Прочитај ми чланак
Пре 100 година, 1914. године, делови српске Комбиноване дивизије наишли су на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера и тако је почела чувена битка, прва савезничка победа у Првом светском рату.
Рат Србији Аустроугарска је објавила 28. јула. Београд је сутрадан засут гранатама са Саве, а главни напад припреман је преко Дрине, Саве и Дунава, са око 200.000 војника „црно-жуте монархије” под заповедништвом Оскара Поћорека. Упркос великим губицима у Балканским ратовима (36.000 мртвих и 55.000 рањених војника), Краљевина Србија могла је да окупи 450.000 прекаљених војника, и половину ових снага послала је на Цер и у околину Шапца, да сачека непријатељски напад. Иако бројна и искусна, српска војска имала је углавном само шињеле и шајкаче, секире и виле. За обућу, пушке, муницију и артиљеријске гранате морала је сама да се избори.
Напади Аустругарске ишли су из два правца. Са севера, од 29. јула до 11. августа, бомбардовани су Београд, Смедерево и Велико Градиште и направљени понтонски мостови. Међутим, покушаји да се њима пређе у Србију пропали су уз велике губитке. Заповедници српске војске Радомир Путник, Степа Степановић и Павле Јуришић Штурм добро су знали да ће главни напад стићи из Босне. Дванаестог августа непријатељ је ушао у Лозницу, а сутрадан у Ваљево и Шабац, те је војвода Путник наредио противнапад. Бранећи сваку стопу своје земље, српски војници за десетак дана борбе натерали су аустроугарску војску у безглаво повлачење ка Дрини. Већ 23. августа српске снаге опколиле су Шабац, али су ујутру, после ноћне артиљеријске ватре, затекле празан град. На слободној српској територији није остао ниједан аустроугарски војник.
Аустроугарска војска имала је 30.000 рањених и око 7.000 мртвих. Многи су се удавили, панично бежећи преко Дрине. Остали су, у складу с наредбом Оскара Поћорека, спалили и побили све што су приликом повлачења могли. Српска војска изгубила је око 3.000 људи, а рањено их је око 15.000. Генерал Павле Јуришић Штурм забележио је један од многих призора одмазде аустроугарске војске:
„Аустријска војска починила је страшна зверства на нашој територији. Група од 19 (мушкараца, жена и деце) пронађена је поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи нађена је и код Завлаке. Мале групе убијених и унакажених људи, углавном жена и деце, нађене су широм села. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди… Још једна група од 12 жена и деце пронађена је свезана заједно и измасакрирана. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда.”
У Церској бици погинуо је и најмлађи српски војник, шеснаестогодишњи Станислав Сондермајер, син београдског хирурга и санитетског пуковника Романа Сондермајера. Старија браћа Владислав и Тадија, пилот и ваздухопловни инжењер, пријавили су се на први позив. Станислав је побегао у рат, и пријавио се јединици Трећег коњичког пука у околини Шапца. Иако су покушавали да га задрже у позадини, Станислав Сондермајер молио је да уђе у борбу. Дали су му пушку. Погинуо је 5. августа, у борбама код села Добрић. Жене из села Богосавац донеле су са бојишта тело дечака и сахраниле га у селу, где и данас почива.
Још један јунак, пуковник Миливој Стојановић Брка, командант Другог Гвозденог пука, учествовао је у Церској бици, на Текеришу. У Колубарској бици, неколико месеци касније, пуковник је лично повео свој пук у јуриш и освојио Кременицу, а он погинуо.
Станислав Бинички је свој „Марш на Дрину” посветио овом јунаку. На доделу Нобелове награде за књижевност, 1961. године, Иво Андрић је понео ову композицију у Шведску, где је изазвала велику пажњу.
