Прочитај ми чланакПротекла недеља је била изузетно бурна у Српској православној цркви. Сигурно најважнији догађај били су избори у Црној Гори, по чијим резултатима делује да је судбина Митрополије Црногорско-Приморске и других епархија СПЦ, која је до пре неки дан била озбиљно угрожена Законом о слободи вероисповести, донетим од стране криминалног режима Мила Ђукановића, сада упловила у мирну луку. Буде ли све по плану и три опозиционе снаге у овој земљи формирају Владу, биће то сигурно најважнији догађај ове године на Балкану.
Несумњиво је да је у овом историјском подухвату веома важну улогу одиграла СПЦ, а, тачније, Епархијски савет, Митрополит Амфилохије и владике Јоаникије, Атанасије, Димитрије и Методије. И док су Ђукановић, Вучић, а често и Патријарх Иринеј својим изјавама правили разлику међу Србима и Црногорцима, мудро постављање преосвећених владика у овој ситуацији и инсистирање на јединственом идентитету православних Срба и Црногораца врло вероватно је донело превагу у односу снага, можда баш за тај један мандат.
Избори су показали и да за коалицију „За будућност Црне Горе“ нису гласали само Срби, већ и велики број оних који су се на последњем попису изјаснили као Црногорци који говоре српским језиком и верници су СПЦ. Управо ти људи су рекли доста Милу Ђукановићу: Црква је била праг преко којег нису могли да пређу. И то је великим делом заслуга наших владика и заједничке, свенародне борбе за очување светиња.
Наравно, није ово резултат рада само у протеклих годину дана. Митрополит Амфилохије већ тридесет година свој живот посвећује мисији очувања Цркве и Светог Духа у Црној Гори, борећи се против великих изазова и искушења. Уз пуно поштовање осталих владика, не верујем да је све ово што је Ђедо учинио могао да уради било ко други. Током деценија његовог служења у земљи Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког обновљено је на стотине цркава, храмова и манастира, значајно је повећан број свештених лица и, најважније, очувана је и чак повећана верност народа Црне Горе нашој Светосавској Цркви.
Одлично се сећам вечери 22. јануара 2010. године, на дан избора новог Патријарха, када је између Митрополита Амфилохија, Владике Бачког Иринеја и тадашњег Епископа Нишког Иринеја, одлуком Светог Духа трон Српске Цркве додељен Његовој Светости Иринеју. Ушао сам у собу код Митрополита са питањем да ли је тужан због оваквог исхода, с обзиром на то да је имао убедљиво највише гласова на Сабору. Одговорио ми је речима које су се у недељу испоставиле пророчким: „Млађо, ја сам се молио да не будем изабран, јер не бих могао да се посветим очувању наше Цркве у Црној Гори“. Како је само био у праву!
Жртва коју су, служећи Богу, подносили Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије у протеклом периоду је незабележена у новијој историји Православља. Хапшења, прогоне, претње упућене њима и њиховом свештенству, можда чак и покушај атентата на Владику Јоаникија – све су хришћански подносили, увек позивајући на мир и уздржаност, братску љубав и међусобно поштовање Срба и Црногораца. Управо такво њихово понашање резултирало је огромним бројем људи који су сваке недеље учествовали у величанственим литијама у свим већим местима у овој земљи. Читав тај процес крунисан је у недељу, када је Црква дала највећи допринос у победи опозиције над онима „који не знају шта су светиње“, како је претходну власт описао Митрополит Амфилохије. Заиста историјски тренутак.
Апсурдно је, с друге стране, да су готово све то време са насловница Вучићевих таблоида стизале срамне оптужбе на рачун „Риста Сотоне“ да жели и ради на расколу СПЦ, те да сарађује с Ђукановићем. А почело је то и раније, још од првог супротстављања Митрополита Вучићевом издајничком плану о „разграничењу“ и њиховог директног сукоба на седници Сабора у мају 2019. године. Сетимо се тадашњих реакција и напада на Митрополита од стране Марка Ђурића, Николе Селаковића, Владимира Ђукановића, и многих других. Све то време, у другим, квазиполитичким и квазиграђанским круговима Амфилохије је називан „пуковником УДБЕ“ и цртан са јарећим ногама или ђавољим роговима. Черечен је и сатанизован данима и недељама као готово ниједан српски владика. А данас, када је Косовским митом победио и сачувао српску Цркву у Црној Гори, исти ти ће вероватно желети да преузму на себе заслуге за историјску победу, па очекујем да ће се говорити и како је Вучић победио Мила.
