Прочитај ми чланакУ етнографском спису „Срби сви и свуда“, Вук Ст. Караџић (1787-1864) је све Србе према вероисповести поделио на три групе: на Србе „Грчког, Римског и Турског вјерозакона“. Најпре су се из српског етничког корпуса одвојили Срби „Римског вјерозакона“.
Вук тај раскол описује овако: „Кад се цркве раздијеле и постане главна брига и посао ко ће с киме остати, Срби се нађу у сриједи између Рима и Цариграда. Главни дио народа, који је ближе и наручније Цариграду, остане с Грцима, а приморци се прилијепе Римљанима. Готово се друкчије није ни могло чинити него овако; а још кад узмемо да су приморци не само на јачу и силнију браћу своју преко брда мрзили, него и да су, као приморци и сусједи Талијански, могли имати узрока и поносити се од ње (особито Дубровчани), и да онда људи, оставивши наскоро свој стари закон, у Хришћанскоме још овако нијесу били утврђени као данас, може се рећи да су они ово вријеме једва дочекали да се од њих са свијем одвоје, и тако да би то што више учинили, не само мало по мало приме и Латинска слова, него и само народно име оставе њима.“
Ипак, међу Србима који су прихватили латинску веру, остало је и оних који су задржали српско народно име и њиме се поносили. Иако су многи примили свештеничке и монашке чинове Римске цркве, у својим духовним творенијима Срби латинске вере и даље славе српске светиње. Међу њима се истиче Свети Сава (око 1175 – 1236), горостасни духовник, оснивач и први архиепископ Српске православне цркве (1219) и духовни родитељ и просветитељ свих Срба света.
О култу Светог Саве у 16. веку речито говоре записи страних путописаца који су тада посетили и поклонили се гробу великог светитеља и просветитеља у манастиру Милешеви. Италијан Бенедето Рамберти је 1534. године забележио да манастиру Милешеви „већу милостињу дају Турци и Жидови него ли кршћани“. Француз Жан Шено 1547. бележи како „Турци штују милешевске калуђере и деле им милостињу“, а Катарин Зено у путописним записима из 1550. тврди да калуђери живе од милостиње „што им понајвише пружају Турци, који Светца особито штују и јако га се боје“. Мелинор Сијалиџ, који је године 1559. прошао кроз Милешево, каже да је овај манастир добро очуван, а нарочито црква са иконама, које су на грчки начин сребром украшене, и, као мало где, врло богато окићене. На једном олтару био је сребрни ковчег, у коме је почивало тело Светог Саве. „Све је то, вели он, до дана данашњега остало нетакнуто од Турака“. У Бранковићевом летопису пише како је неки бег јавио турским властима да „Турци верују Светом Сави, узимају знак крста и крсте се“. Зато је Арбанас и велики везир Синан паша отео мошти Светог Саве, донео их на Врачарски брег код Београда, где их је 27. априла лета Господњег 1594. спалио на великој ломачи.
Овај болни догађај нашао је најпре одјека у епу „Разбоји од Турака“ дубровачког песника Антуна Сасина (р. око 1517- + 1595. или 96), који је испевао пред крај живота, између 1593. и 1595. године. У шестом „разбоју“ (певању) Сасин описује турску опсаду мађарског града Острогона:
Многа сила/ од Турака туј скупила,/ два дни ходе од Будима./ (…) Али је моћ Божја јака,/ која посла гар с небеса, страховитијем с громом тријеса,/ седам тисућ` да Турака/ од те војске тад попали/ и свијех мртвијех по тлех врже.
У седмом „разбоју“ тај догађај (гром којим је Бог усмртио „седам` тисућ“ турских војника) Сасин тумачи као освету и казну за спаљење тела Светог Саве:
Ер је Божја влас могућа,/ која хотје осветити,/ и указат своју славу;/ ер ждегоше славна Саву,/ хтје их огњем попалити. (стихови 951-955)
Опат бенедиктинског самостана на острву Мљету, Дубровчанин Мавро Орбини (1563-1614) штампао је године 1601. у граду Пезару у Италији једно историографско дело под насловом Ил Регно де гли Слави („Краљевство Словена“). Реч је о историји српске државе од најстаријих времена, али Орбини се као Србин Римокатолик одрекао народног имена и за наслов уместо „српска“ узео придев „словенска“ (држава). На страни 249. опат Мавро пише о Светом Сави: „Имао је (Стефан Немања, као монах Симеон) три сина: Стефана, Вукана и Растка. Овај, поставши монах, прими име Сава. Његове мошти, недавно, безбожник Синан-паша даде да се јавно спале.“ Уз овај запис иде и напомена малим словима, која у преводу са италијанског гласи: „Растко би затим проглашен за Светог Саву. Спаљен је од Турака.“
Иван Томко Мрнавић (лат. Јоханнес Томцо Марнавицх, Марнавитиус, Шибеник, 1579 — 1637) је био српски римокатолички бискуп (епископ), писац житија светих и аутор огледа са историјском тематиком. Рођен у Шибенику, био је син Марка, турског цариника на шибеничкој скели, кога су млетачке власти 1602. године прогнале из Шибеника због сумње да ради за Турке. Исте године језуити су Ивана одвели у Рим. Он је у Мандаљени 1626. године објавио да су његови преци били српски владари, Мрњавчевићи, због чега је сам себи додао презиме Мрнавић.[5] Затим је 1630. под покровитељством кардинала Барбарина и цара Фердинанда ИИ Хабзбурга, штампао двадесет два житија римских светаца „илирске краљевске крви” на латинском, међу које је уврстио и Светог Саву Српског (Вита с. Саббае, Рим, 1630-1).[6] То дело, илустровано грбовима Немањића и Захумља, посветио је Батошићу из Макарске, „пореклом од Немањића”. Своје дело Османшћица из 1631. посветио је Вуку Мрнавићу Тржачком, који „правим и чистим трагом” потиче од Немањића, од „Вукашина краља, Угљеше деспота и Гојка, старосте и великог војводе Српскога и Рашкога”, од којих воде порекло и Јанко војвода (Сибињанин Јанко), краљ Матијаш и Ђурађ Ивановић Скендербег, „унук краља Вукашина по Иванишу”.
