Pročitaj mi članakU borbi protiv desničara, levičarski ekstremisti su poželjni. Antifa nije samo skupina nasilnika i ekstremista sa margine, već je čitav državni aparat postavljen na istoj osnovi, zajedno sa ministarkom Fezer
Хистерија изазвана извештајем о наводном тајном састанку у Подстаму, за којом су следили протести власти против опозиције у Немачкој се и даље не смирује (ОВДЕ). Савезној влади као да није било довољно то што је на основу крајње упитне приче једне ангажоване екстремно левичарске новинарске платформе покушала да креира слику о наводној десној опасности, већ је у име борбе против деснице посегла и за даљом злоупотребом власти.
Тако је 13. фебруара Ненси Фезер, министарка унутрашњих послова из редова СПД-а, представила план за борбу против десног екстремизма у 13 тачака. Влади наклоњени медији ствар су приказали као одлучан потез владе која је хитро реаговала на наводно спонтане протесте грађана против деснице. Немци су исказали своју забринутост, а влада им је изашла у сусрет – што је доказ да демократија функционише.
Платформа за екстремисте
Међутим, овакво објашњење пати од очигледних слабости. Наиме, у међувремену је постало јасно не само да прича коју је лансирао „Коректив” није тачна, већ и да је иста новинарска платформа богато финансирана из државних средстава (ОВДЕ). Такође, брзо је изашло на видело да демонстрације против деснице тешко да се могу назвати спонтаним. Не само да су се на њима од почетка појављивали чланови владе, односно политичари из странака владајуће коалиције, него су они давали тон скуповима. У том смислу, протести су више личили на серију режираних контрамитинга. Укратко, читава прича о десној опасности – која служи за оправдање плана од 13 тачака – не почива ни на чему.
Свеједно, демонстрације су послужиле као платформа екстремно левичарским снагама које су читаву ствар покушале да искористе у сопствене сврхе. Тако је влада која сада представља план за сузбијање деснице показала да не зазире од сарадње са левичарским екстремистима. То наводи на помисао да суштина плана Ненси Фезер свакако није борба против екстремизма, већ борба против супротног мишљења и ућуткивање политичких противника, а то су две потпуно различите ствари. Сумњу буди и то што је план представљен недуго после поменутих демонстрација, као да је унапред био припремљен. Неко би приметио да је реакција владе на протесте пољопривредника била сасвим другачија.
Представљајући план, министарка Фезер је изјавила да је његов циљ коришћење средстава правне државе како би се заштитила демократија. Читав уводни део је препун општих места и патетичних заклињања у демократију – до те мере да је испало да према министарки „демократија чини нашу демократију”. Логичке вратоломије и инфлаторна употреба речи „демократија” као да служе томе да се прикрије стварна намера. „Желимо да сломимо мреже десних екстремиста, сасечемо њихови изворе финансирања и одузмемо им оружје.” Овакво објашњење делује збуњујуће и тешко да би издржало непристрасну анализу.
Они од којих Ненси Фезер наводно штити демократију у Немачкој нису на позицијама моћи. Десница није у власти, не располаже медијима, па ни значајним ресурсима. Опозиција у лику Алтернативе за Немачку (АфД) се стално жали на третман од стране власти. Њихови посланици, функционери и активисти трпе нападе, чак и физичке (ОВДЕ), предизборни материјал им се уништава, а медији их углавном бојкотују. Већ деценијама у немачкој јавности важи правило да се са десничарима не разговара. Могуће је једино говорити о њима, и то са јасно супротстављене позиције. Са друге стране, они са којима Ненси Фезер и њени партијски другови желе да бране демократију за тај посао већ примају значајна материјална средства из буџета. Ту спадају гомиле невладиних организација, ангажованих новинара и разних стручњака за борбу против деснице.