Други догађај који је привукао пажњу јавности није, нажалост, тако примеран као овај. Ради се о оптужбама на рачун Викарног Епископа Патријарха Српског, Владике Стефана (Шарића) за учествовање у наводном злостављању студента Академије уметности СПЦ Марка Жаркова. По речима Жаркова, Владика Стефан је био инспиратор његове отмице и злостављања којем је касније био подвргнут од стране двојице припадника МУП-а Србије, а све како јавности не би открио владикину љубавну аферу.
Владику Стефана већ годинама прате многобројне контроверзе којима се, нажалост, каља углед читаве СПЦ: од наводне интимне афере у манастиру Острог почетком двехиљадитих до организовања „журки у његову част“ у Храму Светог Саве, чије је настојатељствовање 2017. године преузео након смене једног од највољенијих и најпоштованијих свештеника СПЦ. Чак је и његов избор у чин владике био у најмању руку специфичан: Патријарх Иринеј је три пута пред Сабор морао да износи тај предлог, што је коначно, баш због таквог инсистирања Патријарха и његовог секретара Дејана Накића, а на згражавање великог броја архијереја, и учињено 2018. године.
О раду владике Стефана и његовим заслугама можда и најбоље, и најтрагичније сведоче тужне слике празних цркава у Београду, као и веома мали број људи на литији коју је предводио као део „борбе за заштиту светиња у Црној Гори“. То му не смета, међутим, да заједно са Накићем, чијим се штићеником сматра, и Николом Селаковићем данас чини тријумвират који незванично управља Синодом и утиче на све одлуке Патријарха, чиме наносе тешко поправљиву штету угледу наше Цркве. Постојање оваквог неканонског тела, макар и незванично, те толика концентрација моћи у рукама ове тројице људи је незабележена у вековној традицији СПЦ.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 2, 2020
Током недавних протеста у Београду, Владика Стефан ниједном речју није осудио насиље над грађанима од стране полиције и хулигана, али је у том истом интервјуу подржао доделу ордена Александру Вучићу и изјаву Патријарха о његовој „лавовској борби за Космет“. Истом оном Вучићу који је Бриселским споразумом издао Косово… „Важно је да Црква подржи напоре наших преговарача“, рекао је тада владика Стефан. Јесу ли то исти они преговарачи „из врха државе“ на чију је „препоруку“ Патријарх Иринеј изоставио из црквене делегације Митрополита Амфилохија приликом посете Владимира Путина Храму Светог Саве? Значи ли то да је од већег државног интереса било руковање руског председника са Стефановом духовном следбеницом Цецом и њеном свитом, него са носиоцем највиших руских одликовања и човеком од највећег угледа у Руској православној Цркви? Мени не делује тако.
Захваљујући великим донацијама српског и руског народа, а уз Божју помоћ и милост, ове године ће Храм коначно бити завршен, што ће бити један од најважнијих догађаја у историји СПЦ. Због овакве репутације Владике Стефана биће недостојно историје и значаја ове светиње да домаћин њеног освећења буде баш он, поготову што делује да се завршетком изградње неће завршити вишедеценијска сага која је прати. Годинама колају приче да ће се кад-тад истражити наводно ненаменско трошење буџетских средстава у ту сврху од стране неких црквених великодостојника и службеника.
Због свега тога, док се и ова најновија афера у коју је наводно умешан владика Стефан не испита до краја, наравно уз пуно поштовање презумпције његове невиности, можда би за углед СПЦ најбоље било да се Владика повуче у манастир да тихује, мало одмори и размисли. А ако се на концу ова афера и докаже, постаће и потпуно јасно зашто су нам за очување високог угледа Цркве потребни Амфилохије, Јоаникије и Григорије, а не Шарић, Накић и Селаковић. Поред потоње тројице наша Црква неће моћи да очува поверење које има у српском народу као извор наше наде у спасење и слободу.
