Прочитај ми чланакПоследњих неколико година спроведен је низ контролисаних „револуција“ оличених у тзв. арапском пролећу. Оне су се арапским светом шириле домино ефектом, с тим што се њихов практични домашај у финалу пренео на целокупну светску заједницу.
Wikimedia Commons/Mstyslav Chernov
Очигледно је да ће овај догађај постати нови историјски повод за одређене промене у свету, кроз прекомпоновање светске геополитичке слике, јер пројектоване „револуције“ већ производе бројне последице и мењају постојеће геополитичке односе.
Када узмемо у обзир реакције, држање и предузете мере од стране Руске федерације и још пар држава које не пристају на западни концепт изазивања криза, оружаних сукоба и прекрајања граница, нити да се последице таквих аката пренесу и на њихову територију, произлази да је ера вештачки изазваних и контролисаних револуција коначно завршена. Овај историјски догађај ће допринети коначном преиспитивању улоге савремене државе и државне политике у свим правцима.
Наиме, западни политички, обавештајни и војни центри су (зло)употребили свој апарат и агентуру и идеолошким радом на терену успели да произведу рушење легалних и легитимних влада и шефова држава, са циљем да се политичко наслеђе просвећеног арапског национализма, који је, између осталог, почивао на идеји државе, замени нестабилним, антицивилизацијским, те антидржавним провизоријумима чије је упориште радикални исламски фундаментализам.
Овај својеврсни насилни увоз и инсталирање исламистичког фактора са циљем стварања фундаменталистичких жаришта, а потом заклањање истих иза фасаде револуционарних захтева и оправдане побуне против ауторитарних режима, требало би да се прошири и ван граница арапског света, и то према оним државама које нису део евроатлантских интеграција, при чему су стварни ефекти овог процеса такви да су многе арапске државе постале, или су на добром путу да постану пропале државе.[1]
У том пројектованом сукобу, исламистичког насиља са домицилним државним традицијама и становништвом, створени су услови за нову сеобу народа, оличену у мору избеглих који се крећу ка западу. Обављена су и објављена многа истраживања, а утврђена је и одређена закономерност кретања избеглих, међу којима је и велики број фундаменталиста, који се, захваљујући либералним прописима ЕУ лако могу кретати и боравити на њеној територији, а самим тим предузимати и акте тероризма и насиља.
О АУТОРУ
Марко З. Пушица је потпредседник Српског покрета Двери.
При том, не треба запоставити могућност и њиховог боравка, те трајног настањивања и деловања на територији држава које се налазе на маршути ка западу. Зато су државе које се налазе на маршути ове сеобе, посебно Република Србија, у обавези да се заштите и реагују, уместо што предузимају радње евидентирања или мирно посматрају неконтролисано кретање избеглих преко својих територија.
Тако је кретање народа, иако пројектовано и усмеравано од стране редитеља низа „револуција“, створило потребу да се на ову појаву енергично одговори и тиме будућност цивилизације заштити од изазивања нових оружаних сукоба.
Како постојећи међународно-правни мултилатерални и билатерални инструменти не гарантују ефикасну заштиту транзитних држава, као ни самих избеглица које се у таласима крећу ка западу, то произлази да је једино могуће решење актуелног проблема – враћање савременој држави оних атрибута који су јој одузимани, како у светским процесима ширења идеологије глобалних људских права и ограничавања власти, тако и у процесима евроинтеграција које се одвијају на европском тлу.
На хаос изазван новом сеобом народа, прва је реаговала Мађарска. Правовременим и адекватним мерама, са јасним опредељењем да је држава и даље држава, а да су државне границе и даље неповредиве, упркос чињеници да је реч о чланици ЕУ, Мађарска је ваљано антиципирала све штетне последице тзв. избегличке кризе и удаљила се од модела који је ЕУ наметнула својим чланицама.
Пример Мађарске је најбољи образац који потврђује на почетку изнету хипотезу да ће нова сеоба народа променити свет, јер не треба заборавити да су многе историјске сеобе народа мењале светска политичка кретања, да су мењале границе држава и да су многе велике и снажне државе тако нестајале. Довољно је подсећање на Велику сеобу народа и озбиљан потрес Западног римског царства 375. године, да би само након сто година дошло до пада царства.
Са друге стране, у истим историјским околностима, Византија је, насупрот Западном римском царству, помоћу снажних државних традиција, централизованог државног устројства и применом политичке и државне мудрости опстала као држава, а ово историјско искуство не треба препуштати забораву.