Од државног новца за борбу против деснице су до сада профитирале чак и левичарске организације чији екстремистички карактер је неупитан. Рекло би се да је овој правој индустрији насушно потребна десница, или још боље „десничарска опасност”, како армија вазда забринутих експерата и агилних менаџера пројеката толеранције не би остала без посла. Мере правне државе, о којима Фезер прича су још мање јасне, јер је СР Немачка дефинисана као „борбена демократија”, што значи да су инструменти за борбу против екстремизма одувек постојали и није било никаквих препрека за њихово коришћење. Међутим, јасно је да се у борби против деснице већ одавно изашло изван оквира правне државе.
Немерљива дрскост
Заправо, када се ствари погледају изблиза схвата се да је овде десни екстремизам само изговор. „Десни екстремисти желе да подрију поверење у стабилност и способности деловања државе”, објашњава министарка. Они овај циљ деле са спољним актерима, који би такође имали интерес у томе да ослабе демократију. Тако „аутократске државе” заваравају људе на интернету лажним налозима на друштвеним мрежама и на разне друге начине. Том координираном кампањом утицаја покушава да се манипулише слободним образовањем мишљења и политичким дебатама, односно да се демократија ослаби. Сада треба формирати нове тимове који би такве покушаје препознали и сасекли у зачетку. Публициста Мартин Лихтмес назвао је ове речи министарке Фезер „немерљивом дрскошћу”.
Уосталом, све то доста подсећа на теорију завере, јер, ето, постоји мрачни савез десничара и странаца. Реч „десничари” може се комотно заменити речима: „страни плаћеници и домаћи издајници”, „силе мрака и безумља” или „саботери и међународна реакција”. У основи, министарка Фезер је поновила причу према којој страни ботови на друштвеним мрежама потпирују негативно расположење према властима. Немци који су незадовољни политиком владајуће коалиције нису, дакле, погођени ни ценама енергената, ни инфлацијом, ни растом криминала и насиља, него су их збуниле лажне вести са друштвених мрежа. Иза овакве нарације није тешко препознати невероватну ароганцију власти. Ненси Фезер и њени сарадници управо тврде да грађане треба држати под присмотром, јер нису у стању да разликују лаж од истине и подвалу од стварности. Поданици се схватају као нека недозрела деца, док се политичари претварају у њихове добронамерне чуваре. Тако демократски изабрани политичари чувају демократију од народа, а наивне поданике од њих самих. Тако изгледа демократија какву замишљају социјалдемократска министарка и њени борци против деснице.
При томе, пада у очи да се барата гомилом неприхватљивих поистовећивања: тренутна власт је исто што и држава – с тим да је свако ко их подржава демократа, док је свако ко нема поверења у власт – означен као онај ко подрива државу и аутоматски бива сврстан међу „непријатеље демократије”, односно међу десне екстремисте и барем потенцијално међу сараднике мрачне стране света – а то је, наравно, Русија. Зато ће они који исмевају власт, односно државу, морати да се суоче са казном, што ће их научити памети. Ово није тек слободна интерпретација. Преко Твитера, министарка Фезер прети да ће окренути сваки камен да пронађе екстремисте, те да ће они који исмевају државу имати посла са снажном државом. Власт која прети грађанима тешко да се може назвати демократском, ма колико се позивала на отвореност и различитост. У сваком случају, политичари са позиција власти деле грађане на две групе: оне који су исправно настројени и екстремисте за које важе посебна правила.
Уопште, на овом месту се поново може поставити питање шта заправо значи „снажна држава” о којој говори Ненси Фезер. Да ли је држава снажна када испуњава своје класичне функције, штити границе, спроводи закон и одржава ред, или она која своје мишиће показује тако што малтретира опозицију и критичаре владајуће политике? Да би се све то извело, Фезер се залаже и за измену устава, затим измене закона о оружју, као и могућности да се десни екстремисти у будућности лакше отпусте са посла, уколико су радили у јавном сектору. Поред тога планом се предвиђају и мере за спречавање путовања десних екстремиста – наравно онолико колико је то могуће. Ако се већ тврди да постоји спрега између домаћих екстремиста и страних држава онда им треба отежати контакте. Први на удару нашао се аустријски активиста Мартин Зелнер коме је забрањен улазак у Немачку.
