Прочитај ми чланакАлбанци нису ни Илири ни староседеоци Балкана који су на Косову и Метохији дочекали Словене, већ су се доселили на Балкан заједно са великом индо-европском групом народа, наводи се у документу ЦИА из 1950. године, са којег је скинута ознака тајности. Прича о илирском пореклу Албанаца је мит, истиче професор Милош Ковић.
ЦИА се у својој анализи позива на римског историчара Страбона који је забележио да су Албанци у веку пре Христа насељавали подручје око реке Куре, у данашњем Азербејџану и да су били важна етничка група јер су могли да окупе војску од 80.000 људи под оружјем.
Народ који Страбон назива Албанцима чинила су племена којима су управљали „краљеви“, а која су притиснута са југа и истока, и без могућности да бране своју територију кренули у Велику сеобу народа и тако стигли до данашње Албаније, наводи ЦИА у извештају.
Илирско порекло Албанаца – мит из аустроугарске кухиње
Не би требало потценити оно о чему пише ЦИА јер искуство нам показује да тако нешто није мудро, а то се може рећи чак и за историографске податке које овај извор нуди, каже за Спутњик историчар др Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду.
Историографске податке у документу ЦИА требало би пажљиво проучити и одвојити оно што је митологија или практична политичка злоупотреба од података од којих може бити одређене користи за науку. Зато се теорија о кавкаском пореклу Албанаца, која се наводи у документу ЦИА из 1950. године, не може унапред одбацити, истиче Ковић.
„Балкан је подручје којим су се кретали различити народи и балкански народи су мешавина различитих народа, с тим што је у том мешању народа увек одређена компонента, језичка, генетичка и на крају крајева духовна, увек превладавала. Албанци су мешавина народа чак и по тој теорији која долази из ЦИА која није нова јер су је и они нашли у литератури. Чак и ЦИА тврди да је до те сеобе дошло у време Римљана или пре Римљана, тако да и по тој теорији Албанцима припада нека врста античког порекла, што се не може прихватити. Јер и наука и здрав разум кажу да се не може говорити о идентитетима који трају хиљадама година.“
Наука је потврдила да су последњи подаци који помињу Илире из другог или трећег века нове ере а да се преци Албанаца, Арванити такозвани, појављују тек у 11. веку. Тако да је прича о илирском пореклу Албанаца која се појављује у Тирани и Приштини – мит, митологија произведена пре свега у Бечу, у академским институцијама Аустроугарске, објашњава Ковић.
Сарадници Османлија без средњевековних династија
Ковић се слаже са налазом ЦИА да су се Албанци у време покрета ослобађања балканских народа од отоманске власти нашли у незавидној позицији, јер је њихова борба увек имала антисловенски карактер. То је и главни разлог зашто су се Албанци који су се, како наводи ЦИА, херојски борили против Турака у бројним бунама и устанцима, стали под турску заставу у борби против руске војске у Кримском рату.
„Они народи код којих је дошло до масовног преласка на ислам, а то су понајвише Срби и Албанци, имали су тај део етнички српског, односно албанског становништва који је због верске припадности прешао на страну Османлија. Међутим, код Албанаца је тај број више од 60 одсто данас. Дакле, није свеједно да ли мањи део прелази на ислам као код Срба, или већински део. То што је већина Албанаца прешла на ислам дало је одређени идентитет албанском покрету у 19. веку. За разлику од Срба, Бугара и Грка, Албанци нису могли да се позивају на своје средњовековне традиције. Срби су се позивали на Душана Силног, Кнеза Лазара, Светог Саву, Бугари на своје бугарско царство, Грци на Византију, а Албанци такво наслеђе нису имали осим Скендербега који им је такође приписан, с обзиром на српско порекло Скендербегове породице.“
Зато је и корен извора албанског национализма тражен у антици, у старом веку и у томе је помогла, пре свега аустроугарска наука. О томе су код Срба писали Душан Фундић, Славенко Терзић, Милорад Екмечић и други историчари, а недавно је на ту тему објављена и књига бугарске историчарке Теодоре Толеве, додаје Ковић.
Употреба Албанаца за истребљење Срба
Поменути историчари су писали о томе како је идентитет Албанаца креиран у академским институцијама Аустроугарске а онда је у пракси преко конзулата, дипломатске мреже и на крају крајева и војним средствима – наметан суседним народима.
„Заиста, у време покрета за ослобођење и уједињење балканских народа у 19. веку Албанци су већински стајали на страни Османлија и коришћени су, рецимо, за гушење Првог српског устанка и у ратовима против Срба 1876/77. Коришћени су такође и за истребљење српског становништва у пограничним подручјима између Османског Царства и слободних балканских земаља међу којима је и Косово и Метохија. Али у албанском националном покрету одређену улогу играли су и хришћани, и православни и католици, тако да је између тих делова покрета постојало одређено супарништво.
Међутим, римокатолички Албанци са севера су врло рано пришли Аустроугарској тако да су ту њихове супротности биле амалгамисане албанском националном идејом за коју је подршка долазила из Беча.“
Ако се то упореди са српским случајем, видимо да је део српског становништва који је прешао на ислам одвојен од српског националног корпуса, и у томе је значајну улогу одиграла аустроугарска наука.
„Аустроугарска која је радила на спајању делова албанског, систематски је радила на разбијању делова српског народа који су припадали различитим верама, и у томе је кључна разлика. Вук Караџић се у свом тексту ‘Срби, сви и свуда’ чуди како то да не само Немци различитих вера, него и Албанци различитих вера исповедају јединствен национални идентитет, док код Срба није такав случај“, закључио је Ковић.
