Прочитај ми чланак„Ово је Земља за нас, ово је земља за све наше људе...“ иронично или не, али чини се да је неко одавно „забаговао“ систем, да се неке коцкице одавно не слажу, што је, што би се рекло онако народски, видљиво с Марса.
Бајке обично почињу са „Била једном једна …“ овога пута Земља. И да ли је то била бајка, у то нисам сигуран. Али ипак, има многих чији се глас нигде и не чује, а имали би штошта рећи. Вероватно већина анкетираних рођених после деведесете никад чули нису за неког тамо Алију Сиротановића, симбол неких људи који су поштено градили и стварали овај наш Балкан.
И многи ти мали – велики људи имали би много тога рећи онима којима остављају овај Балкан, који само у Штулићевој песми „добро стоји“. За оне који нису одрастали на R’n’R музици, овај Балкан је у суштини текстописац Бранимир Џони Штулић метафорички заменио са мушким полним органом, тако да ко разуме схватиће. И одавно је све отишло у – Хондурас. Знамо о коме се овде ради, „градитељу“ оног шестоспратног Солитера који ме враћа у неке године када је маслинаста униформа красила момке који су преко ноћи постајали озбиљни и одговорни момци.a
Многе генерације су одрастале у устаљеној форми. Прво, жеља беше свих добронамерних мајки да им деца“само“ заврше школу, после тога „само“ да одслуже војску, па „само“ да се запосле, „само“ да се ожене… и то „само“ беше дефиниција животног оквира из којег није много тога „штрчало“, а имало неку безбрижност, систем моралних вредности, поштовање. Нека обележја и опредељења нису толико дефинисала друштвени статус. Да, пре „само“ неких 30 година.
Има једна стара дрвена прича, чини ми се да је реч о Кинезима, где је отац на самрти сину оставио две кутијице на самрти као сву заоставштину. „Прву кутију, коју ти остављам, отворићеш онда када ти у животу буде најтеже, када више не будеш видео икакав смисао свог живота“, рече му отац. „Када се будеш осећао најсрећнији и безбрижан, отвори другу кутију“. Син је био слуга на имању једног од велепоседник, који је у једном тренутку толико клонуо да се сетио речи свог оца и кутија које му је оставио.
Отворивши кутију, све што је нашао беше само један комад паипра на ком је писало „И ОВО ЋЕ ПРОЋИ“. Схвативши речи свог оца, син је наставио да ради и након неког времена постао неко у кога је газда имао највише поверења, па му чак и подарио руку своје кћерке којом се и оженио, створио породицу и свима служио као пример. Потпуно остварен, задовољан животом и статусом, посегнуо је за оном другом кутијом коју му је отац оставио. Отворивши је, угледа исти папир са поруком „И ОВО ЋЕ ПРОЋИ“.
И, када би сви имали ове две кутије, уверен да многи од нас никада не би дочекали да отворе ову другу. Јер, одавно су карте лоше подељене, а кец из рукава бачен у погрешном тренутку.
