Како би изгледала Европа да су Русија и Немачка савезнице, и да Немачка није роб Империје САД! Сасвим другачије, наравно. Била би то Европа нација, од Атлантика до Урала. После Хитлеровог лудила у рату против Русије, Немцима је робовање наметнуто после Другог светског рата тзв. „Канцелар – актом“, који, види се, још дејствује. (1).

УМЕСТО УВОДА

Како би изгледала Европа да су Русија и Немачка савезнице, и да Немачка није роб Империје САД! Сасвим другачије, наравно. Била би то Европа нација, од Атлантика до Урала. После Хитлеровог лудила у рату против Русије, Немцима је робовање наметнуто после Другог светског рата тзв. „Канцелар – актом“, који, види се, још дејствује. (1).

Увек је постојала извесна тежња Немачке ка Русији, и обратно; о стабилној осовини Берлин – Москва су многи маштали. Један од маштара био је и Вернер Шубарт, православни Немац, својевремено гоњен од нациста, а страдао у совјетском логору. Био је аутор књиге „Европа и душа Истока“. Он је писао: “Запад је дао човечанству најсавршеније видове технике, државне управе и комуникације, али га је лишио душе. Задатак Русије је да човеку врати душу. Управо Русија има те снаге које је Европа изгубила или уништила у себи. Ужаси совјетског доба ће проћи, као што је прошло доба татарског ропства, и збиће се древно пророштво: ex oriente lux… Тиме не желим да кажем да ће европске земље изгубити свој утицај. Оне ће изгубити само духовно вођство. Оне више неће представљати владајући тип човека, и то ће бити добро за људе…“(2)

Овај текст је покушај да се да увид у низ неуспелих настојања да се Русија и Немачка повежу за добро Европе. И то покушаја са немачке стране.

МЕЛЕР ВАН ДЕР БРУК И МЕРЕШКОВСКИ

Један од најзначајнијих феномена двадесетих година прошлог века у Немачкој, пораженој у светском рату, био је феномен тзв. „конзервативне револуције“ као покушаја да се традиционалне вредности друштва бране активним, чак револуционарним, методама. Међу учесницима или сличномишљеницима овог покрета (од којих су неки касније одступили од таквих идеја, а неки отишли у нацизам) нашли су се и књижевници Ернст Јингер, Томас Ман, Готфрид Бен, итд. Оснивачем овог правца сматра се Артур Мелер ван ден Брук (извршио самоубиство 1925. године), који је од 1906. до 1919. године, скупа са руским философом и књижевником, Димитријем Мерешковским, објављивао Достојевскова Сабрана дела на немачком језику.

Ван ден Брука нарочито је надахњивала идеја Достојевског о „старим“ и „младим“ народима (Руси и Немци су „млади“, сматрао је немачки мислилац), коју је руски писац преузео од немачких романтичара, као и становиште Фјодора Михајловича по коме Руси треба да прекину са идеолошким обрачунима, и да постану, пре свега, оно што јесу да би могли да одоле Западу који се „распада“ у свом разузданом либерализму. Достојевски је тврдио, у свом чувеном говору о Пушкину, да су Руси „свечовечански“ народ, који треба да служи свима; Мелер ван ден Брук, у свом последњем делу Трећи Рајх (тај наслов ће нацисти учинити заставом своје владавине), каже да велики народи, за разлику од малих и егоистичних, не живе за себе, него и за остале, којима су дужни да предају насушне вредности метафизичко-политичког карактера.

Под утицајем свог сарадника Мерешковског, који је хилијастички маштао о „Трећем Завету“ (Стари Завет – Отац, Нови Завет – Син, Трећи Завет – Дух Свети), и који је веровао да је могуће сједињење Духа и Плоти, голготског пута и пута Венере, немачки философ је сматрао да треба спојити национализам и социјализам, револуцију и конзервативизам. На известан начин, Ван ден Брукове идеје биле су „секуларизација“ идеја Мерешковског.(3)

Достојевскова идеја о руском народу као „богоносцу“ довела је његовог издавача у Немачкој до обоготворења сопственог народа, од кога се очекивала велика судбина у историји. Ипак, Артур Мелер ван ден Брук је изразито осуђивао биологистички расизам, а после састанка са Хитлером, пред којим је стајао „пивски пуч“, био је згађен његовим „пролетерским примитивизмом“. Писац Трећег Рајха веровао је да је могућ антилиберални савез Совјетске Русије и Немачке, јер је сматрао да Русија новог, комунистичког типа устаје против западне пропасти, и да ће кад – тад надићи заблуде марксизма. Знамења „конзервативне револуције“ била су, између осталих: антилиберализам, антикапитализам, „органски“ (пруски, по Шпенглеру) социјализам, елитаризам, идеја сталешке државе, начело вође, мит о империји, итд.

