Прочитај ми чланакНа данашњи дан (15.јун) 1862. године десио се догађај који је променио ток српске историје. О овом, али и још многим у историји пресудним догађајима, нажалост, не зна се довољно. Нина Марић кретала се траговима историје и са Татјаном Обрадовић (дипломираним историчарем) разоткрила је догађај који је довео до прекретнице у историји Србије.
Чукур чесма има велику сентименталну вредност и сведок је краја једне епохе обележене оковима робовања Турцима. Успомена на један од битнијих догађаја новије историје Београда који се одиграо 15. јуна 1862. године, остао је сачуван у легендама које су препричаване претходне 154 године. Сава Петковић несрећни јунак догађаја на Чукур чесми постао је симбол отпора Срба турском ропству, а његов споменик спомен на љубав према слободи.
Чукур-чесма има дубоко значење како за сам Београд, тако и за читаву Србију и српски народ. На овом месту у данашњој Добрачиној улици, почело је ослобођење Србије од турске власти, које су почетком 19.века зачели Карађорђе и Милош Обреновић.
Догађаји на Чукур чесми у многоме су определили политику Србије од 1862. до 1918. године, и одредили даљу њену судбину. Захваљујући вештини Михаила Обреновића, који је тада био кнез Србије, и мудрости тадашњег председника српске владе Илије Гарашанина, али и уз живу српску дипломатију и повољне међународне прилике, догађај код Чукур чесме и они који су потом следили поступно су довели до повлачења Турака са територије тадашњих оквира Србије.
Инцидент код Чукур чесме је један од најважнијих догађаја у историји Београда, и има историјски значај за Србију, јер Турци одлазе са српских простора после скоро пет векова.
Чукур чесма
Чукур чесма се налази у Добрачиној улици у Београду.
На чесми се налази бронзана статуа дечака Саве Петковића у спомен инцидента од стране турских низама који се на том месту одиграо 15. јуна 1862. године. Званичан назив скулптуре је „Дечак са разбијеним крчагом“.
Догађај, због које подигнута Чукур чесма почео је безазлено, једноставним речима изговореним дечаку шегрту:„Саво,ајд` трк донеси воде са Чукур чесме!“. Био је то кобан тренутак за малог Саву Петковића,али и остале учеснике догађаја Симу Нешића,Ивка Прокића и многих српских војника, а касније и велика брига високих дипломатских кругова водећих европских држава. То спарно поподне15. јуна 1862. (по новом календару. 3. јуна по старом) на избор је довело малог Саву шегрта, турске низаме (војнике) и многе друге да утоле жеђ. Један турски војник оте Сави тестију из руку и он поче да се брани, што је веома наљутило Турчина па га је он убио бајонетом, по једној верзији, по другој га је ударио тестијом у главу и Сава паде окрвављен поред чесме.
Проблем је био између осталог и у томе да је млаз воде био мали те је пуњење крчага и тестија трајало дуго. Шегрт Сава је дошао код свога рођака Миленка Петровића у Јајинце код Београда и жене му Љубице из Јајиначке породице Николић, да изучава сарачки занат, из села Луково код Куршумлије. Српски жандарми који су убрзо дошли ухапсили су убице, међутим њима је дошла помоћ других турских војника и то је прерасло у жесток окршај који је трајао целу ноћ.
Вест о догађају прострујала је Београдом, на све стране чули су се пуцњи и борба на улицама је почела да се распламсава.Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих. Главни окршај одиграо се на Великој пијаци и однео је неколико живота. Убијени су српски терџуман (посредник код турских власти) Сима Нешић и жандар Ђорђе Нишлија. Срби су затим извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију, а Сава капију и Стамбол капију порушили. Тада су Срби заузели и Сава капију, а вест је стигла и до осталих градова у Србији.
Кнез Михаило је, из Шапца где се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Следећи дан 16.протекао је у миру, већ наредни 17.био је судбоносан за Београд, почело је бомбардовање Београда из 56 тврђавских топова. Погинуло је око 50 грађана и војника, изгорело је 20, а уништено око 357 кућа. Српско становништво је подигло барикаде за одбрану.
У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су преговори о независности Србије, на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско становништво исели из Србије. У наредних годину дана исељено је више од осам хиљада Турака. На интервенцију страних конзула, пре свега британског конзула Лонгворта, тада је закључемо примирје које су потписали Ашир-паша и министар Гарашанин, као и представници страних сила. Након дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају градове на „чување кнезу Михајлу“,прво Београд па Фетислав (Кладово), Смедерево и Шабац,а затим и многе друге. Године 1867.кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6.априла на Келемегдану.
Да би цео догађај био расветљен, Карло Пероло, чувени гостионичар код „Хајдук Вељка“,пријавио се као сведок и очевидац догађаја код Чукур чесме. Поред њега, и Никола Христић, министар унутрашњих дела, очевидац и иследник догађаја код Чукур чесме и бомбардовања Београда, као и многи други али недовољно познати и проверени сведоци. Поред сличности исказа, постоје и бројна одступања што је довело до касније модификације догађаја.Било како било,догађај код Чукур чесме везује се за један од најважнијих догађаја у историји Београда. Касније варијације писаца о овом догађају створиле су бројне романтизоване легенде о погибији српског дечака Саве и његових савременика.
Иначе, сама Спомен чесма је подигнута 1931. године из средстава задужбине трговца Томе Ванђела, а аутор је био српски академик и скулптор Симеон Роксандић. Модел за спомен чесму био је Властимир Петковић Кепа, некад телефониста Радио Београда, а пре тога познати фудбалер БСК-а (сада ОФК Београд) и репрезентативац Југославије. Од 5. фебруара 1965. године је проглашена за споменик културе.
Вандали су маја 2010. украли скулптуру дечака.[1], излупали су је чекићем и продали власнику дивљег отпада у Крњачи за 20 хиљада динара.[2] Скулптура је била девастирана и изломљена на 22 дела, али је захваљујући 3D снимку овог споменика извршена рестаурација.[3] Реконструкција је трајала три месеца и извршена је на основу тродимензионалног скенирања које је Зоран Миљановић директор фирме „3D свет“ урадио пре него што је скулптура украдена.
