Прочитај ми чланакКад је напокон скапирао да са вирусом нема зајебанције, паразит је кренуо у нешто што ниједном паразиту никада није пошло за руком - у одбрану организма у који се населио.
После две недеље самоизолације, која је укључивала само одлазак са рукавицама и под маском до продавнице, те једну вожњу до Шапца и назад, одлучим прошле суботе да прошетам по крају. У намери да држим прописану друштвену дистанцу, неколико пута сам прелазио са једног тротоара на други, зато што су ми у сусрет ишле групе, углавном млађих људи, без икаквих маски, без рукавица, смејући се и уносећи се једни другима у лице, огрејани првим пролећним сунцем.
Фото: Јутјуб
Најцрње је што сам у ову шетњу кренуо „пустим“ звездарским улицама, са планом да избегнем паркове, који су и тог и претходних дана били застрашујуће пуни деце. Кад сам прошао поред једног импровизованог игралишта за мали фудбал, на коме се осам клипана презнојавало јурцајући за лоптом, убрзао сам ход и вратио се кући. С ким живе та деца? Који је тим људима к***ц, да ли су они нормални? Имају ли телевизор, имају ли интернет? Знају ли шта се дешава у Европи? Да ли су глупи или луди?
Знамо да је коронавирус најопаснији кад се запати у организму који има неку хроничну болест. Ако замислимо Србију као организам, одмах ћемо закључити како је хронична болест од које пати већ осам година – паразит. Паразит је на појаву вируса одреаговао савршено за вирус – заје**вао се и умањивао опасност која нам је претила. Зашто? Зато што је то основна карактеристика нашег паразита – крајња некомпетентност и неурачунљивост, праћена непрекидним паразитирањем.
Истих дана када су први случајеви цовид-19 почели да се јављају у Србији, паразит је мобилисао десетине хиљада својих робова ради прикупљања потписа за изборе, очигледно још увек несвестан да их неће бити. Опијен паразитирањем, он није размишљао о томе како ће ускоро и његов опстанак бити доведен у питање, јер је нови патоген далеко моћнији од њега. Тако је, нема паметних паразита, нема ни корисних паразита. Паразит је једноставно паразит. Ако организам који је напао угине, угинуће и он.
Кад је напокон скапирао да са вирусом нема зајебанције, паразит је кренуо у нешто што ниједном паразиту никада није пошло за руком – у одбрану организма у који се населио. Од зајебанције, брзо се дошло до сликовитих претњи мањком гробних места. Од позива на шопинг у Италији, дошли смо до полицијског часа, за старе непрекидног, за остале најпре од осам увече, па онда од пет после подне, када је постало јасно да тај од осам не пали. Зашто није палио? Навикли да их паразит непрекидно лаже, грађани Србије су закључили: „Овај опет лаже, ко га ј**е. ‘Ајмо напоље“.
У језивом обистињавању народне приче „Дечак који је викао вук“, паразит је овог пута почео да виче „Вирус, вирус!“, али нису му веровали. Одабрали су да верују сунцу и тренутном недостатку људи који кашљу у непосредној околини. Паразит је радио све што је у његовој моћи да их заплаши, да их увери како ствар није за зезање: „Ало, стоко, поцркаћемо и ви и ја! Увешћу вам полицијски час 24 сата, заболе ме што то нико није никада на свету урадио!“, али џабе. Успут је морао и да паразитира, па је додатну забуну уносио тиме што није одмах позатварао све осим кућне доставе, самопослуга и апотека, одлажући тај тренутак најдуже што је могао.
Свако ко је то гледао питао се да ли је паразит луд или покварен. Шта је његова крајња намера? У чему је штос? Само му је на памети како да се очува на власти, теоретисали су. Гледа да искористи вирус како би завео диктатуру. Драми, како би после испао месија, тешили су се. Кад је паразит послао свог подпаразита са зашиљеним ушима да пуни сајам зарђалим војничким креветима и флекавим душецима, били су у фазону – овај прави логор за политичке неистомишљенике. Али, паразит је само давао све од себе. У међувремену, све више људи је кашљало, све више људи је добијало температуру, све више људи је завршавало на респираторима, а кад су почели да умиру, грађани су напокон скапирали да смо у говнима.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 27, 2020
Сада сви носе маске. Сви држе одстојање од два метра на улазу у продавнице и апотеке. Јуче смо обележили тачно месец дана од урнебесног обраћања паразита и његовог парапулмолога нацији, које је било зачетак ситуације у којој се налазимо овог часа. Паразит је одабрао Кинезе за испомоћ, који су имали преко три хиљаде смртних случајева, уместо рецимо Немце, који их имају далеко мање. Паразит је одабрао кинеске тестове за масовно тестирање, уместо да моли Немце за њихове. И Шпанци су одабрали кинеске тестове, па су почели да их враћају, јер су непоуздани.
Да ли су наши кинески тестови исти као шпански, или је реч о неким другим кинеским тестовима? На таква питања одговора нема. Домовима здравља, који су у протеклих осам година дотакли егзистенцијално дно, препуштено је масовно тестирање становништва. Могу мислити колико ће то бити ефикасно. Нашли смо се у ситуацији да се предвођени нашим паразитом боримо против вируса. Који малер. Каква карма. Осим што имамо озбиљне психофизичке проблеме, што због вируса, што због самоизолације, суочени смо и са економским колапсом, који ће тек носити жртве.
Но, доста мрачења. И ово срање ће проћи. Стићи ће вакцина. Или лек. Или ће једноставно проћи, као што је прошла и свака друга епидемија у историји. Када прође, паразит ће покушати да нас убеди како је управо он заслужан за то што је прошло, али ми ћемо знати шта је истина и имаћемо пред собом лак избор: да ли ћемо наредну епидемију чекати са паразитом на челу или без њега.
Перите руке. Носите рукавице (ако их имате). Носите маске (ако их имате). Останите код куће. Заштитите себе. Заштитите друге.