Дакле, нова сеоба народа коју су произвеле западна политичка теорија и пракса, створила је услове да дође до преображаја карактера и улоге савремене државе која се мора вратити својим суверенистичким коренима.
Ово ново кретање, ресуверенизација, поприма глобалне размере и тренутно је у току, а државе које се налазе на путу нове сеобе народа, у обавези су да ствари правилно сагледају, а потом и да делају искључиво са сопственог националног и политичког становишта. Обзири према интегративним процесима које диктира запад, овде престају.
Време је за велики повратак суверене националне државе као субјекта у међународном праву и међународним односима.
Сувереност као органски атрибут државе, а не пројекат
Како дефинисати сувереност, а не упасти у доктринарне замке или у сувишно побијање владајуће политичке успаванке о превазиђености овог појма, који је истовремено и конститутивни елемент државе? Да ли сувереност може постојати као пројекат и какве су перспективе пројектованих „држава“?[2]
Пре свега, за потребе ове анализе сувереност ћемо дефинисати у њеном природном окружењу, у контексту државне власти и у складу са неспорним ставовима које је определила уставно-правна књижевност. Сувереност у свом тоталитету не може обитавати ван државе и у другачијем политичком амбијенту, посебно не у амбијенту вештачког бирократског система какав је ЕУ.[3]
Зато ћемо претходно појмовно одредити државу, која се дефинише као заједница људи који живе на територији над којом се простире врховна власт.[4] Из наведеног даље произлази да је врховна власт синоним и синтагма која дескриптивно одређује сувереност, а да је истовремено сама сувереност један од три атрибута државе (преостала два су становништво или народ и државна територија).
Евгеније Спекторски је значење државе дефинисао управо преко речи држава – власт „која држи, одржава земљу и друштвени поредак“.[5] Дакле, суверена државна власт је ексклузивно својство државе и разликује саму државу од осталих организација у друштву[6], док истовремено, повезује становништво и територију тиме што се суверена државна власт манифестује на државној територији и становништво јој је потчињено.
Суверену државну власт одликују: независност (унутрашња и спољна), непрекидност (трајање без обзира на персоналне промене државних функционера) и недељивост (иако се може вршити преко више различитих органа, она је једна и једина власт у држави).[7]
Стога, можемо закључити да је сувереност органски атрибут државе, да је персонификација суверености право и обавеза државних органа да је консумирају у пословима вођења државне политике, доношења закона и судовања, а да се ове надлежности не могу пренети или поверити било ком другом субјекту или наддржавној творевини.
Овај традиционални модел је поремећен идеолошким кретањима у периоду након Другог светског рата, па је тако, примера ради, политичка стварност вулгаризовала сувереност идејом уједињења Европе кроз ЕЗ, а потом кроз форму ЕУ. Преношењем државних надлежности на ЕУ као наддржавну творевину, државе су се одрицале суверености као органског атрибута, те су остале ускраћене да суверено воде државну политику, доносе законе и пресуђују у кривичним и грађанским стварима. Државе ограничене на описани начин не могу ефикасно одговорити на изазове које диктира нова сеоба народа, јер рад својих влада, парламената и судова морају саобразити интересима и праву бриселских евробирократа, уместо да делају сагласно националном интересу…
Упутнице
[1] Пропалом државом се, између осталог, сматра она држава којој недостаје атрибут суверене централне власти и која нестаје, иако она још увек има неке обрисе субјективитета, посебно у међународним односима (поседује ДКП, чланица је међународних организација и тсл). Доктрина сматра да пропалу државу треба разликовати од ситуације у којој нека држава пролази кроз тежак период који је привременог карактера, попут револуције или грађанског рата, с тим што је најбитнија одлика такве државе нестајање са политичке карте. Шире о томе: Б. Кривокапић, Актуелни проблеми међународног права, Службени гласник, Београд, 2011, стр.86-87.
[2] Под пројектованом „државом“ подразумевамо вештачки створене државе, настале путем насилних сецесија делова једне суверене државе, које су у пракси биле подржаване од стране западних сила, попут самозване државе косметских Арбанаса. Ова појава је и последица негације суверености у међународном праву и међународним односима.
[3] Иако ЕУ чине државе чланице, њихов правни систем, међународноправни субјективитет, а самим тим и сувереност су ограничени правним системом и политиком ЕУ као наддржаве.
[4] Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Правни факултет Универзитета у Београду и ЈП „Службени гласник“, Београд, 2008, стр.151.
[5] Исто.
[6] Исто.
[7] Исто, стр.152.
