Pročitaj mi članakPoverenje u efikasnost Vojske Srbije naglo se vraća i jednim promišljenim potezom dobijamo novi imidž i kao vojska i kao država.
Новогодишњи поклон који смо добили од братске Русије заиста је велики и велико им хвала на томе. Нека не обраћају пажњу што међу нама има незахвалних који ће и даље причати да нам Русија никада није помогла. Ово је прва влада у Србији која је прекинула разоружавање и развојничавање не само војске него нације у целини и окренула тренд у правом смеру. Није сада у питању ко је за Вучића а ко није, јер овај гест и овај аранжман, високо изнад страначких препуцавања, мора да похвали свако коме је Србија на срцу.
Има и оних који у даљем слабљењу наше војске виде шансу за мир на Балкану. Али шта рећи осим да је у питању катастрофална заблуда. То је још велики Његош објаснио: „Вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слаба човјека“. Само јака Србија је гарант наше безбедности а респективна Војска Србије најјачи фактор одвраћања потенцијалног агесора. Слаба Србија је изазов за неке који меркају делове наше територије и провоцирају сукоб за који не бисмо били спремни.
Стара истина да је респектабилна војна моћ неке државе јак аргумент у преговорима поново се потврђује – Хрватска је експресно одблокирала поглавље 26. Да ли се то поклопило случајно или је у питању дипломатски притисак неког трећег, или и једно и друго, питање је, али није спорно да војни аранжман Србије са Русијом већ мења локалне погледе а врло брзо мењаће и локалне стратегије. Пољуљани углед Војске Србије у погледу војне ефикасности нагло се враћа и може се рећи да једним промишљеним потезом добијамо нови имиџ и као војска и као држава.
Шта значи изјава хрватске председнице да ће и Хрватска купити модерне ловце – Фантоме? Да ли је у питању смиривање дубоко узнемирене јавности српским аранжманом или нешто друго? Могуће да је то само празна прича јер се и сам разговор на ту тему најављује тек за крај 2017. године. Али могуће је да је проблем и много дубљи – да Хрватска не верује у опстанак НАТО. Зашто би иначе давали толики новац ако је комплетна њихова стратегија заснована на томе да ће их штитити НАТО и нису ли управо због тога комплетан свој суверенитет препустили овој алијанси. Значи да долази време да свака држава чланица мора да размишља о томе шта ће бити ако се овај војни савез распадне.
ЕСКАДРИЛА КОЈА ВРАЋА САМОПОУЗДАЊЕ
Миг-29 је суперсонични ловац који не дозвољава да га прегази време. Разлог је његова фантастична конструкција, која му је обезбедила да има све што ловачком авиону треба. Савршена конструкција му је омогућила модификације и модернизације које су га са лакоћом претвориле у авион четврте генерације, који ће још деценијама бити цењен. Његове предности у односу на авионе којима располажу нама суседне земље видљиве су на први поглед не само пилоту него и ономе кога иоле интересује ваздухопловство.
Маневарске способности овог ловца су толико велике да је код маневра у ваздуху ограничавајући фактор човек – пилот и његове физичке могућности, а не авион. Шта то значи? То, на пример, значи да код наглог заокрета авион може још оштрије, али пилот попушта палицу јер му се због превеликог оптерећења – силе Г, мути вид и прети опасност да се онесвести. Шта пилот да тражи од ловца који може више него што људски организам може да издржи и поред анти-Г одела? Чувени маневар „Кобра“ који се спектакуларно изводи на скоро свим аеромитинзима где учествују руски авиони, изведан је први пут управо са Мигом-29.
Уосталом, службовао сам у 204. авијацијском пуку (1987) када је набављена прва ескадрила Мигова-29 и добро знам шта пилоти мисле о овом авиону. Како су били одушевљени тада, тако су одушевљени и данас. Посебно након модификација на електроници и њеној поузданости и отпорности на електронска ометања. Шта приговорити његовој снази када је у стању да достигне брзину звука у пењању – брзина у пењању му је 330m/s а брзина звука 340.
Влада Србије схватила је шта је важно приликом ремонта и модернизације авиона које смо добили на поклон и четири авиона која имамо, па је одлучила да одреши кесу и плати 180 милиона евра. То је једина паметна одлука да оно што сада имамо претворимо у нешто вишеструко ефикасније. Јер шта је то данас најважније код ловачких авиона? Наравно да су важне маневарске способности због избегавања ракета. Наравно да је важна и брзина и резерва снаге мотора, али има нешто важније од тога – домет радара и домет ракета ваздух-ваздух.
