Прочитај ми чланакПопуларна је теорија како смо ми сами створили југословенску државу која се на почетку пре једног века звала Краљевина СХС. Но нека новија истаживања говоре како су њеном стварању кумовале силе победнице а пре свега Лондон и Вашингтон.
Један од наших најугледнијих историчара Драгољуб Живојиновић је открио како су Британци „гурали“ краљевску владу ка југословенском решењу и како су из државног и војног вођства потискивали оне којима се та идеја није свидела попут војводе Мишића. Краљевина Србија није могла да се „држи по страни од великих сила“, које су нам „биле више непријатељ, него пријатељ“, како то прецизно рече професор Живојиновић.
По неким изворима (Драгиша Цветковић као извор наводи Николаја Велимировића који је био у функцији преводиоца) на кључном састанку Пашића и британског премијера Лојда Џорџа око судбине нове државе је она постављена на сто као дефинисан пројекат Лондона и Вашингтона. Инсистирање Пашића да се прво дефинише оно што је Србија па да се тек потом иде на уједињење са другима је арогантно инорисано.
Сличну причу о састанку два председника владе је описивао још један очевидац, то јест преводилац Др Воја Јањић. По овом извору Лојд Џорџ је био збуњен јер је Пашић „тражио“ територије које су значајно мање од будуће Југославије. Пашић је објашњавао да он тражи да се на међународној конференцији посебно призна територија увећане Србије а да се посебно признају границе нове југословенске државе. Да би се знало шта је чије и да би се тиме предупредиле будуће поделе и конфликти око унутрашњег разграничења. Но велике силе а пре свега Лондон нису имали разумевања за такве захтеве јер због својих интереса на Балкану нису желели да допусте унутрашње разграничење у новој држави. Стога без жеље да амнестирамо Пашића и Краља Александра у вези са авантуром званом прва Југославија закључујемо да су се мање питали око овога но што се нама до сада чинило. Уосталом као и око распада исте седам деценија касније.
Без обзира колико су поуздани овакви „мемоарски извори“ они ипак говоре једну истину – кључну улогу у формирању Југославије није имала Србија већ силе победнице. Иако је већина српске интелектуалне и политичке елите предвођена људи попут Краља Александра и Цвијића била заражена вирусом југословенства, а противници формирања нове словенске државне заједнице су били малобројни и изоловани (Јаша Томић и војвода Мишић) она не би угледала светлост дана да није одговарала геополитичким интересима Лондона и Вашингтона. Југославија им је била потребна као тампон зона да блокира потенцијални утицај Немачке или Русије на Балкану у будућности. Преко југословенске државе би се и српски елемент лакше контролисао да не „склизне“ ка русофилији којој је по мишљењу Запада трајно склон.
Какав однос заузети према творевини звана Југославија. Јасно је да прва није била српска а друга јесте била антисрпска што најбоље илуструју и трагичне по Србе последице распада ове експерименталне творевине. Истина је и да су се Срби у оба рата борили и страдали за ослобођење и уједињење и те жртве треба поштовати. Но исто тако је истина и да смо са две југословенске „немогуће државе“ изгубили читав век и неколико милиона душа. Но највећи губитак је идентитетски јер смо тада јасну српску прицу и српску државу заменили нечим мутним и противречним. Од тада губећи упорише у својој историји и традицији губимо и војне, политичке и све друге битке.
KO JE НОВИ ПРЕГОВАРАЧ ИЗ ПРИШТИНЕ: Немачка не жели ни да чује за Хашима Тачија https://t.co/uFOOeziSLF
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 28, 2018
Тако је девентаести век био успон српске државе и идеје а дведесети скоро па ништа до пад и пропаст. Уколико смогнемо снаге би хегеловски речено после века српске тезе и века југословенске антитезе би могао двадесети век бити нови српски век – век позитивне синтезе оног што је било позитивно у оба та века. То значи и превредновати вредности и оценити домете и значај југословенског искуства без глорификације или негације. Услов за то је и лечење од југословенског вируса који се сад очитује кроз југоносталгију али и надилажење хејтерског антијугословенства. То није мали задатак али је од изузетног значаја да би смо после века лутања кроз гробље идеологија дошли до „сунчане долине“ и проналаска свог места у савременом свету. Да би то успели неопходно је, да парафразирамо Черчилову мисао од 27.марта 41., да ми као народ „пронађемо своју душу“.
