Прочитај ми чланакЧудо је овај српски, обичан народ. Жилави инаџија. Животари упркос свему, и с малим је задовољан, јер за боље, руку на срце, одавно и не зна.
Код београдског хиподрома, у аутомеханичарском кварту, скврчио се бифе бајкерског клуба. Ракија и пиво, и кожне јакне. И стари мајстор из комшилука.
– Aјде, узмите. Кога није срамота – смеје се стари брка и ставља на пулт тањир ‘ладне прасетине и векну врућег хлеба.
– Ја нећу, брани ми вера… – рече један.
– Кол’ко ја знам, теби је жена Драгана – намигну бркајлија.
Реко, лепо, лепо, мајсторе. Сад да дође премијер и види ово, било би: аха, причате да сте гладни, а печење кркате!
– Е, баш бих волео да дође, баш! Да и ја њему нешто кажем! – разгоропади се мајсторска старина, па уз претњу додаде и читав списак масних псовки.
Сложише се с њим још понеки из друштва, па се при’ватише печења, таман лепо прошараног, да није суво па да у грло западне. И залише, дабоме, јер је такав ред.
Мајсторима с власти такав народ не треба, они би да мењају свест, да нас нагурају у Јуре и остале робовласничке мануфактуре, где нема масних прстију, зајебанције и српског духа. Државним мајсторима се такав народ гади и међу њега и не залази, да се не зарази добрим, људским обичајима.
Који су нас одржали и под Турцима, па ће ваљда и под овим потурицама.
Приметисте ли с каквим гађењем су Велики Мајстор и његове калфе и шегрти говорили о објектима срушеним у Савамали? Како су, на ивици повраћања, помињали уџерице које ће уступити место велелепним арапским кулама, чиме ће Србину бити, уз свест, промењена и вера.
Они не знају шта је то мали човек, а и ако су некад знали, давно су заборавили време када су били мали мишеви. Сад су велика муданца, у оделима и краватама, они су кројачи судбине башибозлука српског, они ће стоку утерати у ред.
Нема више масних прстију, чварака и ракијских казана, то је тако фуј… A, ваљало би да нема ни српске памети, јер се онда влада лако и дуго.
Најопаснији по сваку диктаторску власт је зајебантски, бистри народ, који зна колико је два и два и кога не можеш да васпитаваш преко телевизора. Онај народ који саслуша тираду, па вели: чек, чек, брале, неће бити да је тако, лагиш ти нас мало, а?
Такви Мајстора и његове доводе до лудила, поготово кад пред дворе Синише Малог довезу огромну патку, симбол отпора нечовештву, а још више симбол грандиозне лажи на којој почива ова диктаторска гарнитура што се већ осећа на буђ.
У данима кад се и приватно ређају неке лоше вести, треба сачувати и образ и здрав разум, а и једно и друго нам безочно отимају. Отуђили су човека од човека, натоварили су нам самар и ставили коњске наочаре да ропћемо не гледајући ни лево, ни десно.
Страшна су времена, народе.
Зато су најсрећнији они што су се окружили ближњима и људима чистог срца и танког новчаника. Онима што се довијају да прегрме овоземаљски пакао, али уз осмех, зајебанцију и неугаслу наду да ће бити боље, али не Његово боље, већ наше, српско.
Не дајмо му да нас поведе на своје дуго путовање у ноћ. Ипак ми нисмо такав народ.