С друге стране, о контроли илегалних миграција министарка унутрашњих послова нема шта да каже. Планом се предвиђа и строжа контрола извора новца, као и могућност локалне полиције да забрањују десничарске манифестације. У пракси то значи олакшано замрзавање средстава на рачуну, односно свако ко донира новац групама које се могу означити као екстремистичке наћи ће се на удару. Посебно је занимљива тачка 10 која говори о политичком образовању за борбу против деснице, као и тачка 11 којом се предвиђа инструментализација спортских друштава. Све то неодољиво подсећа на идеолошку индоктринацију и мобилизацију друштва. Набројане мере темеље се на „Акционом плану против десног екстремизма”, који је Фезер представила још у марту 2022. године. То такође упућује на закључак да план није дошао тек као реакција власти на „спонтане” протесте.
Милитантни антифашизам
Укратко, план предвиђа пооштравање унутрашње контроле и чвршће затварање земље. Истовремено, стиче се утисак да они који гаје погрешна убеђења више неће моћи да рачунају на заштиту од државе, односно да за њих више не важи једнакост пред законом. Како примећује Лихтмес, све то и није тако ново, али је степен заоштравања толики да се не може превидети. Другачије речено, партијска држава се све очигледније претвара у владавину самовоље. То се види и по сасвим произвољној употреби појмова „демократија”, „екстремизам” и „популизам”. Ниједан од њих више није јасно дефинисан и употребљава се још само у складу са политичким афинитетима. То посебно важи за појам демократије, који је услед инфлаторне полемичке употребе потпуно испражњен од значења. Може се рећи да су том појму „браниоци демократије” више наштетили него било какви десни екстремисти. Фезер и њени сарадници су тај појам окренули у његову супротност.
У њиховом понашању не само да нема ничег демократског, већ своје непријатељство према демократији пројектују на друге. Лихтмес је сасвим у праву када каже да план делује као објава рата великом делу народа, а његова примена неће решити ниједан једини стварни проблем који постоји у Немачкој, него ће их још додатно заоштрити. Другачије и не може бити, јер је очигледно да власт није у стању да критички размишља о систему, идеологији или политици коју води. У том смислу се политичко-медијска класа понаша попут партијске врхушке у комунистичким земљама крајем 1980-их година. И тада се говорило да су за све криве „контрареволуционарне снаге” и „агенти страних сила”, те да је најбољи лек за кризу социјализма још више социјализма. Владајућа класа која није у стању да препозна сопствене грешке и нема другог избора до демонизације политичких противника, или како пише Лихтмес, „други морају бити ђаволи, да би они испали анђели, а ко је бољи кандидат за ђавола од десничара?”
И није требало да прође дуго времена да на видело изађу последице атмосфере лова на вештице. Не само што се интензивирају приче о забрани Алтернативе за Немачку и притисци на ту странку – тачније, о одузимању политичких права једном од њених функционера – него пред регионалне изборе у Тирингији долази до нових бизарности. Наиме у овој покрајни, у којој је АфД појединачно најјача странка, државни универзитети студентима нуде новац да промене пребивалиште, како би у месту студирања могли да гласају на предстојећим изборима. Према писању медија, свота која се нуди за „јачање демократије” иде од 100-300 евра. Све то личи на куповину бирача, сличну оној каква је виђена недавно и у Србији.
Покретачи ове иницијативе тешко би могли објаснити како то изборне манипулације јачају демократију. Ипак, и ту борба против деснице и антифашизам могу да помогну. Тако омладина Левице позива студенте да спашавају Тирингију од фашизма. Изборне манипулације тако постају мање страшне уколико за циљ имају борбу против деснице. Отуда следи закључак да је у Немачкој успостављена владајућа идеологија, а она се зове борба против деснице или милитантни антифашизам. У складу су том идеологијом редефинишу се појмови (демократија, правна држава, екстремизам), мењају правила игре, а друштво дели на „наше” и „њихове”. Другим речима, Антифа групе нису само скупине насилника и екстремиста са маргине, већ је читав државни апарат постављен на истој основи, а министарка Фезер је једна од њих.
