградњу гасовода који је на путу из Катара ка Европи требао да прође кроз његову земљу. Од тог тренутка CIA планира обарање владе у Сирији уз помоћ џихадистичких фанатика – истих оних који тренутно цивиле у Мосулу и источном Алепу држе као таоце.
Зашто тога нема на вестима? Бивши званичник британског Министарства спољних послова, Карни Рос, који је одговоран за оперативни део кажњавања Ирака, рекао ми је: „Хранили бисмо новинаре филтрираним извештајима или бисмо их потпуно замрзли. Тако су функционисале ствари.“
Западни средњовековни клијент Саудијска Арабија – којој САД и Британија продају наоружање вредно више милијарди долара – тренутно уништава Јемен, земљу толико сиромашну да је и у најбољем периоду половина деце у њој неухрањена.
Погледајте на Јутјубу и видећете масивне бомбе – „наше“ бомбе“ – које Саудијци користе за бомбардовање забачених села, свадби и сахрана. Експлозије изгледају као мале атомске бомбе. Саудијски војници одговорни за бомбардовања раде руку под руку са британским официрима. Те чињенице нема у вечерњем дневнику.
ПРОПАГАНДА ИЗ ВИСОКОГ ДРУШТВА
Пропаганда је најефективнија кад нашу сагласност пројектују они са високим образовањем – Оксфорд, Кембриџ, Харвард, Колумбија – и каријерама на BBC, у Гардијану, Њујорк тајмсу, Вашингтон посту. Ове организације су познате под називом либерални медији. Представљају се као просвећени прогресивни гласноговорници моралног духа времена. Пропагирају антирасизам, феминизам и подржавају LGBT популацију. И воле рат.
Док се заузимају за феминизам, подржавају силоватељске ратове у којима се крше права огромног броја жена, укључујући и право на живот. Године 2011. је Либија, тада модерна држава, уништена под изговором да Муамер Гадафи спрема геноцид против сопственог становништва. То се непрестано вртело у медијима без икаквих доказа. То је била лаж. Уствари, Британија, Европа и САД су желеле да изведу оно што воле да називају „сменом режима“ у Либији, највећем произвођачу нафте у Африци. Гадафијев утицај на континенту и – пре свега – његова независност били су неприхватљиви.
Кад су га фанатици које подржавају Америка, Британија и Француска убили, распоривши му ректум ножем, Хилари Клинтон је пред камерама ликовала због његове језиве смрти: „Дођосмо, видесмо, он умрије!“.
Уништење Либије био је медијски тријумф. Док се ударало у ратне бубњеве, Џонатан Фриленд је у Гардијану писао: „Иако су ризици веома реални, и даље постоји снажан разлог за интервенцију“. Интервенција – каква пристојна, бенигна гардијанска реч која је за Либију синоним за разарање и смрт.
Према сопственим подацима, НАТО је извео 9.700 „борбених летова“ против Либије, од којих је више од трећине било усмерено на цивилне мете. На ракетама које су коришћене биле су уранијумске бојеве главе. Погледајте фотографије крша у Мисурати и Сирту, и масовне гробнице које су пронашли активисти Црвеног крста. Уницефов извештај о дечјим убиствима наводи да је „већина (њих) била млађа од 10 година“. Директна последица тога је претварање Сирта у престноицу Исламске државе.
Украјина је нови медијски тријумф. Респектабилни либерални листови попут Њујорк тајмса, Вашингтон поста и Гардијана, и мејнстрим телевизијски канали као што су BBC, NBC, CBS, CNN одиграли су кључну улогу у уверавању својих читалаца/гледалаца да прихвате нови и опасни хладни рат. Сви су лажно представљали догађаје у Украјини као малигна дејства Русије иако је заправо украјински пуч из 2014. дело САД, које су га организовале уз помоћ Немачке и НАТО.
Ова инверзија реалности је толико свеобухватна да вашингтонско војно застрашивање Русије више није новост; потиснуто је намазаном кампањом страха уз коју сам одрастао у времену првог Хладног рата. Још једном Руси долазе, предвођени новим Стаљином, којег Економист приказује као ђавола.
КАД НИ ФАШИСТИ НИСУ ЛОШИ
Гушење истине о Украјини је једно од најкомплетнијих информативних помрачења којег могу да се сетим. Фашисти, који су организовали пуч у Кијеву, потомци су оних који су подржали нацистичку инвазију на Совјетски Савез 1941. године. Након свих застрашивања од пораста фашизма и антисемитизма у Европи, ниједан лидер није чак ни поменуо украјинске фашисте – изузев Владимира Путина, али он се не рачуна.
