Свакако, нису Хрвати ни први ни једини што су своју историју синтетисали у фантаси-литературу. Па ипак, мало је таквих бајки као што је историја Хрвата, узбудљива прича о једном народу чијег је доброг краља – сад говорим по сећању – зла вештица лукавством заробила у кућицу од чоколаде, па се тамо убо на вретено и уснуо тисућљетни сан, све док на крају није дошао ловац Лука, убио вука, гурнуо бабу у пећ и одвео Хрвате у палату Уједињених нација, где су срећно живели до краја шестог тома.

И то је то, нека ми хрватски историчари опросте понеко можебитно поједностављивање. Ипак су ово новине. Није, опет, да не нападамо одмах хрватске историчаре, ни њима било лако. Пређи су им у тмици средњег века оставили мало трагова, гдјекоји уломак какве камене плоче, понека даровница и распарене минђуше, па ти сад пиши причу. А писати историју Хрвата на основу расположивих писаних трагова и извора једнако је као, штајазнам, на темељу једног пронађеног ножног прста реконструисати Микеланђеловог Давида.

Хрватским историчарима, да је поверити тај посао, Давид би испао једноруки лола с пенисом до колена. Најславнији наш краљ, Томислав, добар је пример за то. Поуздано се о том врлом хрватском мужу зна тек да се звао Томислав, да је почетком десетог века владао далматинским градовима, да је … хм, то је отприлике све. Сва је срећа испала и за њега и за хрватску медиевистике да је најмарљивији хроничар средњега вијека, византијски цар Константин Порфирогенит, живео баш у то време. Али авај – он не спомиње никаквог тог, како сте рекли, Томислава. Не знамо тако ни ко је ни шта заправо био Томислав, ко је био пре њега, ко послије њега, не знамо ни како је и где дошао на власт, ни како је с ње отишао, ни што је уопште на њој радио.

Па ипак, вредна нам је хисториографија за потребе народног препорода исписала о њему целе „Господаре прстенова“, са детаљним описима битке против Мађарима, побједе над Бугарима и величанствене крунисања на Дувањском пољу, о чему деца и данас уче у школама. После је било лако. Кад је историчаре 01:00 кренуло, утемељили су одмах величанствено средњовјековно краљевство и лозу хрватских краљева, све до онога последњег, знате га, Звонимиружица се звао јунак, што се ономад на великом народном сабору убо на вретено. Остало је, штоно се каже, историја. И још можемо бити срећни: што би тек било да је у време народног препорода била популарна „Сумрак сага“?

МИТ О ХРВАТСКИМ ратницима

Нису хрватски митолози ускладили приче, па се у миту о хрватским ратницима судару два контрадикторна митолошка елемента: онај о необично питомим Хрватима, најмирољубивији народу на целом свету – који су се, дошавши ономад на Јадран, папи Агатону заклели да никад неће ратовати на туђем, изван Хрватске – и онај о ратоборним, храбрим Хрватима које је под својом командом желео сваки патолошки европски конквистадор. Сви већ знамо напамет те реченице.

„Да ми је само стотину хиљада Хрвата“, поверио се једном Наполеон Бонапарте, „освојио бих цео свет!“ И сва је срећа – барем за „цео свет“ – да разни хисторијски бонапарте нису са хрватском круном на глави дочекали крај миленија, кад се славних хрватских војника намножило до пет стотина хиљада. У последњих хиљаду година – све откако је оно по романтичном миту посљедњи хрватски краљ Звонимир убијен јер није хтео са средњовјековним НАТО-ом на Јерусалим – није тако у Европи било рата без мирољубивих Хрвата. Хоћете ли са Жигмундом на Чешку, или с Католичком лигом на протестанте у Магдебург, хоћете ли с Лујом КСИИИ. на Шпанију или с Маријом Терезијом на Берлин, са Напоелон на Русију или с Хабсбурзима на Галицију и Србију, нигде се не иде без Хрвата.

О мирољубивости народа што се папи заклео на миран суживот са Европом, речито говори и популарна немачка узречица из Тридестогодишњег рата, она „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!“. Добро, било је то у она тегобна времена кад Хрвати нису имали своју државу, па су и своје и туђе кости по Европи сијали за сваког болесника који ју је наумио освојити. Хрвати тако заиста – у строго формално-државноправном смислу – никад у свих тих хиљаду година нису ратовали изван своје државе. Осим можда два пута. Сваки пут, наиме, кад су уопште имали своју државу. И свет још може бити срећан: што би тек било да нисмо најмирољубивији народ на свету?

