Прочитај ми чланакСведоци смо, у претходна два месеца, вестима о непрестаним покушајима приштинских власти да присвоје и претворе српске православне цркве и манастире на територији Косова и Метохије у римокатоличке богомоље. Иако је било сличних покушаја и раније, као што је на пример било служење католичке мисе у православном храму Светог Николе у Новом Брду 2019. године, стратегија приштинских власти о прекрајању српске историје на територији Косова и Метохије добило je на посебном значају крајем новембра 2023. године.
Први „инцидент“ се наиме десио управо крајем тог месеца прошле године када је самозвани албански свештеник Никола Џуфка провалио у цркву Светог Архангела Михаила из 15. века, у селу Ракитници, општина Подујево, како би обавио „црквени обред“. Иако је портпарол Православне цркве Албаније, Тома Дима, тврдио да се ради о изолованом случају самозваног свештеника и „преваранта“ Николе Џуфке, наведени догађај није означио крај испада, већ почетак добро осмишљене стратегије о присвајању културне, верске и историјске баштине српског народа на Косову и Метохији.
Постоје јасне индиције да иза догађаја у општини Подујево стоје озбиљне политичке структуре, предвођене приштинским властима, о чему сведочи и историчар Александар Раковић, који је мишљења да упад Николе Џуфке у цркву у Ракитници није могао да се догоди без знања премијера такозване „Републике Косово“, Аљбина Куртија.
Да се не ради о изолованом случају већ тенденцији албанизације српске културне и духовне баштине на Косову и Метохији, говори и чињеница да је Министарство културе привремених приштинских институција прогласио српску православну цркву у селу Горње Винарце, недалеко од Косовске Митровице, „католичком“. Та црква је такође под термином „католичка црква“ у Горњем Винарцу уврштена у списак „споменика под заштитом Министарства културе у Приштини“ из 2016. године и налази се тренутно у фази обнове за коју су задужене две албанске фирме уз дозволу наведеног министарства. Остаје нејасно зашто би Албанци, након протеривања српског становништва из тог краја, цркву у Горњем Винарцу 1999. године оскрнавили, запалили, исписали графитима и сломили њена улазна врата, ако се ради о старој албанској римокатоличкој цркви.
Да о томе наравно нема ни говора, потврдили су и званични поглавари римокатоличке цркве у Ватикану изјавивши да не постоји објекат у Горњем Винарцу који припада католичкој цркви и који је уписан у њиховој евиденцији!
Ипак, та чињеница, према документима доступним редакцији Косово Онлајн, није спречила Министарство културе такозване „Републике Косово“ да стави и српску православну цркву у Горњем Стрмцу, у општини Зубин поток, под своју „заштиту“. Координатор Националног конвента о ЕУ за поглавље 35, Драгиша Мијачић поручио је на друштвеној мрежи Х да режим Аљбина Куртија планира да Цркву Свете Ане у Горњем Стрмцу прогласи за римокатоличку и на тај начин још један српски и православни верски објекат стави под своју надлежност, без пристанка врха СПЦ. Занимљиво је да је управо Црква Свете Ане у Горњем Стрмцу стављена под „заштиту“ приштинских власти, имајући у виду да у том крају никада није било католика.
Сва наведена дешавања у претходна два месеца су доказ континуиране угожености српске културне и духовне баштине на Косову и Метохији, а стиче се и те како утисак да од 1999. и 2004. године, ситуација у јужној српској покрајини није била оволико алармантна. Ако је први део стратегије албанизације Косова и Метохије, после распада Југославије, било протеривање српског становништва за време и након рата 1999. године, када је око 200.000 Срба и неалбанаца било принуђено да напусти ове крајеве, онда се други део стратегије свакако односио на систематско уништавање српских православних цркава и гробља, како би се затрли сви трагови нашег историјског постојања. Трећи и финални део стратегије приштинских власти на Косову и Метохији би према свему виђеном у претходна два месеца био да цркве и манастире у поседу Српске православне цркве, које су управо албански екстремисти рушили 1999. године, ставља под „заштиту“ својих министарстава, али и да рушене верске објекте обнавља у римокатоличке мењајући њихов првобитни идентитет и историју.
Да се приштинске власти неће зауставити на наведеним примерима у свом походу да избришу верски и културни идентитет српског народа на Косову и Метохији, жестоко ударајући и отимајући објекте Српске православне цркве, представљајући их као своје, доказује најновије заузимање око 50 ари земљишта на којем се налазе темељи манастирског комплекса Цркве Богородице Хвостанске (Хвостанска Студеница), која датира из 6. века и налази се у селу Врело, у општини Исток. Простор око земљишта српског манастирског комплекса, где су према записима темељи више православних цркава, ограђен је жицом, металним стубовима и таблом на албанском језику на којој пише „Црквени комплекс Студеница“.
Присвајање Хвостанске Студенице је сасвим сигурно највећи напад на српску верску, историјску и културну баштину на територији Косова и Метохије до сада, јер има посебно место, не само у Српској православној цркви, већ и код српског народа, који се управо на темељима манастира редовно окупљао пре почетка рата. На темељима Хвостанске Студенице било је седиште шесте од седам српских епископија, која датира из 1219. године, док се век касније, први пут спомиње и Хвостанска митрополија. Крајем прошлог века СПЦ је планирала да обнови манастирске цркве и комплекс, али је НАТО агресија спречила било какве радове.
