Прочитај ми чланакИстински слободарски народи у Европи 27. март 1941. су дочекали са одушевљењем и надом да ће слобода и њима доћи, гледајући у непокорни српски народ, који се подигао на ноге и рекао – "не", каже историчар Дејан Ристић и подсећа да је тај догађај одложио и напад фашистичке Немачке на Совјетски Савез.
Прошле су 82 године од пуча и демонстрација 27. марта 1941, којим је поништено потписивање протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
Foto: Printscreen
Одложeн немачки напад на Совјетски Савез
Историчар и директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић напомиње да је српско „не“ Тројном пакту, изречено на демонстрацијама 27. марта 1941. успорило планове Немачке за свеопшти напад на Совјетски Савез. Због напада на краљевину Југославију и Грчку, који су Немци започели 6. априла 1941. године, реализација плана „Барбароса“, напада на СССР, одложена је за другу половину јуна те године, подсећа историчар.
Ристић сматра да су те демонстрације била нека врста плебисцита српског народа да се супротстави фашизму.
„То је био величанствен моменат када је читава нација свесна катаклизме и трагедије која јој предстоји а то је све оно што ће се десити током Другог светског рата и што је могло да се наслути кроз прву фазу тог рата која је почела још 1. септембра 1939 године нападом Немачке на Пољску а после и свеопштим ратом у Европи. Дакле, спремност једног народа, одлучност, храброст да каже „не“. И то не било коме, већ Адолфу Хитлеру и Мусолинију. Да се успротиви нацизму и тим идеологијама мрака деструкције и мржње и да без обзира на лоша искуства неких других европских народа и њихових држава које су већ биле нападнуте и покорене устане и и да наже не,“ истиче наш саговорник.
Европа није исто реаговала
Ристић истиче да на тај догађај европске државе нису исто реаговале.
„Европа је српске демонстрације 27. марта 1941. доживела на различите начине. Британија, која је била и те како инволвирана у припрему и изазивање војног удара, односно, пуча у забцивању владе и кнеза Павла, успостављању малолетног Петра другог за владара у пуном капацитету и именовању владе генерала Симовића, вође пучиста, са одушевљењем је дочекала и пуч и демонстрације.
Британија је желела да купи време за себе и да врхунац битке за Британију који се одигравао од краја 1939. године и током читаве 1940. године, на неки начин ублажи тиме што би отворила још један фронт у Европи,“ истиче Ристић.
Британци су на томе, додаје наш саговорник, радили интензивно покушавајући да ослабе тадашњу Југославију и увуку је у Други светски рат упркос напорима кнеза Павла да се почетак рата одложи или избегне.
Британци једва дочекали наш слом
„Они који су били истински слободарски народи у Европи тога времена 27. март су дочекали са одушевљењем и надом да ће слобода и њима доћи, гледајући у непокорни српски народ, који се подигао на ноге и по коз на који пут рекао – „не“. Што се тиче Совјета, они су те демонстрације наравно дочекали са искреним одобравањем и подршком, зато што то јесте био још један моменат пружања активног отпора нацизму, фашизму и свим другим идеологијама мржње које су су инклинирале овим двема идеологијама и режимима,“ каже Ристић.
Историчар наглашава да су ове демонстрације један од најзначајнијих догађаја у националној историји српског народа у читавом 20. веку.
„Дакле, 27. март је репер за оданост идеји слободе, и спремност да се за ту идеју страда,“ објашњава др Ристић.
Он је подсетио да су процене да је на улицама тада било од 60.000 до 100.000 људи у Београду, који је 1941. имао 350.000 становника, и уједно подсећа да нас је та антифашистичка борба и одлука скупо коштала због бројних злочина и геноцид који је убрзо након тога претрпео српски народ у Независној држави Хрватској.