Јаков (Јакета) Палмотић Ђонорић (1623-80) последњи је изданак старе дубровачке племићке породице која се први пут помиње још 1222. године. Јакета Палмотић је био посланик и кнез Дубровачке републике, а у слободно време писао је епску и драмску поезију. Палмотићев еп „Дубровник поновљен“ се састоји од дванаест певања; у деветом садржи опис путовања дубровачког посланства у Цариград 1668. године. Поклисари (посланици) су били наш песник и друг му Никола Ђиво Бунић (Бона), тадашњи кнез Дубровачке републике. На путовању за Цариград Дубровчани су посетили манастир Милешеву где их домаћински дочекаше и све им лепо показаше „ти планински калуђери: игуман старац много отаца“:
Находе се ту телеса/ А и гробнице пуне уреса/ И краљеви вриедни и знани,/ Од старине укопани/ С стране у скрињу Саве света./ Бана од старијех јоште љета,/ Ки у Босни краљеваху,/ У цркви се тој виђаху. (ИX пјевање, китице 52-53)
Приређивач Дубровника поновљеног, учени дубровачки професор и свештеник Стјепан Скурла (+1877) је у напомени забележио да је „Милошев град, или Милошево, некада славно мјесто поред гроба Светог Саве, првог српског Архиепископа, по коме би прозвана данашња Херцеговина: Војводина Св. Саве; а војводе су се називали: Чувари гроба Св. Саве. Цијело тијело овог свеца сажго је године 1595. Синан Паша. У цркви истог самостана, гдје би гроб Св. Саве, крунио се је први босански краљ Стј. Твртко, и бјеху укопани бани и краљеви босански. Код самостана је била тискарна ћирилско-црквена. Данас је све пусто“.
Фра Андрија Качић-Миошић (1704-60) је био, рекло би се, најпознатији Србин римокатолик. Рођен је почетком 18. столећа у месту Брист код Макарске. У младости се Андрија дуже време бавио у српском предграђу Табану, у Будиму, учећи у „Францишканском“ римокатоличком манастиру. Манастирска црква је одувек називана „рацка“ (српска). Били су то Срби римокатолички фратри, јер су говорили и певали духовне песме на српском језику, и себе звали „Раци“.
Фра Андрија је године 1756. написао своје најпознатије дело под називом Разговор угодни народа словинског. У њему је у римованом десетерцу дао песничку интерпретацију српско-словенске повести, коју је схватао на сличан начин као и дон Мавро Орбин. Основу његове књиге чине песме и летописне белешке о педесет српских владара. У тај списак ушло је најпре тридесет девет „словинских“ краљева из Поп Дукљаниновог Летописа и једанаест српских владара (по његовом рачунању): први је Свети Симеон Немања, а последњи, педесети, краљ Вукашин. Качић је као Србин римокатолик преузео од Орбинија појам Словинства, уместо уобичајеног Српства. Како српство већ цело тисућлеће почива на православљу, српско име је одбацивано од стране Запада као непожељно. Под тим новим термином замислили су дон Мавро и фра Андрија „народни кров“, испод којег би лако стали Срби свих вероисповести. У много читаном Разговору угодном народа словинског фра Андрија хвали Светог Саву Српског и каже да је он дика и слава словинског пука и народа, и ружа изабрана, и стихом велича његово чудотворство:
Рад чудеса калуђера Саве/ Словинске га све државе славе.
Качићев Разговор угодни народа словинског доживео је више издања: најпознатија су бечко и ћирилично новосадско.
Учени дубровачки свештеник Тома Ивановић (1740–1808) написао је уз житија неколико светаца које слави римокатоличка црква, а међу њима и Живот Светог Саве, калуђера и бискупа српскога и парца херцеговачкога. При томе је користио грађу и служио се „ријечима писалаца и мошковскијех, и глагољачкијех, и српскијех“.
Из свега изложеног у овом прилогу, може се без имало претеривања рећи да Срби у својој повести нису имали значајније и заслужније личности од Светог Саве, оснивача и првог архиепископа Српске Православне Цркве (1219). Зато њега с пуним правом славе, сви и свуда по свету расејани Срби сва три вјерозакона – грчког, римског и турског. Верујемо да ће надахнути стихови тропара Светом Сави, најсвечаније песме празника, дотаћи душевне струне Срба све три вероисповести:
Пута што води у живот/ водитељ и првопрестолник и учитељ постаде/
Кад оно раније дође, светитељу Саво,/ отачаство своје просветли/
И роди у Духу светом као маслине дрво/ свештена ти чеда,/
и зато те као апостола/ и светитеља врховног/ штујући молимо:/
Христа Бога моли/ да нам дарује велику милост.