По неким доступним подацима, постоје и уверења да је у Хвостанској Студеници првобитно био сахрањен и Стефан Немања, родоначелник династије Немањића, те да је управо тамо над његовим моштима Свети Сава помирио Вукана и Стефана како би се окончао грађански рат између два брата. Поред тога, Срби нису обнављали Хвостанску Студеницу од 1913. године, када је ослобођена од Турака, све до 1999. године, када је протерано и оно мало преосталих Срба са тих простора. За то време, уз сагласност албанских власти, досељавали су се у та подручја Албанци из Албаније, који сада чине у тим крајевима апсолутну већину и врше чин присвајања српских цркава, којим се прекраја историја српског народа на Косову и Метохији.
Да је ситуација далеко од наивне, као и да су поред приштинских власти умешани и страни фактори, сведочи и недавна посета немачког амбасадора при такозваној „Републици Косово“, Јерна Родеа, у којој манастир Високи Дечани назива косовском културном баштином под заштитом УНЕСКО-а, иако та „република“ није уопште ни члан наведене међународне организације. Не ради се нажалост о ненамерној грешци или незнању немачког амбасадора, већ о искоординисаној акцији Западних сила и приштинских власти о прекрајању историје и представљању српских верских и културно-историјских споменика као римокатоличке и(ли) староалбанске. Притом, представљање српске културне баштине као „косовске“ је такође једна од најважнијих одредница такозваног „Француско-немачког плана“ или „Охридског споразума“ за независност Косова и Метохије. По том споразуму, предвиђено је да „Република Косово“ постане члан свих међународних организација, без изузетака, док се Република Србија, у члану 6. Охридског споразума, обавезала да се неће противити том процесу: „Serbia will not object to Kosovo’s membership in any international organisation.“ Једна од првих на листи за чланство такозване „Републике Косово“ је, поред Савета Европе, свакако УНЕСКО, који је кључан за заштиту и очување угрожених културних баштина широм света.
Ступање такозване „Републике Косово“ у УНЕСКО, које је дакле предвиђено најновијим споразумима из Брисела и Охрида, не би само допринело додатном присвајању светиња СПЦ на Косову и Метохији од стране приштинских власти, већ би тај процес и значајно убрзало. Наведени процес не би дуго трајао, а био би окончан стављањем Високих Дечана (које је немачки амбасадор већ окарактерисао као косовску баштину!), Грачанице, Пећке Патријаршије, Богородице Љевишке и других светиња под административну јурисдикцију Албанске православне цркве или римског папе. Да су и те како основане сумње о присвајању једне од највећих светиња СПЦ од стране приштинских власти, наиме Високих Дечана, говори и недавни извештај објављен од стране организације Europa Nostra која је наведени манастир 2023. године сврстала на листу једног од најугроженијих сакралних и културних споменика у Европи.
Епархија рашко-призренска је, због свих наведених дешавања од краја новембра до данас, позвала релевантне међународне представнике и институције да реагују на ове „инциденте“ и предузму одлучне мере како би се будуће насиље над црквама СПЦ зауставило. Занимљиво је да се позивима СПЦ одазвала, ни мање ни више, посланица Европског парламента и стални известилац за такозвану „Републику Косово“, Виола фон Крамон, која је у српској јавности, најблаже речено, позната по свом субјективном наративу, углавном фаворизовајући косовско-албанску страну. Она је, током своје посете манастиру Грачаница 14. јануара 2024. године, изјавила да покушаји приштинских власти да српске православне цркве прогласе католичким не могу да успеју и позвала их је на разум и рационализам.
Фон Крамон је, у присуству епископа рашко-призренског Теодосија, истакла да постоје сви материјални докази који су потребни и показују шта припада Српској православној цркви, изјавивши да: „У Немачкој можете рећи да су све протестантске цркве биле католичке пре него што је протестантизам постао званична религија, јер јесу. Али, то није случај овде. Чињенице не доводе у питање,“ додавши на крају да они који покушавају да прекрајају историју да у томе „неће имати много успеха.“ Иако је била поприлично директна у својим изјавама, очигледно је да приштинске власти то нису озбиљно схватиле, јер су након њене посете Грачаници, присвојили најзначајнији сакрални објекат до сада, наиме Хвостанску Студеницу, која је 20. јануара 2024. године стављена под „заштиту“ приштинских власти. Дакле, покушај прекрајања историје и присвајања духовног и културног наслеђа српског народа на Косову и Метохији је за сада остао некажњен, док су се активности европских и међународних актера за сада завршавале на празним изјавама и непродуктивним посетама. За сада су приштинске власти отеле српске православне светиње прво у Новом Брду (2019), затим у Подујеву (2023), Горњем Винарцу (2023), Горњем Стрмцу (2024) и Врелу (2024), те их прогласиле католичким. Дугорочна намера и стратегија је свакако да се присвоје и они најсветији верски објекти попут Високих Дечана и Богородице Љевишке, које су под заштитом УНЕСКО-а, који се поводом најновијих дешавања до сада ниједном није огласио.
