Недић је рекао Дражи: "Много смо се променили и остарили", а он је узвратио: "И ви сте се много променили." "Дамјановић се поздравио с Дражом као са старим другом. Ја сам му се представио", испричао је у ћелији Озне Драги Јовановић.

Недић је рекао Дражи: „Много смо се променили и остарили“, а он је узвратио: „И ви сте се много променили.“ „Дамјановић се поздравио с Дражом као са старим другом. Ја сам му се представио“, испричао је у ћелији Озне Драги Јовановић. На суду је, пак, рекао да је то био један хладни разговор у коме је Михаиловић понављао само: „Оружје, оружје, муницију, муницију“, сведочио је Драги Јовановић иследницима Удбе.

Драги Јовановић је био убеђен да Немци нису знали за Недићев одлазак код Драже Михаиловића. Он иследнику Озне прича како је неколико дана касније позвао Нојбахера да га пита за састанак, а затим му и сам одговорио: „Добро, добро, не требам ништа, знам све детаље од Недића.“

На суђењу Дражи Михаиловићу и осталима, као и иследницима Озне раније, Драги Јовановић је до детаља описао сусрет двојице генерала, и како је до њега дошло.

„У августу ме позвао Калабић да дођем у Селтерс, код Младеновца. Састали смо се и рекао ми је да се видимо сутра у Тополи, јер има важних ствари да разговара с Рачићем и Недићем. У Тополи их нисам нашао, па сам се одвезао у Аранђеловац, где је у једној кафани био пун аутобус четника. Ушао сам и видео Нешка Недића, Калабића и Рачића.

Разговор је почео Рачић: ‘Ми смо уверени у ваше пријатељство и позвали смо вас да свршимо народни посао. Јесте ли у стању да организујете састанак Милана Недића с Дражом. Наступила су тешка времена, морамо да радимо заједно’. Рекао сам да могу и питао да ли Дража зна о томе“, рекао је.

Одговорено му је с једном позом Рачића: „Српски официри када нешто кажу, они то и изврше. Ти имаш да доведеш Недића, јер ми то тражимо.“

Јовановић је казао да мора да се види с Недићем, али је четнички командант наставио истим тоном: „Немамо времена. Сутра до 10 очекујемо одговор.“

Драги одлази код председника владе.

„Господине Недићу, ви сте ме сумњичили за везе с организацијом Драже Михаиловића. Ево, дошао сам да вам кажем да сам замољен да вас питам да ли хоћете да одете на састанак с Михаиловићем?“

„Дабоме да хоћу“, одговорио је Недић.

У петак су позвали Јовановића телефоном из Косјерића. Јовановић одлази по Недића, и каже: „Господине Недићу, сада је моменат да идемо.“

„Њему је изгледало исувише рискантно да пође сам са мном без пратње, али сам му рекао: ‘Немојте да се плашите. Тако је договорено.’ Позвали смо генерала Дамјановића и кренули. У првим колима био сам с мојим пратиоцем, у другим Недић, па смо преко Обреновца и Ваљева стигли у Ражану око 20 часова“, присећао се Драги Јовановић.

Ту их је сачекао командант места и позвао у његову кућу, преко пута поште. Унутра су били Калабић, Нешко Недић и Рачић. Поздравили су Недића и отишли. Два и по часа касније стигли су и позвали нас да кренемо. На један километар према Љигу наишли су на митраљез на путу, изашли и кренули у малу сеоску кућу. На вратима их је чекао Дража Михаиловић.

Недић је рекао Дражи: „Много смо се променили и остарили“, а он је узвратио: „И ви сте се много променили.“

„Дамјановић се поздравио с Дражом као са старим другом. Ја сам му се представио“, испричао је у ћелији Озне Драги Јовановић. На суду је, пак, рекао да је то био један хладни разговор у коме је Михаиловић понављао само: „Оружје, оружје, муницију, муницију“.

Иследницима Озне причао је до детаља. Почевши од тога ко је где сео: Недић, Михаиловић, Дамјановић, Рачић, Калабић, двојица официра из Дражине пратње, пуковник Балетић и потпуковник Лалатовић (ова два имена подвучена у изводу са саслушања) и Јовановић.