ДОСТОЈЕВСКИ КАО НАДАХНУЋЕ

У својој младости, Томас Ман је био на позицијама тзв. „младоконзервативних“ мислилаца; противио се рату са Русијом 1914, настојао је да се Немци с помире с Русима, итд. У Размишљањима аполитичнога писао је да је Рус најчовечнији од свих људи, и да је његова књижевност, због своје човечности, сакрална. Сматрајући да су и за Немачку и за Русију најопасније идеје Француске револуције, са њеним атеистичим егалитаризмом, Ман је указивао на, по његовом мишљењу, лажност култа Француске који, сасвим примерено, у Браћи Карамазовима, гаји Смердјаков.

Многи „десни“ политичари и мислиоци Немачке сматрали су Достојевског својим надахнитељем. Обожавање Достојевског у Немачкој било је истинско. У огледу Одјеци руске идеје у идеологији немачке конзервативне револуције, С. Г. Аленов пише да су књиге Достојевског у Немачкој после рата излазиле у огромним тиражима, и да су биле „гутане“: „Стотине немачких стручњака за књижевност, који су једнодушно уочавали истинску руску природу Достојевског, настојавали су на томе да он припада читавом човечанству, или да га, напротив, могу појмити само у Немачкој. Најбољи немачки писци сећали су се првог сусрета с руским генијем као најпотреснијег догађаја свог књижевног живота.“ (4)

Атмосфера у послератној Немачкој била је пријемчива за идеје Достојевског – у њој је, наиме, дошло до слома позитивизма и окретања ирационализму, а јавио се интерес за „стихијско“ и „органско“.

ГЕБЕЛС – ОД РУСОФИЛА ДО РУСОФОБА

Занимљив је и случај Хитлеровог најзначајнијег пропагандисте. Јозеф Гебелс, доктор филолошких наука, био је, у младости, одушевљен Достојевским. У својим студентским дневницима описивао је како ноћима не може да спава читајући Злочин и казну: „Европа је – сва – један духовни проблем…У тој Европи – проблему налази се стара света Русија, земља према којој, иако је не знам, гајим најдубље поштовање…На руском тлу сазрева одгонетка велике загонетке – Европе. И само дух Великог Достојевског лети изнад тихе сањарске Русије. Кад се Русија пробуди, свет ће видети ново чудо. Ex oriente lux.“ (4)

На Гебелса је снажно утицала и Толстојева драма И светлост светли у тами, коју је видео у позоришту 1919, почињући, по запису у дневнику, да добија идеје у исти мах „социјалистичке и експресионистичке“. Гебелс напушта католицизам и почиње, попут Достојевсковог Шатова, да верује у Бога као „синтетичку идеју свог народа“, проглашавајући се „хришћанским социјалистом.“ У то време, око 1924, Гебелс пише и роман Михаел, у коме се налази и лик руског студента који надахњује главног јунака, младог немачког патриоту, говорећи му да Руси, његови вршњаци, сад верују у Достојевског као што су њихови стари веровали у Христа. Гебелс је, у својој раној фази, маштао о савезу Немачке и Русије. Ипак, од 1925. године, „после усвајања расне доктрине и зближавања с Хитлером, нацистички пропагандиста чак и у својим најинтимнијим записима престаје да хвали како руску књижевност, као и руску душу у њој ваплоћену.“ (4).

Касније ће његова мржња према Русији као „леглу бољшевичке куге“ постати пословична.

ЕРНСТ НИКИШ И НАЦИОНАЛ-БОЉШЕВИЗАМ

Ернст Никиш, у младости радикални социјалиста и један од вођа комунистичког устанка у Немачкој после Првог светског рата, напустио је социјалдемократску странку кад је схватио да левичари не брину о националном питању. За њега је спој националног покрета и борбе за радничка права био оно што је неопходно да би Немачка стала на своје ноге.

Веровао је да је једини излаз за поражену Немачку савез са Совјетском Русијом. Она се, сматрао је, једино тако може одупрети притиску западних савезника и изградити социјалну државу са националним предзнаком. Године 1932, Никиш је објавио књигу о Хитлеру као злој коби Немачке, подсећајући јавност да он има за циљ крсташки поход против Русије, јер се ослања на папску идеју крижарског рата (Хитлер је, говорио је Никиш, аустријски римокатолик ) и крупни капитал, који не мари за раднике и њихова права. Такође, он је расиста који мрзи Словене и узор су му Англосаксонци.

Године 1937, Никиш је због свог антинацизма ухапшен и бачен у концлогор, где је остао до краја рата. Прешао је у Источну Немачку и извесно време био професор, али се није слагао са политиком комунистичог режима који је гушио радничке бунтове и прешао је Западну Немачку, где је, у анонимности, и умро.