МИТ О најљепшој ОБАЛИ НА СВИЈЕТУ

На страну тупава маркетиншка досетка како је Хрватима, кад су онако кротки и пристојни у реду пред Божјим катастром остали кратких рукава, Свевишњи одлучио дати парцелу што ју је био оставио себи. На страну и то што је прилично преузетно једну лепу обалу назвати најлепшом пре него што се мало тога света обишло, пре него се видело и чудесне обале Галапагоса или Шри Ланке, чаробне обале Вијетнама и залив Ха Лонг, или рецимо Нарнијске пејзаже маорског Те Вхангануи- А-Хеиј.

Лепота је ионако, позната је ствар, релативна, и уврежени би мит о хрватској обали као најлепшој на свету био сасвим легитиман – де густибус бла бла – да лепота нема другу једну, мало незгодно особину: да није, наиме, пролазна. Некоћ недавно, пре једва пола века, хрватска је обала заиста морала бити светско чудо: хиљаду острва и шест хиљада километара морске црте на дивљем камену – горе Велебит и Биоково, доље море што се њима пење – а на сваких 9 тиркизних увала једна с убавим малим рибарским местом у дну: горе црквица са звоником, доле кућице што се њему пењу. Италијани би, познато је, дупе дали за километар такве обале. Лепота је, међутим и авај, пролазна: у међувремену смо минирали, раскопали, поравнали, насули, бетонирали, асафалтирали и урбанизирали тачно пет пута више него у претходних обале 02:30 хиљаде година сви градитељи, од Грка и Диоклецијана до Конструктора и Лавчевића.

И усвојили планове за још толико. Хрватска обала данас је тако само једна голема фавела, архитектонско-урбанистички лепрозориј што изгледа као да је након страшног земљотреса негде у Пацифику џиновски цунами са сиромашних обала Индокине повукао у море милионе кубика грађевинског отпада, одневши стотине хиљада целих кућа, потлеушица и настамби, па их наплавила на источну обалу Јадрана. Та обала не само да није најлепша на свету, она уопште више није лепа. Лијепи су остали још неки отоци и покоја увала до које се за сад још не може доћи СУВ-ом или багером. И још можемо бити срећни: што би тек било да нам драги Бог није дао најлепшу обалу на свету, ону што је био оставио себи?

МИТ О  ХРВАТСКОЈ КУЛТУРИ

Како је уопште настао тај мит, посве је заправо нејасно, али у двадесетом веку учврстила се у свакодневној употреби предоџба о Хрватима као образованом и уљуђеном народу којему су фрак, лептир-машна и кофер за виолончело стандардна народна ношња. Тај необичан свет, ето, улицом иде скидајући цилиндре пред дамама што врте сунцобране и све понавља „кистиханд, милостива“, слуша Трећи програм Хрватског радија и не пропушта оперске премијере, ау слободно време за своју душу пише интроспективна поезију, у оригиналу чита Томаса Мана и одсутно гудећи Концерт за у Д-дуру размишља што заправо има испод сјетних звукова Хаидновог виолончела, па жури у књижару са цекером, као по гринцајг. У стварности, међутим, Хрвати не само да не читају Томаса Мана, већ не читају уопште. Док три четвртине Немаца, рецимо, у просеку чита једну књигу месечно, према једном недавном истраживању сличном више од половине Хрвата у годину и пол дана није прочитало ниједну једину књигу!

Продаја тих необичних папирнатих предмета пала је и до осамдесет посто, затворене су све мале независне књижаре у држави, а велике су постале мегатрговине папирне галантерије, мултимедије, играчака, школског прибора на Хелло Китти и шољица са шаљивим натписима: реч „књижара“ данас у Хрватској значи „дућан мешовитом робом“, а неки од њих толико су проширили свој сваштарски асортиман да продају чак и књиге. Сличну судбину доживела је, на пример, и необична реч „биоскоп“, која данас означава особите, големе фаст-фоод с тинејџерским 3Д атракцијама о чудовиштима од лего коцкица-.

У таквој се Хрватској због слабе продаје улазница отказују већ и концерти Петера Габриела, а камоли Салзбуршког коморног оркестра: сетни звуци Хаидновог концерта у Д-дуру Хрвате потичу још само на размишљање има ли Ана Руцнер испод виолончела гаћице или нема. Таква, уљуђена, културна и образована Хрватска у образовање из свог буџета издваја готово двоструко мање од просека Европске уније, а за културу тек нешто више него што даје Цркви: само недавна изложба Пабла Пикаса у Кловићевим дворима у Загребу била је десет пута скупља од укупног буџета Републике Хрватске за културу! Резултат свега је чињеница да су славна хрватска универзитета на светским таблицама око стабилног петстототог места, а просек стручњака с факултетском дипломом двоструко мањи него у Литванији или Ирској, па Хрвати од стручне литературе читају само телетекст-странице спортских кладионица:

у самој колевци хрватске књижевности интендант казалишта донедавно је био конферансје пучких томбола, а национална награда за књижевност судски је додељена старлети што се гола фотографише у огледалу и пјева „мој мали Месси, дај ме протреси, гол, гол, гол, забиј ми гол“. И још можемо бити срећни: што би тек било да нисмо уљуђени, образовани и културни?

