Pročitaj mi članak
Срби радо иду једни другима на славе, а ако се не одазову, могу да буду и тужени. То се догодило у Новом Милошеву, банатском селу на средокраћи између Новог Бечеја и Кикинде. Домаћин је заиста тужио несуђеног госта, а у свему су најбоље прошле кафеџије, код којих се увек, углавном срећно, окончају овакве приче.
Новомилошевчани су записали више од 400 надимака које су њихови мештани носили кроз историју. Тако је Петар Божић носио два надимка, Тикачев и Дрндар. Он је доживео дубоку старост, а скончао је у Зрењанину, где је са собом донео успомене и сећања на догодовштине из свог родног села. Неке је испричао овдашњем хроничару Дејану Бошњаку, који их, опет, преноси лутајући тамо-амо по Банату.
Једне године Перу Дрндара у Новом Милошеву на славу позове Стојко Маћош, звани Прцко.
– Дођи ми на Светог Стевана, ја сам код тебе био на твог Аранђела – инсистирао је Стојко.
Пера обећа, а не дође. Домаћин се увреди, и против госта који га је избегао најави тужбу. Пера кроз месец два добије позив за суд у Новом Бечеју.
– Видим ја у вагону и Стојка, све га избегавајући да не бих морао да му кажем да ме зову на суд, а не знам због чега. Спазим ја да се он у граду држи мало подаље, али и да иде за мном према суду. Ни на крај памети да бих могао бити тужен нити да би ми он могао бити противничка страна. На славу сам одавно заборавио. Прозову нас заједно – прича Пера. Објашњава како му је судија скренуо пажњу да није лепо да се не одазове човеку на славље, јер је овај, ипак, имао трошкове.
– Било би најбоље да вас двојица изађете напоље и да се договорите, да заједнички платите досадашње судске трошкове и да прекинемо судовање – упозорио је судија.
Тако је и било, с тим да Стојко није престао да се смеје дан и ноћ. Толико су се дружили у кафани, пошто су закаснили на све возове из Новог Бечеја до Новог Милошева.
Ту се прича није завршила. Након неколико дана Перу сретне управник поште Бата Терзић и пита га да ли је тачно да је због тога што се није појавио на слави ишао на суд. Кад је одговорио потврдно, овај се ухвати за главу.
– Ја сам се у буре пива кладио да то није тачно. Сад морамо у кафану – пожали се Бата.
У кафани је дошло до неспоразума око тога да ли је опклада била у буре од 12 или од 50 литара. Кафеџија је чуо од 50 и то буре отворио. Пило се опет до јутра, а није било доста ни велико буре.
Речени тужитељ Стојко Прцко био је актер још једне славске приче. Неки Васа Караџин радо се одазивао на славе. Много су га и звали јер је био општински службеник и ваљало га је имати за пријатеља. Међутим, код њега су ретки омастили брке. Направио би он богату трпезу, ал’ онда позове само сестру, а преосталу храну после крцка данима. Онда се Стојко досети, купи кило јабука, пошто се тада на славу позивало јабуком и обиђе неколико Новомилошевчана, познатих љубитеља доброг залогаја.
– Ето, Васа Караџин вас позива на славу и моли да дођете јер ове године му нешто дошло да окупи драге му људе– умиљато се Стојко обраћао узваницима. Када су ови почели да се појављују на улазу, Васу је ухватила паника, али се није дао смести. Наређивао је жени да ређа месо по шерпама на шпорету и у рерни. Снашао се Стојко Прцко и за пиће. Отрчао је код Милојка Раушког у чијој су кући продавали вино и замолио два балона вина које ће домаћин Караџин накнадно платити. На слави је био и Милојко Раушки.
– Ово вино је исто као моје, прокоментарисао је кад год би га сркнуо!
(Политика)