Због тога премијер Вучић у медијима више прича о новим ракетама него о авионима – значи разумео је ствар и неко од пилота је члановима владе одлично објаснио ствари. Знам да је ова одлука највише обрадовала пилоте, јер ће им промене на нашим Миговима пружити шансу за равноправну ваздушну борбу или чак обезбедити предност у односу на агресора.
ПОРЕЂЕЊЕ СА СУСЕДИМА
Ако би се поредили са суседима у погледу могућности ловачке авијације, ситуација је сада повољна за Србију. Хрватсака је направила велику стратешку и финасијску грешку. Они су ремонтовали ескадрилу Мигова-21. Сем што је то превазиђен ловац, ремонт је урађен у Украјини нестручно и погрешно, тако да су у суштини преварени и у оперативној употреби им је мали број авиона. У односу на њих имамо апсолутну предност јер Миг-21 нема никакве шансе у ваздушној борби против Мига-29. Мађари су изнајмили од Шведске ескадрилу авиона САБ Грипен.
Ради се о одличном ловцу четврте генерације, али му је Миг-29 сигурно равноправан противник, а, према мишљењу многих, и бољи. Румунија и Бугарска су својевремено, када и Југославија, купили Миг-29, Румунија једну ескадрилу, а Бугараска две. Беспарица и улазак у НАТО учинили су своје. Румунија је потпуно одустала од ремонта Мигова-29, тако да их данас нема у оперативној употреби.
Одлучили су се за ремонт Мига-21, као неку прелазну фазу док не пређу на западну технологију. Бугарска је ремонтовала једну ескадрилу Мигова-29, али је велико питање колико је и од те ескадриле у опративној употреби због проблема одржавања. БиХ, Македонија, Црна Гора и Албанија и немају ловачку авијацију, тако да нема шта да се упоређује.
Одлука да се Србија поново опредли за Миг-29 једино је исправна и све друго било би финансијска катастрофа, јер није у питању само авион него и техника за опслуживање и одржавање. Увођење у наоружање другог типа авиона захтевало би много времена за преобуку и пилота и техничког особља, која би се морала обавити у иностранству. Ескадрила би далеко спорије била у оперативној употреби, а цена нових авиона са резервним деловима, обуком и средствима за опслуживање и одржавање неког западног авиона исте класе прешла би милијарду долара.
За нас је посебно важно да је овај авион изванредан и у помоћној намени – за дејства по циљевима на земљи. Нисмо толико богата земља да можемо имати различите типове авиона за различиту намену. Миг-29 у помоћној намени може да понесе 3.000 килограма убојних средсатва и да одлично одигра улогу бомбардера или јуришника. Његове изванредне маневарске могућности и у овим улогама долазе до изражаја код идентификације циља и ватреног дејства.
И шта још рећи онима који проналазе мане овом авиону? Он је оптималан за наш ваздушни простор, као да га је неко пројектовао за наше потребе. Тактички радијус дејства му је преко 700 километара, значи сасвим довољно да се брани наше небо и сасвим довољно да се изведе узвратни удар по дубини борбеног распореда или по виталним војним циљевима евентуалног агресора.
Оперативне могућности ескадриле авиона четврте генерације су такве да уз паметну употребу могу направити хаос у редовима противника, и то тамо где се најмање нада. Зато безбедност Србије јуче и данас више није иста – Србија може да узврати свакоме ко се усуди да је нападне, и то је прави фактор одвраћања и гаранција мира за будуће генерације.
ПОВЕЋАВАЊЕ ОПЕРАТИВНЕ СПОСОБНОСТИ КОВ
Приликом планирања модернизације и повећања оперативних способности Војске Србије, наравно, морамо гледати шта раде наши суседи, поготово они који нам отворено или прикривено прете. Међутим, модернизација и унапређење морају бити стални процес који не може да зависи од тренутних међудржавних односа. Чак да су односи са свим суседним земљама одлични, чему тежимо, то не значи да ћемо одустати од планираних куповина борбених система, јер, ако су међудржавни односи данас добри, не значи да ће и сутра бити. Балкан је такав, међудржавни односи се кваре преко ноћи, а наоружавање и модернизација су врло спори процеси, који се тешко могу убрзати у тренутку безбедносне кризе и напетости.