МИТ О ХРВАТСКОМ СПОРТСКОМ ФЕНОМЕНУ

Један од најукоријењенијих хрватских митова јест онај о Хрватима као спортској нацији. Је ли реч о клими и географији, јесу ли бруталне кондиционе припреме кроз тегобну историју, је ли психологија и домољубна мотивација, је ли нека генетска мутација или је заиста за све одговоран драги Бог, хрватска се наука још спори. Да су Хрвати, међутим, светски спортски феномен, у то се овде службено не сумња. Зашто би, међутим, драги Бог спортским талентом благословио баш Хрватску, а не, рецимо, Белорусију, Чешку, Казахстан, Грузију, или, штајазнам, Азербејџан? Добро, то да је наш Свевишњи мало пристрасан па навија за своје католике, чини се разумним оговор, али остаје онда озбиљном теолошком загонетком зашто и исламски Азербејџан и православна Грузија имају више олимпијских медаља од нас.

И зашто муслимански Казахстан и атеистичка, Пивопијска Чешка имају два пута, а православна Белорусија 03:30 пута више медаља од Хрватске. Ако мислите да је неправедно спортски таленат мерити бројем олимпијских медаља, јер је Хрватска једна од најмлађих чланица Међународног олимпијског комитета, са само шест Олимпијада на костима, ваља вам знати да су све наведене олимпијске силе још млађе, са по само пет Олимпијада у биографији. А ако пак мислите да је хрватски спортски таленат непораведно мерити с многољуднијим нацијама, можемо иу медаљама по броју становника: испред Хрватске у том су случају чак и неке нешто мање спортске велесиле од ње, попут Гренаде, Девичанских Острва и Холандских Антила, а од олимпијских вршњака још и Словенија и Словачка и сва три балтичка спортска феномена – Летонија, Литванија и Естонија.

Добро, олимпијске статистике нису научно референтне, Хрвати су, како је познато, светски феномен у мушким, тимским, лоптачким спортовима, а на Олимпијадама се медаље деле у којекаквим бизарним такмичењима које прате још само фамилије учесника – дизању тегова, бацању диска, пуцању из ваздушне пушке, зракомлаћењу на коњу с хватаљкама или оним смешним борбама у рукавицама, шлемовима и кућним огртачима. Аргумент је свакако валидан, осим што су две трећине од своје 23 олимпијске медаље Хрвати освојили у тим бизарним нелоптачким спортовима које прате само фамилије учесника. Од којих им је двије освојио Бугарин, а једну Талијан рођен у Словенији са презименом Црногорац. Да видимо онда како стојимо у мушким, тимским, лоптачким спортовима?

У кошарци су Хрвати нешто и значили док нису добили државу: отада их нико није видио све до прошлог викенда, кад су освојили четврто место у Европи. Као и страшни Македонци пре њих, или страшни Словенци пре Македонаца. Ватерполо? Веома добро, ту смо олимпијски, светски и европски прваци. Шта год то значило у спорту који се озбиљно игра у укупно 6-7 земаља, које су поделиле све медаље од Другог светског рата до данас. Рукомет? Ако смо спортски феномен зато што смо једном били прваци света, што је онда тачно Румунија, четвероструки светски првак? Одбојка? Рагби? Добро, идемо даље. Фудбал? Причајмо о томе. Хрватска је једном давно била трећа на свету у фудбалу, и то је свакако задивљујући резултат. Није много земаља изван круга фудбалских велесила некада давно освојило бронцу на Мундијалу. Осим Турске и Чилеа. Да, и Аустрије. И Сједињених Држава. И Пољске, два пута. Да, и Шведске такође.

Два пута. Не рачунајући, дакако, чешке пивопије који су једном били иу финалу Мундијала. Па тако два пута. Од хрватских клубова, рецимо, у свих двадесет и кусур година фамозно „пролеће у Европи“ изборио је само Хајдук и само једном, док је нуклеарни Динамо последњи пут тамо презимио оних дана кад је Нил Армстронг још сањао да ће једног дана шетати по Месецу. Дочим су од мањих фудбалских сила од Хрватске пролеће у Европи дочекивали још само клубови из Пољске, Румуније и Бугарске. Ех да, и Швајцарске. И Шкотске. И Украјине. И Данске. И Аустрије. И Чешке. И Израела. Да, и из Кипра. И Србије. И нико више. Све у свему, Хрвати су сасвим просечан спортски феномен, ни невероватан, ни вероватан, ни најбољи, ни најгори, ништа више, ништа мање. И још можемо бити срећни: што би тек било да нас драги Бог није благословио фантастичним спортским талентом? Борис Дежуловић

(Слободна Далмација)

Ознаке: историја, краљ томислав, митови, Хрвати