НИКИШ О НАЦИЗМУ

Никиш је имао јасну свест о ономе што се збива: “Победа фашизма у Италији није била револуција. Фашизам је одбранио и ојачао угрожени друштвени поредак, који ми желимо да избацимо из лежишта и збацимо./…/ Националсоцијализам жели да обмане Немце. Али у сваком Немцу спава по један војник. Организујући масе у складу са начелом војне дисциплине, он задововаљава основне потребе Немаца. /…/ Чињеница да за Немца војна дисциплина представља повратак његовој правој природи, истинској бити, осигурала је успех новог поретка. Хитлер се, мало по мало, од вође једна партије претвара у команданта једне армије./…/ Немачка је заменила облике државе грађанских права државом заснованом на војној сили. Фирер је заузео место парламента“.(5)

Никиш је посетио и Совјетски Савез, о коме је, без критичке дистанце, писао хвалоспевно: “Радник има веру у себе, у своју стваралачку снагу, у своју будућност. Он себе сматра елементом изградње социјализма, и то га храбри. Његова револуционарна прошлост, његов тип, његоав мисија постају делови новог мита“.(6) Знао је да национал–социјализам није почетак, него крај Немачке, трагично окончање Вилхелмове епохе која је била пуна буржоаских халуцинација. Хитлер одрађује прљави посао за буржоаски Запад, и кад рат против Истока прође, немачки народ биће сломљен: “Они ће оставити народ изможден и без наде. Уморни, људи ће посумњати у било какав нови немачки отпор. А версајски поредак ће бити јачи него игда“. (7)

Тако се, 1945. и десило.

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ СТАВОВИ НАЦИОНАЛ – БОЉШЕВИЗМА

Национал-бољшевици су сматрали да је Немачка разорена ратом, и да су ја наметнуте репарације које она неће моћи да плаћа. Зато савезника треба тражити у СССР-у, кога је буржоаски Запад прогласио одметничком државом. Сарадња са Русијом донеће Немачкој нова тржишта и изворе сировина. Немачка мора да престане да води антикомунистичку пропаганду, и треба да совјетским партнерима укаже на то да је и сама жртва западног капиталистичког система и версајске неправде.

Мелер ван ден Брук је писао да су Русија и Пруска биле непобедиве док су се налазиле у савезу против Наполеона. За време Бизмарка, стабилни односи Немачке и Русије гарантовали су мир Европи. И у доба Кримског рата Немачка је била неутрална, са симпатијама према Русима. Кључни аксиом руско–немачке политике мора бити узајамна сарадња, без обзира на идеологију која влада у Русији.

Национал-бољшевици су сматрали да треба подржати устанке народа колонија против империјалистичких метропола, и да у томе треба сарађивати са Совјетима. Треба помагати Индусе, Кинезе и Арапе против страних угњетача. Такође, указивали су на чињеницу да је Француска наоружавала Пољску и усмеравала је и против Немачке и против Русије, па је и ту било разлога за сарадњу.

Никиш и његови сличномишљеници су због тога сматрали да је Хитлер опасан по немачки народ, јер је русофоб који ће изазвати рат са непоправљивим последицама по односе двају земаља.

ШТА ДАЉЕ?

Угледни немачки мислилац, у младости следбеник Рудија Дучкеа, Бернд Рабел, данас, после свега, каже: “Немачка није слободна, суверена држава. Она не може да одлучује о виталним интересима своје земље. Од године 1945. она је под америчком окупацијом. Када би наша влада показала макар и минимум самопоштовања, она би, на пример, после распада Варшавског пакта, затражила од америчке владе да затвори велику америчку базу „Рамштајн“ („Ramstein“).

Немачки политичари морали би да размисле о томе да Немачка напусти НАТО. Немачка има традиционално добре односе са исламским државама. Зашто да дозволимо да нас Америка увуче у «рат против ислама», а који уопште није у интересу Немачке?“(8)

Он тврди да Немци морају да имају добре односе са Русијом, Кином и исламским светом. Али, претходно морају да се ослободе. Ако им то пође за руком, стварање мултиполарног света биће веома изгледно. А у том свету биће места и за Србе.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 14.2.2016)

1. http://borbazaveru.info/content/view/6994/52/ 2.https://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/rusija-i-buducnost-evrope-po-spengleru-i-subartu/

3. О. В. Пчелина, Д. Мережковский, И А. Мёллер ван ден Брук: Путь к Третьему Царству, http://www.evestnik-mgou.ru/Articles/Doc/109

4. С. Г. Аленов, Отзвуки русской идеи в идеологии немецкой консервативной революции, Консерватизм в России и Германии : опыт интернационального диалога, http://conservatism.lib.vsu.ru/files/bibl/11199note.pdf,

5.https://niekischtranslationproject.wordpress.com/page/3/

6. https://niekischtranslationproject.wordpress.com/page/6/

7. https://niekischtranslationproject.wordpress.com/page/7/

Извор: anfor.org

Ознаке: анализа, Владимир Димитријевић, немци, Руси