Спојиће се, наредних дана и недеља, обележавање две, за српски народ, значајне годишњице. Седамнаест деценија од рођења краља Петра Првог Карађорђевића и век од почетка Првог светског рата. Судбина, шта ли, дала им је одреднице да буду – први. Касније ће им историчари придодавати и одредницу – велики. Велики владар. И Велики рат.

У ВОЈНИЧКОМ КРЕВЕТУ

У јесен 1915. краљ Петар је с војском пошао у избеглиштво. Испред је ношено Мирослављево јеванђеље и мошти Стефана Првовенчаног. Део пута превалио је у воловским колима. Прешао је албанску голготу. Био на Крфу. И вратио се као ослободилац. Смрт га је задесила у сну, на простом војничком кревету. У изнајмљеној кући на београдском Сењаку.

Ми идемо у сусрет 170. годишњици рођења краља Петра (11. јули 1884. године, Београд), под чијим је жезлом Србија била пијемонт слободе. Идеал уставног уређења и демократске владавине. Враћамо успомене на „његово величанство светог старца“, како су га називали Французи, после пробоја Солунског фронта. А Срби му оставили песму: „Чика Пера јаше коња бела, за њим иде Србадија цела“.

Какав је, заиста, био краљ Петар, коме су хроничари времена у коме је придигао Србију, повео је у збег и вратио се као ослободилац, приписали – истински народни вођа.

Део одговора сачуван је у белешкама о дану када је ступио на престо Србије, 1903. године. „Првог јутра, после крунисања, краља су сачекала дворска кола. Почасна пратња официра и гардиста. Скроман и поштен, љубазно, али одсечно, није пристао на ову почаст.“

– Вратите се у касарну, господине капетане – рекао је. – Мени пратња није потребна. У касарни ћете, свакако, имати паметнијег посла.

Официр је морао да послуша наређење. Салутирао је. И, удаљио се са војницима.

– Четири војника да беспосличе док се ја возим. Не. То мора да престане. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера – објаснио је, помало љут.

У забелешкама још налазимо да је устајао рано. Јахао, а затим без пратње, полазио у град и околину. На улици, пијацама, у трговинама и кафанама разговарао је са народом. Многи га лично нису познавали. Многи га нису ни препознали. Он је желео, тако, да сазна право стање и расположење људи. Једном је, док се одмарао у Топчидеру, уз њега на клупу сео и неки сељак. Реч по реч, сељак се по обичају, окомио на владу.

– Мислио сам, мој господине, да ће бити боље када дође овај нови краљ – обратио се Петру Првом, не знајући с ким разговара. – А, оно, ништа. За сељака нема правде. Није је било, нити ће је бити.

Потекла је прича и мука о положају сељака. Краљ је слушао.

– У праву си – рекао је. – Променићемо то. Србија почива на сељаку. Ако он поклекне, и Србија ће.

Тако је, бележи Стојан Јовановић, један од краљевих ађутаната, обичан и једноставан био краљ Петар. Сматрао је себе слугом народа. Чим је крунисан и стигао у двор, увео је контролу свих расхода. Са јеловника је избацио специјалитете страних кухиња и наредио да се припремају искључиво српска јела, јефтинија. А када је ишао на пут, да би се приштедело, није дозволио да се кува. Чак ни за његове синове. Њима, наследницима, Ђорђу и Александру, уплаћивао је скроман оброк у оближњем хотелу.

КРАЉ И ОТАЏБИНА НИСУ ИСТО

У затишју битке, када је стигао на дринско бојиште, краљ Петар је пришао пуковској застави. Пољубио је. Назвао војницима Бога.
– Знам да сте уморни – рекао је. – Знам да вас Швабе позивају прокламацијама да више не ратујете. Ја вас ослобађам заклетве краљу, али вас не могу ослободити заклетве отаџбини. Али, ако не можете више да се борите, идите својим кућама, а ја ћу понети ову заставу и борићу се са онима који желе да остану.

За своје крунисање, налазимо у белешкама, наредио је да се изради круна од бронзе првог Карађорђевог топа. Није желео украсно драго камење на круни. Тражио је да сва одела за чланове његове породице, и за свечане и друге прилике, буду сашивена од српских штофова. Укинуо је сваку раскош на двору, па је и припреме, осим државничких посета, плаћао од сопствене апанаже.

– Земља је сиромашна и задужена – говорио је. – Доста је овај народ грцао под теретом дворских и државних трошкова. Крајње је време да се то промени.

Парама са своје „цивилне листе“ издржавао је двор, особљу давао плате и пензије. Награђивао најбоље ђаке и студенте. Својим парама је плаћао и прање рубља. Набавио је скроман аутомобил и одредио најнижу квоту за месечни трошак превоза од „целих“ 700 динара.

О томе сведоче и сачуване благајничке белешке. Из њих се види да је помагао болесним и сиромашнима. Даринки Живковић из Смедерева дао је за лечење 300 динара. А Анки Дабић дао је за набавку шиваће машине ћерки – 520 динара. Али, када му је син Александар, преко рођака Николајевића, затражио 2.000, није му дао. Благајнику је одговорио, љутито:

– Не дам. Молим те, лепо, на шта он троши толики новац, кад ништа не плаћа. Овде, у двору, има све.

Разговор је слушао старији краљев син Ђорђе, који је део разговора забележио у мемоарима.

– Наш отац био је права чуваркућа. Од њега је штедљивији, можда, био само Лазар Пачуо, министар финансија, кога смо звали „Кир Јања на куб“ – причао је Ђорђе.

Круна и жезло краља Петра Првог

Од своје апанаже краљ Петар је пуних седам година откупљивао и њиве у Тополи. На њима је придигао Задужбину на Опленцу. Цркву Светог Ђорђа зидао је пуних пет година (од 1910. до 1915). Својим новцем плаћао је градњу и цркве и куће. И засаде винограда. И зидање подрума за вино.

– Не градим и не садим да носим у гроб – говорио је. – Остаће народу. Ако ови, моји, не буду домаћини, народ ће знати шта ће.

Академик проф. др Драгољуб Живојиновић, посвећеник живота и владања краља Петра Првог Карађорђевића, говорећи поводом седамдесетогодишњице смрти чича Пере, пренео је, како је казао, знамените, али мало познате краљеве речи, које је изговорио приликом пунолетства сина Ђорђа: „Без љубави народне, слаби су престоли земаљски.“

СТЕПО, ДОЛАЗИМ НА ФРОНТ

Врховни командант Србије у два рата с Турском и један с Бугарском, у Великом рату због старости краљ Петар је препустио команду сину Александру. Али, када се крварило на дринском бојишту 1914, јавио се војводи Степи Степановићу:

– Степо, ја долазим на фронт.

Војвода му је одјавио:

– Не долазите, молим вас. Војска псује. Вас. Државу. Мене.

Стари краљ није прихватио објашњење војводе Степе. Стигао је на фронт.

(Вечерње новости)

Ознаке: годишњица, Краљ Петар Први Карађорђевић, ослободилац