У медијима се говори само о ловцима, а веома је важно да је и КоВ добио снажно појачање – 30 тенкова и 30 оклопних возила са топом. Да би се разумело колико је то појачање, требало би погледати колико укупно тенкова имају суседне земље: Хрватска 72, Македонија 31, Мађарска 12, Албанија 40, Бугарска 160, док Црна Гора нема тенкова. Србија сада има 242 тенка, што значи да смо у оклопу инфериорни само према Румунији која има респектабилних 1.024, али та нас држава никад није угрожавала и врло је вероватно да ни у будућности неће.
Код ове анализе оклопних снага требало би се запитати зашто је Хрватска од САД добила на поклон баш борбене хеликоптере Кајова, за које они воле да кажу да си извиђачки. И то говори о офанзивним припремама ове државе према Србији или Републици Српској. Хеликоптери су стигли да би се неутралисала велика предност Србије у оклопним снагама у односу на Хрватску, где је тај однос већи од 3:1. Јер добро је познато да је хеликоптер најефикасније противтенковско или противоклопно оружје уопште. Тек након хеликоптера су по ефикасности тенк против тенка, противоклопне ракете и артиљерија.
Управо због те велике осетљивости оклоних јединица на дејства из ваздуха, екадрила Мигова-29 мења не само стратегију него и тактику употребе наших снага КоВ. У доброј мери релаксира штабове који су одговорни да тенкови и остала техника не постану лаке мете. Више нисмо у ситуацији да маскирање и укопавње буду основна ПВО заштита. Тако ће, у случају потребе, борбени распоред бити оптималан за одбрану јер га неће пресудно диктирати опасност из ваздуха.
Исто тако, маневарске способности наше војске зависиће од техничких могућности, а не од ваздушне опасности. Јер неометана дејства из ваздуха не само да ремете борбени распоред и производе губитке него подстичу панику коју је тешко обуздати, а команданти и командири знају шта то значи.
У најави за 2018. годину је и куповина система ПВО Бук-2М, који је моћни наследник система Куб-М, каакав сад имамо у наоружању. Помиње се и Тунгуска, хибридни ПВО систем ракета и аутоматских топова за непосредну ПВО јединица на терену. Оно што се не помиње, то је С-300, о коме ми у Србији највише причамо и чему се надамо, јер он би био гаранција да нас не могу угрозити ни авиони пете генерације, које имају само највеће светске силе. Можда то и није баш тако, јер моћног „невидљивог“ – америчког F-117 оборио је добри стари Куб.
МОЖЕ ЛИ МИГ-29 ДА НАМ ЗАРАДИ НОВАЦ?
Државе које немају ловачку авијацију морају да бирају између две могућности од којих се не зна која је гора – или да им Европска организација за безбедност ваздушне пловидбе потпуно измести коридоре за цивилни ваздушни саобраћај или да унајме и плате туђе авионе да им чувају небо. Измештање коридора неће да дозволи ни једна држава не само због губитка новца него и што је то међународна срамота. Сваки прелет авиона преко државне територије доноси лепу своту и баш би било глупо одрећи се тако лаке зараде. Изнајмљивање туђих ловаца је нешто мања срамота, али је права срећа да и ми то нисмо доживели.
Аранжман Владе дошао је у задњи час, јер су ресурси наших ловца били при крају и морали би донети једну од ове две срамне одлуке. Например, Црној Гори небо чувају Хрвати, Македонији Бугари, Словенцима авиони из Авијана итд.
Сада нам се пружа могућност да и ми за новац обезбеђујемо ваздушни простор неке суседне државе – зашто не. Нису цифре изнајмљивања ловаца тако мале. Наравно да је то више ствар политике, али итекако јесте и економије. Зашто не би, по принципу наступа наше Владе према страним инвеститорима – ми нудили некима од суседа који немају ловце нашу услугу по нижој цени од осталих. Тако би ремонт авиона отплаћивали сами авиони.
Сада нам се пружа могућност да и ми за новац обезбеђујемо ваздушни простор неке суседне државе – зашто не. Нису цифре изнајмљивања ловаца тако мале. Наравно да је то више ствар политике, али итекако јесте и економије. Зашто не би, по принципу наступа наше Владе према страним инвеститорима – ми нудили некима од суседа који немају ловце нашу услугу по нижој цени од осталих. Тако би ремонт авиона отплаћивали сами авиони.
ШТА ЈЕ ЈОШ ВАЖНО КОЛИКО И НАБАВКА МИГОВА?
