Институционализована или анархична, прикривена или огољена, моћ је незаобилазан фактор у свим фазама развоја међународних односа.

Када су државе у питању, постоје егзактни и они субјективнији показатељи моћи. Оружане снаге, економски систем, стабилност политичких институција и животни стандард становника само су неки од релевантних фактора који се користе у међусобним компарацијама. Поред прецизних критеријума, постоји и мека моћ, која обухвата не толико опипљиве факторе утицаја неке државе, попут привлачности њеног институционалног модела, квалитета живота, популарне културе, брендова итд. Међународна ситуација у којој сукоб широких размера није незамислив чини се као прави тренутак за анализу положаја САД у међународним односима, њихових изазивача, као и фактора који ову државу већ скоро век чине најмоћнијом силом у историји човечанства. Пацификовани грађански рат у Украјини, руска интервенција у Сирији, његова промењива срећа и међународне импликације које производи, цена сирове нафте око историјског минимума – све то намеће озбиљно питање међународној јавности: да ли је место најмоћније силе у историји човечанства пољуљано или га и даље суверено чувају САД?

У веберовском смислу моћ представља изгледе да се у одређеном процесу наметне воља једног субјекта упркос отпору стране којој се воља намеће. Поменута дефиниција своју тежину посебно добија у сфери међународних односа, где систем међународног права све више уступа простор сили и наметању решења која су у интересу јединог глобалног хегемона. Изношењем података о мерљивим сферама моћи неке државе (попут економије или војне моћи) често се занемарује суштински важна сфера имплементације моћи, односно полуге којим се статичка моћ успешно трансформише у динамику утицаја на конкретне процесе. Економска моћ, на пример, мало значи без способности контроле кључних глобалних финансијских токова; војна моћ планетарне силе мерена бројем војника или артиљеријских оруђа мало значи без способности да се моћ пројектује у одређени део света у кратком временском периоду. Напослетку, сви облици моћи су узалудни уколико не постоји општеприхваћен систем културног идентитета, уверења и макар минимална идентификација са њим.

Три основна постулата на којима се базира америчка глобална доминација су: (1) способност пројектовања војне моћи на било који део планете; (2) мека моћ као систем општеприхваћених вредности, ставова и американизованог стила живота; (3) глобална финансијска доминација преко свеприсутности долара у међународним плаћањима и утицаја у међународним финансијским институцијама.

1. Војна моћ означава способност државе да се одбрани и у анархичним међународним односима наметне своју вољу другим субјектима. Међутим, војна моћ сама по себи не значи много без могућности њене пројекције тамо где то објективни интереси захтевају. САД су у тој сфери без премца већ деценијама и у тој позицији ће остати бар још неко време, без обзира шта њихови ривали у међувремену буду предузели. Нуклеарно оружје се због свог погубног дејства по опстанак човечанства у стратегијским документима узима искључиво као крајње средство одвраћања од нуклеарног напада супротне стране или конвенционалног напада који прети опстанку државе. Са друге стране, стратегијски бомбардери и далекометни пројектили само делимично могу да остваре циљ. Зато је идеалан основ за пројекцију моћи носач авиона, који за кратко време може да пребаци значајну војну силу на било који део планете. Међутим, процес конструкције носача авиона траје годинама и захтева огромна финансијска средства. Уколико имамо у виду податак да САД за потребе одбране троше више него остатак планете заједно и неколико пута више од другопласиране Русије, јасно је да има простора за додатно унапређење већ постојеће огромне предности у сфери пројекције моћи. У поменутој области добру стартну конкурентску позицију има Русија иако се, захваљујући огромним девизним резервама, из другог плана појављује традиционално неекспанзионистички настројена Кина, која све више схвата да своје инвестиције широм планете мора да заштити адекватним војним снагама спремним за брзо реаговање.

2. Мека моћ је за разлику од других врста моћи перфиднија и не односи се на приморавање, већ наводи на самостално прихватање жељеног понашања субјекта на кога се утиче. Она је одиграла незамењиву улогу у трансформацији САД у глобалну силу број један. Америчка популарна култура, стил живота и брендови су вишеслојном стратегијом проширени и на концепт уређења државе и либерално виђење људских права. Вишедимензионални процес стварања стратегије меке моћи је резултовао креирањем јавног мњења по америчким аршинима и невладиним сектором који има утицај на огромну већину држава на планети. На тај начин мека моћ у крајњој линији служи у сврху остварења спољнополитичких циљева Вашингтона.

Услед усмеравања стратешких концепција водећих светских сила у правцу софистикованијих метода глобалног надметања, мека моћ постепено постаје кључна раван геостратешке утакмице. Без обзира на јасне чињенице које говоре о озбиљним недостацима америчког институционалног система и глобалног лидерства, готово савршеним примером деловања меке моћи „амерички сан“ је остатку света представљен као идеал без премца, а амерички брендови у свим животним сферама као must have становништву мање развијених земаља. У овој сфери је супротстављање конкурената најслабије. Важност меке моћи није довољно препозната од стране сила које претендују да буду озбиљни конкуренти САД у борби за светски трон. У домену меке моћи промене су најспорије, али када се једном достигне неопходан ниво, она даје запањујуће резултате.

