Екипа Телеграфа истраживала је како живе мештани села Каоник, које на свега 379 домаћинстава има чак 11 цркава. Где и када се служи литургија, ко је и како проналазио заборављене темеље цркава и зашто их има толико, откривају мештани села код Крушевца.

Несвакидашња појава, ово за расинске прилике омалено село претворила је у својеврсно светилиште кроз које преко године прође и по неколико стотина људи из свих крајева Србије.

О томе чине ли ове светиње подјастребачке сељаке богобојажљивијим од других, Миломир Стојадиновић секретар МЗ Каоник уз осмех каже да не зна, додајући да се посебан поглед на црквени комплекс пружа са Чокотиног брда, одакле се јасно види како су распоређене у облику троугла, што према његовим речима непогрешиво асоцира на – свето тројство.

– Све цркве датирају из средњег века. Многе од њих су током бурних историјских периода спаљиване, али су зато захваљујући донацијама мештана све обновљене – почиње причу за Телеграф Стојадиновић поименце нам наводећи сваку од цркава: Свети Архангел Михаило, Свети Мина, Света Магдалена, Свети Јелисеј (у Европи има само још једна црква с истим именом), Света Богородица, Света Недеља, Свети Вартоломеј, Свети Јован, Свети Архангел Гаврило и две цркве посвећене Светој Петки.

Према речима каоничког учитеља у пензији Драгише Аксентијевића, непосредни доказ да цркве датирају из средњовековног периода “смештен” је у капелу сеоског гробља. Тамо, се наиме налази натпис на старословенском посвећен неименованом монаху. То што у селу има 11 цркава, каже, сасвим је очекивана ствар. Барем, онима који познају српску историју.

– Велики број сакралних објеката на малом простору подигла је група монаха са Синајске горе у 14. веку, који су, повлачећи се пред Турцима, насељавали оближње Мојсињске планине и обнављали манастире и испоснице у читавом, па и каоничком крају. Отуда читав крај и носи назив “Мала српска Света Гора”, а цео простор “Врата Србије”. Био је то период када је кнез Лазар престоницу преселио из Прилепнице код Гњилана у Крушевац – објашњава Аксентијевић који већ дужи период ради на монографији села инсистирајући на томе да археолози истраже потез од Јастрепца до Мојсињске горе, такозвану Жупу Загрлата у којој је својевремено био дом и двор рођеног брата Стефана Немање, Страцимира.

– Доказ тога да се на овом месту налазио двор Страцимира је, поред историјских података према којима је Стефан Немања послао овде свога брата да чува границу од Византинаца и то што “загребу” ли мало земљу, сељаци наилазе на најразличитије археолошке фрагменте управо из овог периода – прича Аксентијевић.

Ма, колико апсурдно звучало, поред 11 цркава у селу Каоник има само један свештеник. Он служи литургију у цркви Света Недеља. Остале цркве отварају се искључиво данима када обележавају своју славу.

– Свака црква има своје туторе и колачаре, који брину о светим црквеним данима, прилозима, свећама – каже Аксентијевић истичући да је свакако посебно интересантно како су цркве које се налазе у Каонику након вишегодишњег заборава наново “откриване”.

Причу о светим сновима и предсказањима појединих мештана потврђују нам и Миломир и Драгиша.

– Само су велики верници у стању да открију темеље заборављених цркава – објашњава Аксентијевић – Сећам се прича из детињства о чувеној Види, која је пре 80-ак година на основу сновиђења које је имала пронашла неколико темеља каоничких цркви зараслих у жбуњу. Слична предсказања имала је још једна житељка Каоника која је преминула пре 30-ак година. За њено име везана је анегдота проналажења цркве Светог Вартоломеја – завршава причу Аксентијевић додајући да је мало познато да је у близини Каоника, у суседном месту Ђунису био сахрањен пуковник руске војске гроф Николај Николајевић Рајевски, који је Толстоју послужио као инспирација за лик чувеног грофа Вронског у роману “Ана Карењина”.

Од светиња којима овај крај обилује саговорници Телеграфа издвајају и несвакидашњу причу о надалеко чувеном манастиру Покров пресвете Богородице који се такође налази у Ђунису, свега два километара од Каоника.

– Ово свето место откривено је 1898. године када је девојчица Милојка Јоцић из Ђуниса пошла на извор. Кад је кренула да захвати воду, појавила се Богородица, која јој је поручила да се на том месту подигне црква. За ову цркву везане су бројне легенде између осталог и она о томе како је бака довела свог унука да му очита молитву, након чега је дете проговорило. Долазили су и бројни верници у инвалидским колицима враћајући се наочиглед мештана, на својим ногама – завршава причу за Телеграф Аксентијевић.

Извор: Телеграф

Ознаке: Каоник, Крушевац, православље, српска Света Гора, српска село