• Почетна
  • ПОЧЕТНА
  • Актуелно
  • НЕПОБИТНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ – Да није било Срба, Хрватска као држава данас не би ни постојала
Прочитај ми чланак

НЕПОБИТНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ – Да није било Срба, Хрватска као држава данас не би ни постојала

0

srbija-i-hrvatska-660

Кад је, нема томе давно, Томислав Николић, председник Србије, говорио у Уједињеним нацијама о раду Хашког трибунала и у говору изрекао и негативне оцене о раду тог суда, у Хрватској је његов говор извргнут подозрењу, исмевању, осуди.

Уз истовремене безмерне похвале суду као истинском суду правде. Па још кад се са позорнице Генералне скупштине УН зачуо Марш на Дрину – чаша се прелила. Заборављајући притом, у Хрватској, наравно, да је тај марш компонован у славу бранилаца, а не у славу освајача, агресора. Међу којима је, агресорима, био и велик број Хрвата, који су починили стравичне злочине над невиним Србима – старцима, децом и женама – у Мачви и по српској страни Подриња.

Заиста је лепо хвалити суд који и шаком и капом осуђује Србе. Јер како не хвалити суд који је, такође не тако давно, пре расправе о његовом раду, ослободио, у другостепеном поступку, хрватске генерале за злочине у Олуји. И то које генерале?! Прилично леве, минорне генерале. Док су они главни или помрли или су се смешкали на суђење и пресуде.

И тада не беше бољег, праведнијег и стручнијег судског тела на свету. Јер, не, злочина над Србима није било. У Олуји, наравно. И никад тај суд није ни процесуирао ни осудио било кога за избацивање конститутивног народа из устава, за агресију на СФРЈ и Југословенску народну армију, односно ЈНА, за злочине над Србима у Госпићу, Осијеку, Сиску, Вуковару, Пакрачкој Пољани, на Загребачком велесајму, у загребачком Керестинцу, у сплитској Лори, на Коранском мосту, на Миљевачком платоу, у Медачком џепу, у Бљеску…

Ништа.

Односно, јесу судови у Хрватској, само за неке злочине. Али је то више личило на изругивање праву и правди, као и жртвама, него на било какво озбиљније суђење. Па се суђење у Хагу за хрватску страну свело на генерале одговорне за злочине у Олуји. А по другостепеној пресуди – злочина, ето, није ни било. Бомбардовање колона протераних Срба, убијање старица и стараца, који су остали, на кућним праговима, убијање инвалида, безбројна гранатирања… не, то за тај суд нису били злочини. Испада да, по њима, убијати Србе није злочин. И за Хрвате су убијања Срба инциденти, грешке. Па како онда да не славиш такав суд! Најбољи на свету!

А онда, ето ђавола – Хашки трибунал осуди хрватске генерале за злочине над муслиманима и Бошњацима у Босни и Херцеговини. Осуди их на 111 година затвора. И све су то генерали хрватске Херцег-Босне. И суд оквалификова то као удружени злочиначки подухват, на челу са Фрањом Туђманом, председником Хрватске, и његовим десним рукама у том удруженом злочиначком подухвату – Гојком Шушком, генералом Јанком Бобетком и Матом Бобаном (сви су се упокојили, без суђења, без било какве одговорности). И констатова, тај суд, да је Република Хрватска извршила агресију на Босну и Херцеговину! (Што је све даље, претпостављамо, читаоцу веома добро познато.)

И нигде Срба ни у тој пресуди. Њих уопште суд не спомиње. Нигде ни речи о стравичним злочинима над Србима у Сијековцу, у Херцеговини, у југозападној Босни… Ништа.

У Хрватској је одавно усвојена, и усталила се, њихова сопствена оцена да се у грађанском рату на бившим југословенским просторима радило искључиво о великосрпској агресији. Хорски се то пева од почетка тог грађанског рата. И, наравно, Хрвати нису живели ни у каквој Југославији. Код њих није било Југословенске народне армије. Срби су одувек били реметилачки фактор, а они су бранитељским и домољубним јунаштвом истерали тог мрског непријатеља, тог агресора.

