Прочитај ми чланак

КУЛТУРНИ РАТ У САД: Зашто либерали воле хладни рат?

0

Напори Хилари Клинтон да претвори изборе у референдум о Владимиру Путину много сметају либералима попут Катрине ванден Хувел, уредника магазина The Nation, и Глена Гринвалда, човека који је покретачка снага The Intercept-а. Госпођа Хувел се пита шта се дођавола догађа:

2

Напори Хилари Клинтон да претвори изборе у референдум о Владимиру Путину много сметају либералима попут Катрине ванден Хувел, уредника магазина The Nation, и Глена Гринвалда, човека који је покретачка снага The Intercept-а. Госпођа Хувел се пита шта се дођавола догађа:

„Како то да нови хладни рат – који ограничава слободу говора неистомишљеницима, погађа жене и децу и може довести до нуклеарног рата – доприноси ономе за шта Клинтонова тврди да се залаже?“

Судећи по Хувеловој и Гринвалду, клинтоновски напад на Русију – кроз сирову, хуверовску (Џон Едвард Хувер, контроверзни шеф FBI из времена Хладног рата, прим. прев.) и прљаву кампању против Викиликса, Џулијана Асанжа и посебно Доналда Трампа – је опортунистичко скретање са „истинских“ прогресивних вредности. То је компромитовање америчког либерализма, које нема никаквих додирних тачака са идеологијом, већ искључиво са циљем да се победи на изборима. Или, како Гринвалд пише, одговарајући на питање Хувелове:

„Коришћење хладноратовске реторике и тактике помаже јој да победи на изборима. Верујем да се води логиком ‘о последицама ћу размишљати касније’“.

Ипак, ово не објашњава оно што Клинтонка и њене присталице јавно заговарају – наводно постојање непосредне и озбиљне „претње“ коју представља Путинова Русија.

КОМЕ ЈЕ САД ПРИПАЛА УЛОГА ХИТЛЕРА

Клинтонова је Путина поредила са Хитлером, а није ли то увек био увод у операције смењивања режима у изведби САД? Сетите се како је Садам Хусеин наводно био ирачка инкарнација Хитлера. Југословенски председник Слободан Милошевић је такође био „Хитлер“. Ако одемо даље уназад, присетићемо се како је Џорџ Х. В. Буш рекао да је Мануел Норијега „гори од Хитлера“.

Идеолошка позадина ове бесмислице битан је састојак америчког либералног канона према којем је Други светски рат био „племенити рат“ –херојска борба против фашизма коју су предводиле силе прогреса и доброте против антисемитских кретена и Хитлерових апологета (читај „изолационистички“ конзервативци). Али ствари иду још даље; прогресивизам је идеологија која има потребу за универзалним моралним „замахом“, и то не само на домаћем фронту него и на глобалном нивоу.

Аргумент Вудроа Вилсона за увлачење САД у Први светски рат – вероватно најбесмисленији и најнеоправданији конфликт у коме је Америка икад учествовала – био је да је то „рат за крај свих ратова“, борба да сироти људи широм света осете предности демократије и слободног одлучивања. Тај наратив су ширили колективистички интелектуалци блиски Вилсону.

Један од протагониста био је и филозоф Џон Дјуи, који је похвално писао о рату као о почетку краја laissez-faire (фр. „остави да ради“; израз се односи на политику супротстављања државном интервенционизму; прим. прев.) јер је „приватно власништво изгубило своју неповредивост“, а „стиже доба индустријске демократије.“ Чувена икона америчког либерализма Валтер Липман у говору који је одржао кад је Америка улазила у рат, нагласио је:

3

„Наш одлазак у рат да бисмо обезбедили демократију свету овде ће отворити аспирације које неће бити угашене падом пруске аутократије. Требало би да пронађемо интерес да се позабавимо сопственом врстом тираније – рудницима у Колораду, аутократском индустријом челика, посластичарницама и гетима. У Америци влада закон јачег. Наши реакционари то неће спречити. Морамо научити како да се према томе поставимо.“

Модерна дефиниција „греха“ измењена је како би се прилагодила новој религији политичке коректности: уместо пијанчења, проституције и других видова самозадовољења, нови греси су „расизам“, „хомофобија“, „ксенофобија“, и цела палета „фобија“ и „изама“, које је Хилари осудила у свом чувеном говору о „шаци јада“. Заиста, њена изјава да су Трампове присталице „изгубљени случајеви“ у складу је са старим вокабуларом религиозних људи који су у својим политичким и друштвеним непријатељима видели слуге Сотоне на путу у последњи круг пакла.

Овај месијански импулс да се свет очисти од „греха“ није ограничен само на једну земљу, тј. на САД. Да би се човечанство припремило за Други долазак, прво мора да – према идеологији постмиленијумских пијетиста – прође период од хиљаду година чеднога живота. Мора бити успостављено Царство Небеско на Земљи – целој планети Земљи. Тада и само тада ће се човечанство искупити спасењем и ући у Вечност, док ће „изгубљени случајеви“ вечно горети у паклу.

