Прочитај ми чланакШта је једном југословенском патриоти могло теже пасти од тога да након настанка нових државица мора по својој некадашњој домовини путовати с пасошем у рици?
Војску сам служио у Србији, радио у словеначком и хрватском представништву у Сарајеву, у готово свим републикама био на радним акцијама, упознавао домовину да бих је више волео кроз Феријални савез, био веома близак у младости с онима о чијим именима нисам размишљао, јер она су нам ионако дата од других. Био убеђен да живим у најстабилнијој држави у Европи, да нема силе која дух југословенства може да наруши.
Данас се снебивам да пишем о бошњачком захтеву за ревизију пресуде Србији за геноцид почињен у БиХ, јер као рођени Сарајлија већ сам искусио да ме избегавају некадашњи пријатељи на улици, али и слушао директне приговоре што не подржавам „своје“.
Било како било, настојим да што мање коментаришем, а изнесем што више чињеница на основу којих читаоцу преостају закључци. Ипак је установљено да најављивани захтев на ревизију није ревизија тужбе против државе Србије, како су медији објавили, већ ревизија пре деценију донесене пресуде. Готово све се већ седмицама зна, зна се ко је иницирао, а ко је против, да је Председништво БиХ нејединствено, као и то да се ствара највећа криза власти у Босни и Херцеговини након Дејтона. Грађани се, поучени недавним крвавим искуством, плаше нових сукоба и о томе све чешће говоре.
Захтев може бити прихваћен или одбијен. Ако и буде прихваћен, годинама се неће знати исход. Вреди ли то захлађења добросуседских односа између држава БиХ и Србије, али још више удаљавања Бањалуке од Сарајева? Хоће ли жртве мирније почивати? Колико њихових ближњих жели све ово и колико њих ће дочекати нову пресуду. Може ли после толико година бити задовољства или само туге? Живот нам пролази у мржњи, а до овог братоубилачког рата нисмо се мрзели. Доказ је и то што је у БиХ до рата сваки четврти-пети брак био национално мешовит. Колико деце је рођено у таквим браковима?
Али код бошњачког политичког руководства већ сада се у изјавама осети неки тријумф који готово да се граничи са сладострашћем због новонастале ситуације. С друге стране, код српског политичког врха осети се задовољство које се граничи с еуфоријом због изненадног збијања националних редова и безрезервног јединства у свим политичким странкама. И на бошњачкој и на српској страни све ово без много напора може прерасти у националну хистерију и ето нас за кратко време на прагу нечега о чему не желим ни да размишљам.
Народ се поново готово ништа не пита, натура му се став, политички аналитичари сукобљавају мишљења не нудећи решења, а ратни инвалиди, који свакоме сметају, стоје у редовима с пластичним кантицама пред народним кухињама којих никада није било више и којих још много недостаје у читавој БиХ. Али зато смо „своји на своме“ и наша деца сутра поново могу бити топовско месо. Ако тако власт одлучи. А шта је власт? Добро организована мањина која управља животима неорганизоване већине. Ту филозофије нема – људи на власти живе јако добро, народне масе лоше и јако лоше. Најлошије у Европи. Али зато су „своји на своме“ и у том усхићењу могу уживати у порцији посне чорбице из народне кухиње.
Жалити се не треба. Само констатовати. Јер људи у власти су демократски изабрани. То је сигурно. А шта оно беше демократија? Да ли је то када велики број неупућених и углавном некомпетентних гласача, заведених предизборним обећањима, бирају мали број незаситих, корумпираних и грамзивих политичара који тај исти народ који их је изабрао воде у све дубље безнађе?
Члан Удружења новинара БиХ
