Транскрипт једног од најлепших говора у којима српски поручник храбри српске војнике.

Говор поручника Тасића српским војницима на Церу:

“Затим, кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет, кад ти сломе нож – на руке, кад ти поломе обе руке – на зубе, кад ти избију и последњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има – нападај!

Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескацу, склањају – да им мртав сметаш!

Затим, подофицира који викне:

”Јуриш брацо!”- одмах ћу убити.

Виче се само:

”За мном браћо! За мном браћо!”

Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира…

… Затим, ако сте икада чули за реч ”повлачење”, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад!

За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је изнад сваке друге команде и она наређује: ни корак назад!

Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља и то ће му бити последње што је угледао. Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увек буде на памети!

Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да да победимо, у овом рату ћемо се родити!

У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, боримо се за синовину – земљу синова наших. Измеду отаџбине и синовине нас нема”!

(Телеграф.рс)

Ознаке: битка на Церу, говор поручника Тасића, Први светски рат.