КЛИНТОНОВА ПРОТИВ АЛТЕРНАТИВНЕ ДЕСНИЦЕ

Русија је дуго била главни ослонац постхришћанске дружине: „хомофобија“, „расизам“, „национализам“ итд; сви греси корифеја модернитета приписивани су руском медведу. Ова дуготрајна либерална матрица формализована је Клинтонкиним злогласним говором о „алтернативној десници“ (eng. Alt right, модерни термин којим се често описује идеологија Трампових присталица), у којем је, након описа Трампа као иконе неонацистичке ренесансе, изнела следеће мишљење:

• „Отац овог глобалног бренда екстремног национализма је руски председник Владимир Путин. Фараџ (Лидер УКИП и заговорник Брегзита) се заправо редовно појављује у руским пропагандним програмима. Сада стоји на истој бини са републиканским кандидатом“;

• „Трамп гомила похвале на рачин Путина и заговара проруску политику“;

• „Често говори о напуштању наших НАТО савезника, признавању руске анексије Крима и уопште давању зеленог светла Кремљу у Источној Европи“;

4

• „Амерички председници од Трумана до Регана одбијали су Трампов приступ према Русији. Ми бисмо такође требали то да урадимо“;

• „Све ово води у нешто што никад нисмо видели. Наравно да у нашој политици одувек имамо параноидно крило, огрезло у расним ресантиманима. Али до сада нисмо имали кандидата велике партије који му повлађује, охрабрујући га тиме што му пружа џиновски мегафон.“

Клинтонкини говори исцртавају контуре заједничког поља теорија месијанског либерализма у 21. веку: хомофобија, расизам и ксенофобија често се дефинишу као „национализам“, који је у либералној лексици синоним за зло. Судећи према клинтоновској теологији, епицентар ове огромне десничарске завере је у Кремљу. Путин је Сотона са мачем у руци. Све је то веома прецизно спаковано и спремно за дистрибуцију кроз уста либералних универзитетских професора, усамљених жена окружених мачкама, колумниста и неинформисаних миленијалаца, који једва умеју да читају и пишу, али засигурно знају да су Очеви оснивачи (Сједињених Држава, прим. прев.) били зли расисти.

ПРОСТОР ЗА НЕСЛАГАЊЕ

Политика идентитета одавно је прегазила традиционалну либералну сакралност противљења беспотребним ратовима и безумном милитаризму. Умишљена правдољубивост „хуманитарног интервенционизма“ збрисала је паролу „Нећемо више проучавати рат“ (We ain’t gonna study war no more; стих из чувене америчке народне песме Доле поред реке [Down by the riverside] први пут објављене 1918. године; прим. прев.); нема никаквих ефикасних препрека провођењу ратних планова Хилари Клинтон под плаштом америчког либерализма. А и историја – историја прогресивизма као секуларизованог моралног водича – је на њеној страни.

Хајде онда да одговоримо на питање госпође Хувел „како то да нови хладни рат – који ограничава слободу говора неистомишљеницима, погађа жене и децу и може довести до нуклеарног рата – доприноси ономе за шта Клинтонова тврди да се залаже?“

Прво, омогућује актуелне легислативне компромисе на којима држава „рата и благостања“ (Welfare-Warfare state) почива од када постоји. То је класичан принцип „услуга за услугу“: ти учини мени, па ћу ја учинити теби. Заузврат, за то што се нису превише противили либералним захтевима за повећаним „социјалним издацима“ конзервативци добијају огромну експанзију војске, која је њихова златна акција – војни трошкови су, на крају крајева, потребни да би се „супроставили Владимиру Путину“.

Што се тиче жена и деце: шта ћемо са сиромашним женама и децом Украјине, које наводно само што нису прегазили руски тенкови? Не смемо следити Трампов националистички приступ „Америка на првом месту“, који му доноси политичке поене – наша забринутост за жене и децу мора бити глобална.

А шта ћемо са „простором за неслагање“? Да ли је Катарина ванден Хувел у скорије време била у универзитетском кампу? Сетићете се када је последњи прогресивни лидер повео Америку у рат – био је то Френклин Делано Рузвелт, који је захтевао од државног тужиоца да покрене судски поступак против противника рата и потписао указ о затварању стотина хиљада америчких Јапанаца (и Италијана) у концентрационе логоре?

„Простор за неслагање“? Немојте да се шалите.

5

Уместо конфронтације са идеолошким постулатима онога што се данас назива америчким либерализмом, Катарина ванден Хувел и Глен Гринвалд у агонији гледају освит новог хладног рата, који би се убрзо могао претворити у врући. Шта се дешава, питају се они? Једино што им се на то може одговорити је: тражили сте – гледајте.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