Многи у западним медијима су уложили доста напора да руско и рускојезично становништво Украјине представе као странце у сопственој земљи и агенте Москве, а готово никада као Украјинце који желе федерализацију земље и украјинске грађане који су устали против споља организованог свргавања легално изабране владе. Међу ратним хушкачима готово да постоји раздраганост каква влада на окупљању некадашњих школских колега.
У ратне бубњеве Вашингтон поста, који подстичу рат са Русијом ударају исти они уредници који су објавили лаж да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење. Већина нас америчку председничку кампању доживљава као медијски шоу лудака у којем је Доналд Трамп главни негативац. Али презир који према Трампу изражавају структуре моћи у САД има мало везе са његовим гнусним понашњем и ставовима. Невидљивој влади у Вашингтону непредвидиви Трамп је препрека за пројекат америчког дизајна 21. века.
Тај пројекат подразумева одржање доминације САД и покоравање Русије и, ако је могуће, Кине. Милитаристима у Вашингтону прави проблем је што Трамп у својим луцидним моментима делује као да не жели рат са Русијом, жели да разговара са руским председником, а не да се бори против њега; каже и да жели да разговара са председником Кине.
На првој дебати са Хилари Клинтон Трамп је обећао да неће бити први који ће искористити нуклеарно оружје у конфликту. Рекао је „Сигурно нећу први искористити нуклеарно оружје. Једном када се то уради, све је готово.“ Тога није било у вестима.
Да ли је то заиста мислио? Ко зна? Он је често контрадикторан. Али јасно је да Трампа сматрају озбиљном претњом статусу кво, којег одржава огромни национално-безбедносни апарат који управља САД, без обзира ко се налази у Белој кући. CIA жели његов пораз. Пентагон жели његов пораз. Медији желе његов пораз. Чак и његова сопствена партија жели његов пораз. Он је претња господарима света – за разлику од Клинтонове, која не оставља никакву сумњу да је спремна да зарати са нуклеарним силама – Русијом и Кином.
АКО КЛИНТОНКА ПОБЕДИ
Клинтонова се уклапа у образац, чиме често воли да се похвали. Њена биографија је доказ. Као сенаторка, подржала је крвопролиће у Ираку. Кад се кандидовала против Обаме 2008 (страначки избори; прим. прев.) запретила је да ће „у потпуности збрисати“ Иран. Као државна секретарка умешана је у обарање влада Либије и Хондураса и покренула је праксу провоцирања Кине.
Сада обећава подршку увођењу беспилотне зоне у Сирији – што је директно провоцирање рата са Русијом. Клинтонова би могла постати најопаснији амерички председник у мом животном веку, а конкуренција је жестока.
Без трунке доказа је оптужила Русију за подршку Трампу и хаковање њених имејл налога. Ти мејлови, које је објавио Викиликс, пружају нам увид у њене приватне разговоре и говоре пред богаташима и моћницима, који су у супротности са оним што говори у јавности. И то је разлог зашто су ућуткивање и претње Џулијану Асанжу тако важни. Као шеф Викиликса, Асанж зна истину. Желим да уверим оне који имају недоумице да је он добро и да Викиликс ради пуном паром.
Данас се одвија највеће гомилање војних трупа (предвођених САД) од Другог светског рата – на Кавказу и Источној Европи, на границама Русије, и у Азији и Пацифику, где је мета Кина.
Имајте на уму да ће, по окончању предизборног циркуса 8. новембра, ако Клинтонова однесе победу, грчки хор безумних аналитичара њено крунисање славити као велики корак напред за жене. Нико неће помињати Клинтонкине жртве: жене Сирије, Ирака и Либије. Нико неће помињати вежбе цивилне одбране које се одржавају у Русији. Нико се неће сећати „бакље слободе“ Едварда Бернајса.
Бушов портпарол једном је медије назвао „саучесничким провајдерима“ (complicit enablers). Када тај опис долази од вишег званичника администрације, чије су лажи, омогућене од стране медија, изазвале толико патњи, то онда представља упозорење историје.
Године 1946, тужилац на Нирнбершком суду коментарисао је немачке медије: „Пре сваке велике агресије покретали су медијску кампању срачунату на слабљење жртве и психолошку припрему немачког народа за напад. У таквом пропагандном систему дневна штампа и радио били су најважније оружије.“
Прилагођена верзија говора на Шефилдском фестивалу речи
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