3. Можда и најважнија компонента глобалне америчке надмоћи је њихова контрола основних полуга планетарног финансијског поретка. Две основне полуге финансијске доминације САД су „контролни пакет акција“ у систему ММФ и глобална монетарна доминација у погледу улоге долара као кључног средства међународних трговинских трансакција. Иако донекле ослабљен, долар је светска валута која убедљиво доминира у међународним плаћањима. Поредак долара као главне светске валуте је могуће постепено истиснути пре свега билатералним уговорима. Међутим, далеко тежи посао чека креаторе система конкурентског ММФ, звао се он БРИКС развојна банка или некако другачије. Импресивне стопе економског раста чланица БРИКС током претходних деценија и огромне девизне резерве створене спољнотрговинским растом још увек нису изнедриле релевантне институционалне облике утицаја на систем глобалних финансија. Развојна банка БРИКС као идеја може представљати релеватног такмаца групи Светске банке на средњи и дуги рок. Такође, два су фактора који могу да доведу у питање развој ситуације у правцу израстања новог глобалног финансијског ривала вашингтонском трију – време неопходно да целокупан концепт заживи и развије се, као и широке могућности деловања Вашингтона из позиције глобалног финансијског хегемона.

ЕУ као модел на прелазу између савезника и изазивача заслужује посебну пажњу. Она деценијама не успева да креира суверену спољну политику, али се мора посматрати као суштински важна компонента глобалне моћи САД. Овај sui generisполитички систем у свим важним стратешким одлукама прати своје прекоокеанске партнере, и од такве политике не одступа већ деценијама. Сасвим је јасно да је Немачка држава која у било каквим стратешким одлукама унутар ЕУ има “контролни пакет акција“, и да било која одлука трансатлантског савеза у било којој форми не може бити донета без консултација на релацији Вашингтон – Берлин. За сада привидно пацификовани украјински конфликт је само додатно охрабрио већ постојеће дисонантне тонове између водећих чланица ЕУ и источноевропских земаља тзв. „Нове Европе“. Све отвореније неслагање појединих европских лидера са санкцијама Русији и штета коју њене економије у том процесу ненадокнадиво трпе, представљају све озбиљнији изазов партнерству насталом током и након Другог светског рата. ЕУ ће се све више налазити пред одлуком – да ли ће бити “млађи брат” у евроатлантском партнерству или самосталан геополитички играч. Један од најважнијих момената у том процесу ће бити процес усвајања Споразума о трансатлантском трговинском партнерству.

Битка за утицај између Москве и Вашингтона се води на просторима од Лисабона до Сеула већ више од пола века путем прокси сукоба. Без обзира на идеолошке и историјске околности, циљ је увек јасан – геостратешко овладавање Евроазијом а тиме и трајна глобална доминација. САД су вишедеценијском промишљеном политиком израсле у највећу суперсилу у историји човечанства и готово четврт века су успевале да у тој сфери одрже монополски положај. Основа оваквог успеха је схватање атлантистичких стратега у којим сферама људског деловања лежи семе глобалне геостратешке доминације. Срж моћи Вашингтона је у вишедимензионалном приступу стратегијском ограничавању експанзије руске политике у ширем евроазијском региону. Волфовицова доктрина утемељила је јасну геополитичку стратегију која би требало да онемогући формирање савеза држава које би на било који начин подсећале на некадашњи Совјетски Савез.

Након слома биполарног хладноратовског поретка, успостављен је глобални систем са само једним хегемоном. Новонастала униполарна конструкција није довођена у питање до 2008. године и бачене рукавице у лице администрацији у Кремљу. На то је одговорено муњевитом акцијом и потпуним сломом Сакашвилијеве армије. Поједини теоретичари сматрају да је тада глобални поредак постао унимултиполаран. Пораз Обамине администрације у Украјини, руска интервенција у Сирији са завидним резултатима за кратко време, као и све озбиљније пукотине које се јављају у трансатланском партнерству дугом више од пола века, довољно говоре у прилог томе да је позиција САД као глобалног лидера у озбиљној кризи. У стручним круговима се све отвореније наговештава да је унимултиполарни поредак еволуирао у мултиполарни.

Међутим, не треба имати илузију да ће САД препустити позицију глобалног хегемона ни брзо ни лако. До потпуног преузимања глобалног трона или успостављања недвосмислено мултиполарног поретка ће вероватно проћи доста времена уколико се не догоди нека непредвиђена ситуација која ће пре тога из корена променити светски поредак и целокупни точак историје окренути у сасвим непознатом правцу. За опстанак САД на позицији глобалног хегемона од кључне важности биће очување пољуљаног трансатлантског партнерства, предности у домену пројекције моћи, долара као доминантног средства плаћања у међународним трансакцијама и меке моћи, у којој су САД без премца од када је овај феномен дефинисан.