„Како су текли разговори Недића и Драже Михаиловића?“, пита га иследник Озне.

„Дража се обратио Недићу и рекао: ‘Извол’те.’ На то је Недић углавном рекао: ‘Настала су врло озбиљна времена, комунисти опет почињу да притискају са свих страна. Немци немају довољно снага и не супротстављају им се. Наше националне снаге раздвојене не дају довољно резултата. Дошао сам да вам предложим да брзо и ефикасно уједињени спасемо српство и Србију од црвене немани’.

Дража је на све то кратко рекао: „Потпуно сам сагласан с вама, само главни фактор недостаје, а то је сада оружје, оружје, муниција, муниција. То је оно што је данас нама најглавније. Људства имам, али ми то недостаје, а богами и одећа. Шта ви можете у том погледу да нам пружите? Са своје стране рећи ћу вам да 50.000 пушака не би било много с обзиром на то колико имам људства.“

Један од присутних официра добацио је: „И више, и више.“

Недић је узео реч и казао: „Због тога сам и дошао овде што сам вољан, моја влада и ја, свим силама да помогнемо.“

Какав је споразум постигнут, односно уговор између Недића и Михаиловића?

Ништа није писано, нити прављено као уговор, већ је Недић у пет тачака формулисао споразум који је Дража Михаиловић прихватио.

1. Влада ставља одмах месечно на расположење генералу Михаиловићу сто милиона динара с тим да престане пљачкање државних пошти и слично.

2. Генерал Недић преузима на себе да код Немаца издејствује одмах 30.000 пушака, три милиона пушчаних и митраљеских метака, 500 пушкомитраљеза и 500 бацача граната.

3. Генерал Михаиловић гарантује Недићу, а овај преузима обавезу пред Немцима, да се ово оружје неће употребити против Немаца.

4. Недић и влада су вољни, уколико окупатор дозволи, да се и све оружане формације владе, ради кординиране акције против комуниста, ставе под команду Драже Михаиловића.

5. Влада је вољна, уколико добави, да одмах стави на расположење и неодређени број униформи и обуће.

Јесте ли се још који пут видели с Дражом Михаиловићем?

„Јесам, још једном. Крајем августа, 26. или 27. јавио сам се Калабићу да му саопштим важне ствари о повлачењу Немаца са Балкана. Калабић ми је рекао: ‘Ово је тако важна ствар да мораш да идеш код Чиче.’

Рекао ми је да дођем у Горњу Шатоњу. Преко Рудника смо кренули у Горњи Милановац и Прањане, где смо стигли око четири часа по подне. Отишли смо до једног винограда. Калабић је кренуо код Драже, али се вратио кроз петнаест минута и рекао: ‘Хајдемо у Прањане да вечерамо, јер је незгодно да сад идемо код Чиче, пошто се код њега налази – ово име сам тада први пут чуо – Мек Дауел’.

У једној кућици код школе смо вечерали, и после осам увече поново се вратили горе. Нама у сусрет изашао је Михаиловић с пуковником Балетићем, Лалатовићем и још неким млађим официрима. Питао је где ћемо да разговарамо, па додао: ‘Можемо овде у шљивику.’ Попели смо се Михаиловић и ја, Балетић и Лалатовић, а остали су се повукли.

Рекао сам да сам дошао да му изложим да су Немци донели одлуку да дефинитивно напусте Србију, он ме питао колико имају дивизија. Рекао сам седам-осам, од којих су две опкољене, да се повлаче из Грчке, и самоиницијативно сам рекао Михаиловићу да сматрам да је сада време да се заузму градови – један по један – и на тај начин омогући увођење власти врховне државне управе, која ће до доласка владе водити послове.

Михаиловић ме саслушао пажљиво, а када сам му рекао да Бугаре треба разоружати, он је категорички одбио.

А у погледу заузимања градова, шта је рекао?

„Ја то да узмем, па комунистима да се предам.“

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: Вељко Лалић, Драги Јовановић, Дража Михаиловић, Недић, тајни сусрет