Прочитај ми чланак
Националистичке партије су у успону диљем европског континента, а њихова анти-имиграциона и готово по правилу анти-муслиманска реторика и идеологија игра на карту (оправданог) страха да ће због демографске имплозије европски народи постати мањине у сопственим државама. Нетрпељивост расте, догађаји злосутно наговештавају нове могуће свеевропске сукобе на Старом континенту.
Постоје међутим етничке мржње у Европи које нису условљене тренутним новим геополитичким и локалним околностима, мржње које су настајале давно, опстајале, усађивале се у умове нараштаја а постоје и данас. Мржње које нису усмерене ка “дођошима” већ ка другим староседеоцима.
Уместо да правимо топ листу највећих “традиционалних” унутаревропских етничких омраза, која би сама по себи била дегутантна и на неки начин то одобравала, а узевши у обзир и да је мржњу немогуће измерити, одлучили смо се за другачији приступ.
Ово није топ листа. Овде не постоји последњи и први, овде нема златне, сребрне и бронзане медаље. Ово није такмичење. Ово је за наук.
ПОЉАЦИ И РУСИ
“Сви Словени су браћа” звучи као виц када се примени на овај случај. Није потребно да задиремо у дубоку, дубоку прошлост, довољно је да се вратимо четристо година уназад. Прво су Пољаци у 17. веку “силовали” Русију. Онда су Руси сто година касније почели да “силују” Пољску. “Силовали” су је три пута уз Немце који су је на крају убили.
Међутим, Пољска је васкрсла на крају Првог светског рата да би потом поново била убијена од стране Немаца и Руса. Потом је обновљена али као и да није, пошто је била под снажним совјетским (читај: руским) стиском. Коначно ослобођење долази тек са падом Берлинског зида и рушењем дотадашњег поретка на Старом континенту.
Пољаци имају сваког разлога да Немце не воле подједнако колико и Русе, али колико год да мрзе Швабе своју словенску браћу мрзе више. Зашто? Зато што увек више мрзиш оног ко ти је ближи и сроднији.
ФРАНЦУЗИ И НЕМЦИ
Премда су почели као једна држава у саставу каролиншке франачке империје, историја их је одвела на супротне стране. Коначно, потомци Гала омекшалих од векова “римског мира” нису били исто што и “дивљи Германи” од преко Рајне.
Било би погрешно рећи да није постојала омраза и пре 19. века. Сетимо се Наполеон је освојио и такорећи свео све немачке државе на полуколоније у односу на Француску. Међутим, почев од од 1870. до 1941. Немци су три пута проваљивали у Француску и долазили до капија Париза (на крају га коначно и освојили), тако да се може рећи да Французи имају и комплекс од својих германских суседа. Уосталом, редак је пример у савременом свету да се нечији владар зароби на бојном пољу као што су Пруси заробили француског императора Наполеона Трећег.
Данас – иако су ова два народа симболично помирена 1984. године на церемонији у Вердуну руковањем Хелмута Кола и Франсоа Митерана, (симболично) руковођени Ернстом Јингером, једним од највећих писаца 20. века који се прославио ратном литературом (отуд симболизам његовог присуства) – омраза и даље тиња. Нећемо рећи да желе да се убијају као пре, али ипак тиња.
СРБИ И ХРВАТИ
Ово је случај о коме није потребно трошити превише речи, али рецимо ово: све је било у реду до 19. века, када је на таласу националног буђења и заноса дошло до буђења и територијалних апетита.
Ова омраза је кулминирала у три крвава рата: Првом светском рату са Хрватима у редовима аустро-угарске војске на територијама Крајине, Босне, Херцеговине и окупиране Србије, Другом светском рату са крволочним и језивим клањем Срба од стране усташа и четничким одговорима који су се разликовали можда једино у интензитету али не и у природи, и коначно у ратовима ’90-их година на простору Хрватске и БиХ.
Ово је најтипичнији могући пример нетолеранције малих разлика. (Шовинисти са обе стране ће наравно рећи да је разлика између ова два народа огромна. Посебно у језику.)
ИРЦИ И ЕНГЛЕЗИ
Смарагдно острво ни Римљани нису успели да покоре, и у идили је опстајало само за себе те имало своје краљеве, друиде а потом и хришћанску цркву. Ирска је цветала у сваком смислу. А онда су дошли Енглези.
Енглези су срушили ирска краљевства, уништили културу, истребили језик и готово забранили помен ирског имена. Радили су са њима шта су хтели. “Ирску ћемо претворити у једно велико поље кромпира? Одлична идеја!” Онда је средином 19. столећа дошла кромпирова златица и помела енглеске планове, а ирско становништво – које није смело да гаји ништа друго па зато ништа није имало ни да једе – преполовила. Огроман број је умро, а други су избегли у Америку.
Био је потребан један устанак и један крвави рат за независност да би се коначно ослободили. Међутим, пошто је северна област, Алстер, остала у саставу Велике Британије уследио је грађански рат који тамо практично до дана данашњег траје. Тренутно влада примирје, које је надамо се и коначно.
Можда најтрагичније од свега је што су ирски националисти у 19. и 20. веку, током борбе за слободу од Енглеза, говорили енглеским језиком. Готово нико није знао гелски. Готово нико га ни данас не зна. Говори се само у ретким забаченим деловима зеленог острва.
ГРЦИ И ТУРЦИ
Турке су, да се не лажемо, сви балкански народи мрзели, док их се нису ослободили и док све оне територије на које иначе полажу право нису својим државама припојили. Тада је код већине мржња претворена у пуку нетрпељивост или индиферентност. То није био случај са Грцима. Премда наша “православна браћа” нису једина која са њима деле заједничку границу (Бугари су други), једина су која са њима имају нерешене територијалне спорове.
Реците било ком становнику Тесалије да се Константинопољ зове Истанбул и можете да очекујете једино шамар. Притом, не заборавимо да са друге стране Егејског мора леже Ефес, Смирна, Милет, Троја… Када су покушали да их поврате после Првог светског рата, Грци су чинили страшне ствари над турским цивилима. Када их је турска војска поразила она је почела то исто да ради Грцима који су живели на њеним обалама. Сада тамо више Грка нема, а нема ни Турака у Грчкој.
Грчка је прва поклекнула под османском најездом и остала је под турском чизмом све до трећине 19. века. За то време, гледала је како се Партенон у Атини претвара у џамију а Фидијине статуе у топовске мете. Можда грчко-турска историја није пуно различита од наше, али вратите се на почетак приче о овој омрази: ми са Турцима више не делимо границу.
(Телеграф, Србин.инфо)
