Прочитај ми чланакПре две недеље написао сам за овај блог начелан текст о економским проблемима које епидемија корона вируса носи са собом, касније објављен у НИН-у. Данас ћу погледати ситуацију у Србији.
Најтужнија чињеница овог тренутка је следећа: што се више ограничава или забрањује кретање људи, а ради заштите становништва од вируса, то је већа економска штета. Просто, уколико нема кретања људи нема ни производње, а онда ни дохотка фирми и грађана, ни државних прихода. Свака земља се налази пред дилемом докле ићи са забранама, а колико се ослонити на алтернативне методе (тестирање, самосвест људи и слично).
Србија се очигледно определила за оштру стратегију обуздавања епидемије без обзира, или са мало обзира, на економске последице. Укидање градског и међуградског саобраћаја, забрана рада већег дела услужног сектора и полицијски час сведоче о томе. Централна идеја таквог приступа је очекивање да се вирус може релативно брзо победити, за месец-два, па и да економска штета неће бити превелика. Тако су домаћи „експерти“, као Предраг Кон, најављивали да ће зараза бити савладана за шест недеља, очигледно верујући да и Србија може као Кина. Можда је др Кон добар клиничар, али је очигледно наиван када не разликује околности у Кини и Србији. Није прошло ни неколико дана, а он је већ продужио рокове. Да не помињем комичног др Несторовића. Светска здравствена организација указала је на кинески систем као врло ефикасан, али и изразила сумњу да многе друге земље могу да га примене, јер, поред забрана, захтева способну здравствену службу, масовно тестирање, пуно медицинске опреме, потпуну сарадњу становништва и слично. А Србија то нема, и поред кинеске помоћи.
Министар финансија Мали хвалио се како држава тренутно има на рачуну 168 милијарди динара и како је то довољно за два месеца функционисња државе чак и да не буде ни динара нових прихода. То једноставно није тачно, чак и ако му поверујемо у наведено стање рачуна. Прво, укупни процењени расход државе за 2020. је око 2,4 хиљаде милијарди динара, што значи да на рачуну постоји само 7% годишњег износа потребних средстава, што није довољно ни за један месец. Друго, наведена средства свакако нису слободна, нису вишак сачуван из ранијег периода, већ имају своју текућу намену: на пример, за плате у јавном сектору које ће бити исплаћене за који дан или за плаћање доспелих дугова према добављачима и слично. Једина стварна резерва је вишак из 2019, који је изнео ситних 11,1 милијарди динара. Министар опет шири неоправдани оптимизам као да је у току предизборна кампања (а изгледа и да јесте).
Напротив, држава ће неминовно имати буџетски проблем, јер ће приходи радикално опасти у следећем периоду. Приходи од ПДВ-а, царина и акциза биће јасно смањени, јер ко ће у време короне куповати аутомобиле, гардеробу, техничку робу, ко ће уживати у ресторанима, путовати по свету, плаћати све оне ствари које су сада недоступне, а које су држави доносиле пореске приходе? Штавише, становништво у оваквим приликама чува новац за црне дане и смањује потрошњу и оних артикала који су расположиви. Нема сумње да ће и приходи од пореза и доприноса на зараде бити смањени, а у складу са смањењем запослености и зарада (о томе касније). Исто је с пореским приходима од издавања станова, промета некретнина, добити предузећа и слично. Чујем да је једино порастао приход од акциза на цигарете, јер јадни народ сада више пуши.
Са друге стране, држава има потребу да неке расходе повећа (на здравство, социјалу, помоћ привреди) или да неке не смањи (пензије, плате у јавном сектору), што се коси са све мањим приходима.
Где наћи паре?
Изгледа да на Европску унију више не треба рачунати, јер они имају својих проблема које покушавају да реше великим ињекцијама пара. А и Вучићеве (неке оправдане) замерке на рачун ЕУ томе доприносе. Кинези нам дају здравствену помоћ, на чему им хвала, али никоме не дају буџетску подршку, нису навикли, па на њихову финансијску помоћ такође не треба рачунати. Остају домаћи ресурси.
Уобичајено је да се српска држава задужује код домаћих банака. Оне би сада имале вишак новца, а због смањене кредитне активности, да није друга два фактора. Први је мораторијум на враћање дугова, кога је сама држава увела, а други немогућност многих дужника (из грађанства и привреде) да врате узете кредите. Стога се на банке може рачунати у ограниченом степену.
Други потенцијални извор су девизне резерве, чији је обим 13 милијарди евра. Вероватно је могуће узети пар милијарди и потрошити их, а да се не угрози поверење и стабилност финансијског система.
Трећи извор је задужење државе код Народне банке, односно штампање новца. Ово је најмање пожељан начин финансирања државе, али га не треба искључити у тренуцима најгоре кризе.
Да је држава свесна ових финансијских ограничења јасно се види из њеног досадашњег понашања: своје паре не троши, већ терет прилагођавања пребацује на банке и привреду. На банке – кроз поменути мораторијум на враћање кредита од стране дужника, а да самој држави не пада на памет да се финансијски укључи. На привреду – кроз забрану отпуштања, што значи да чак и фирме које више немају приходе (угоститељство, многи делови трговине и саобраћаја) морају да плаћају плате запосленима. Одакле? Изгледа да министар за рад Ђорђевић има неокомунистички поглед на ствари, односно да мисли да су сви приватници енормно богати људи којима неће представљати проблем да месецима издржавају своје раднике чак и без икаквих прихода. Греши, а увериће се у то када почну ликвидације многих фирми, са отпуштањима. Додатно, тужно је то што се опет потврђује да је запошљавање на црно боља опција за послодавца него легалан радни однос, пошто сада може да се захвали радницима уколико нема посла.
Држава ништа није предузела да би помогла угроженом делу привреде, а то је навећи део малих и средњих предузећа у приватном сектору. Само је дала магловита обећања о снажној будућој подршци, а без конкретних детаља, на шта је с правом указало угоститељско удружење. Али, не пате само мале фирме, већ и велике као Тигар или Леони, који су прекинули производњу. Истовремено, многе западне земље већ су усвојиле и обзнаниле финансијски велике програме помоћи привреди, тежећи тако да им посведоче подршку и наговесте пословне повољне околности када се назре крај епидемје. Тако је Немачка обзнанила програм од 750 милијарди евра, а у САД је у процедури државни програм од две хиљаде милијарди долара, уз покриће изгубљених зарада радника од 4 месеца.
Власти у Србији требало би да напусте илузију о брзом решењу епидемиолошког проблема и окрену се дугорочној стратегији. Јер, чак и када се епидемиолошка ситуација поправи, рестриктивне мере ће бити задржане како би био онемогућен други талас епидемије. Треба се уозбиљити. Треба напустити идеју да ће комбинација административних наредби и бескрајних конференција за штампу председника и сарадника решити проблеме. Питање је како преживети најмање годину дана, а да привреда не буде уништена. Где и када попустити стеге? И све владе на овом свету налазе се пред овим ужасним избором.