И како би било дивно дављење припадника ЈНА у Сплиту приписати Србима, како би било добро кад би се могло искључивање електричне струје, воде и забрану снабдевања храном војника у касарнама ЈНА, заједничке нам тада војске и на подручју Хрватске, приписати Србима. Па убијање војника и старешинског кадра. Стога се у Хрватској ЈНА и не спомиње. Осим кад се у контексту те, по њима, великосрпске агресије спомиње. Као у недавном разговору, на пример, загребачког професора Жарка Пуховског у једним овдашњим (београдским) новинама:

„… Колико год је рат почео нападом ЈНА из Београда Хрватска није учинила све што се могло да тај рат избегне…“.

Ето, како то иде. Како се то прича кад се прескаче онај део историје у коме је хрватска власт, на челу са Фрањом Туђманом истерала близу пет стотина хиљада (и бројем: 500.000) својих сународника – Срба (овде не рачунамо само Олују – почело је то још 1991. године). И никоме ништа.

Па се Хрватска, оценом своје елите сврстала у антифашистичке земље. Боље рећи – самопрогласила се антифашистичком. Држава у којој су, од 10. априла 1941. до 8. маја 1945. године, на власти били хрватски фашисти, усташе, на челу са Антом Павелићем, једним од највећих зликоваца Другог светског рата. А у партизанским јединицама, формираним на подручју данашње Хрватске, до пада Италије није било више од десет процената Хрвата. И то међу њима веома поштених и храбрих Хрвата. Што нико не спори. Јер прве три партизанске дивизије на подручју данашње Хрватске биле су Шеста личка, Седма банијска и Осма кордунашка. Више од деведесет процената бораца у тим дивизијама били су Срби.

И искрено говорећи, да није било Срба, Хрватске данас не би ни било – после Првог светског рата превели су их из поражених на страну победника, после Другог светског рата превели су их такође из поражених на страну победника. А за злочине, највеће злочине у историји овог дела Европе (и Хрватска је једина држава у којој су постојали дечји логори!), мало је ко одговарао. Никад се Хрвати нису суочили с тим злочинима. Све им је опроштено. Па да би се одужили браћи Србима, они су их истерали са завежљајима, на тракторима… И, кажу, није било злочина. И што они, него то и Хашки трибунал…

А онда, ето ђавола – Хашки трибунал не ваља. Од тројице судија који су осудили хрватске генерале на 111 година затвора, за злочине у БиХ, у Хрватској се оцењује како је само један од њих прави судија, стручњак. И тај је издвојио своје мишљење, своју одлуку. Док друга двојица, који су осудили генерале, нису уопште стручни – они су професори права, веле у Хрватској.

Дакле, Хрватска је извршила агресију на Босну и Херцеговину у удруженом злочиначком подухвату, на челу са Фрањом Туђманом, председником Хрватске!

Не радујемо се било чијој осуди. Али је истина, због жртава и историје, неопходна. Јер ту се није радило о инцидентима и грешкама у политици хрватског руководства, него о планираном и доследно извођеном злочиначком подухвату и агресији. А народи морају да живе једни са другима. И једни поред других. Али морају и да се суоче са истином о себи. А не само да истину о себи непрестано, кроз историју, преносе на другог. Док себе хране лажима и исконструисаним и измишљеним причама о себи.

Без обзира шта ће бити одлучено у другостепеном поступку, ова је пресуда ипак сатисфакција невиним жртвама. Сада муслиманским, бошњачким. А једног дана… Јер злочини не застаревају. Ваљда то зна и тај сада у Хрватској одједном тако омражени Трибунал. Што би требало да значи да је Томислав Николић био у праву кад му је изрицао онакву, скроз негативну оцену на заседању Генералне скупштине Уједињених нација.

Како је то лепо кад се комшије слажу! Ма колико да нам није до шале – јер о жртвама је реч.

И о агресији! Јединој у свим досадашњим пресудама у Хагу! А актуелни министар спољних послова Републике Хрватске, госпођа Весна Пусић, одавно се изјаснила о томе како је Хрватска извршила агресију на Босну и Херцеговину! Да се и то зна.

И лепо, једном давно, Аристотел рече: Драг ми је Платон, али ми је истина дража!

Извор: intermagazin.rs – Стеван Лазић