Позната је ствар да су наши пилоти некада били у самом светском врху. Примера за ту тврдњу има много, али, ако неко сумња, навешћу један. Приликом куповине прве ескадриле Мигова-29 (1987), одабрана група пилота и техничког особља ишла је на обуку у СССР, у једну војну базу у Казахстану. Вођа групе био је тада потпуковник а касније генерал Љубиша Величковић, који је погинуо приликом НАТО агресије.
Обука је текла истовремено и за више група пилота из других земаља и, како то бива, совјетски пилоти су наступили мало препотентно и према нашим пилотима. То је наљутило Величковића и тражио је да му припреме самостални лет на Миг-29 након врло мало сати обуке, када је то по правилима обуке незамисливо. Совјети би га глатко одбили да је неки други пилот у питању, али то захтева вођа групе и још каже: „На сопствену одговорност“. Нерадо су организовали лет, очекујући удес, али је наш пилот без проблема полетео и слетео. Од тог дана са пуним уважавањем су се обраћали југословенским пилотима.
Способност српских пилота морамо вратити на тај ниво. Није то недостижно, потребна је само довољна тренажа – довољан број сати лета. Ни случајно не смемо помислити да смо набавком авиона решили проблем или приземљити авионе беспарицом. Наша велика предност и уштеда је у томе што обуку пилота и техничког особља можемо извршити сами. Цепидлачење на броју сати лета није уштеда, него угрожавање борбене готовости, угрожавање безбедности пилота и угрожавање самог авиона. Шта смо уштедели ако нам буде уништен авион због грешке пилота, а то се дешава ако пилот није у пуној тренажи.
Друга важна ствар је потпуна исправност авиона. Овде не мислим само на летне способности и управљивост авиона, јер такав критеријум је катастрофалан. Морају бити исправни сви уређаји на авиону који су ту ради борбе у ваздуху. Мора бити исправан радар, систем за управљање ватром, уређај за идентификацију итд. Неко би могао рећи да је ово сувишна прича, да се то подразумева. Нажалост, није тако не само код нас него у региону – криза и беспарица узимају свој данак. Уређаји на борбеним авионима су неисправни, а третирају се као исправни. Черупа се један да би летели други, и тако. Ако смо већ могли да набавимо авионе, морамо наћи начина да их у потпуности одржавамо.
Оно што се дешавало приликом НАТО агресије требало би да нам буде поука. Пилоти су у ваздуху установљавали да им је неисправан радар, и били су обична мета без шансе да узврате јер не виде противника. Није више тајна и да смо сами оборили један свој авион због неисправног уређаја за идентификацију. Ракетне јединице су мислиле да је авион НАТО и обориле су га на прилазу за слетање. Значи, о свакој ситници исправности мора се водити рачуна јер агресор ће пре напада сигурно детаљно проверити своје авионе.
Следећа поука коју би требало извући из времена агресије НАТО јесте да морамо бити боље припремљени и боље обучени за спасавање пилота који се катапултирају када су погођени или због отказа на авиону. Например, оборени пилот Иљо Аризанов, 48 сати се без воде и хране сам пробијао кроз шиптарске положаје у Дреници и успео доћи до аеродрома Приштина – нико му није помогао. Приликом пробијања морао је препливати реку, а није знао да плива. Такве ствари се морају превазићи и просто речено – пилот мора бити потпуно психофизички оспособљен по свим питањима, а служба за спасавање пилота много ефикаснија.
И можда још нешто мање важно, али би у перспективи било корисно. Некада се јединица која је била наоружана Миговима-29 звала 204. ловачки авијацијски пук, сада је 204. ваздухопловна бригада. Разлика је много битнија него што се чини. Тако би након набавке још једне ескадриле требало одвојити ловачку авијацију и поново формирати пук који би имао само један тип авиона и само један проблем – заштита нашег ваздушног простора.
Бригада има масу различитих ваздухоплова – ловачки авиони, јуришници, авиони за обуку, транспортни авиони, борбени хеликоптери, транспортни хеликоптери итд, па тако масу различитих проблема и разних задатака. Јер ловачка авијација се допуњава и сарађује са ракетним јединицама ПВО и некада су заједно били у Корпусу ПВО. Све друго је било у Авијацијском корпусу. То је нешто о чему треба размишљати тек када будемо имали довољно авиона. Сви се радујемо да то буде што пре.
