Прочитај ми чланакУ етничком смислу Албанија заузима много већи простор од својих државних граница и обухвата делове територија Србије, Црне Горе и Грчке, наводи се у извештају америчке обавештајне агенције из 1950. године
Британска обавештајна служба активно је подржала оснивање покрета Бали комбетар (Национални фронт) у Албанији, а амерички обавештајци управљали су напорима да се уз помоћ овог покрета након завршетка Другог светског рата подрије албанска држава, наводи се у извештају америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) из 1950. године.
Актуелност ове давне епизоде лежи у томе што је програм Националног фронта, како се то и бележи у извештају ЦИА с којег је скинута ознака тајности, подразумевао формирање „велике Албаније“ са деловима Грчке и Југославије (претежно Србије, тачније Косова и Метохије), као њеног саставног дела.
Из извештаја ЦИА сазнајемо и да је покрет који је заступао идеју „велике Албаније“ наоружаван од западних сила, сарађивао је са нацистичком Немачком, а након Другог светског рата део његових припадника уточиште је пронашао у Италији где су обучавани у једном од кампова.
Покрет је основан 1939. године са идејом ослобођења земље од италијанске окупације, а његово формирање одговарало је британској политици која је желела да опструише италијанске намере у Албанији, наводи се у извештају. И додаје да су током 1939-1940. Британци били у свакодневном контакту са челницима Националног фронта.
Идеја „велике Албаније“ није била спорна ни америчкој обавештајној заједници – јасно је из обимног извештаја о овој држави на више од стотину страна.
Пишући о историји Албаније, ЦИА наводи њене државне границе, али и оне „етничке“. Како истичу, „у етничком смислу Албанија заузима много већи простор од својих државних граница“ обухватајући, како се описује, Црну Гору (планина Румија), регион Санџака, равницу Косова поља до друге стране Приштине, а затим иде реком Вардар делимично обухватајући Скопље до Титовог Велеса где заокреће југозападно ка Струги и северној обали Охридског језера. Етничка граница прелази „политичку границу“ између Грчке и Албаније, наводи се даље, пратећи линију између Струге, планине Грамос, окружење Јањине и грчку обалу Парге.
На другом месту у извештају, наводи се да су Берлинским споразумом из 1878. године „албанске територије“ Врања и Куршумлије припојене Србији. А затим и да је иако је Албанији признат суверенитет (1913) „њене етничке територије биле су преполовљене“, па је „Косово са градовима Призреном и Приштином припојено Србији из сентименталних разлога будући да су ти градови били подсетници на Косовски бој који је коштао Србију њене независности“.
Осим што се границе које означава ЦИА у великој мери поклапају са мапом којом данас машу албански националисти, не треба посебно наглашавати да „етничке територије Албаније“ никада нису биле у саставу ове земље. Да јој Врање и Куршумлија нису припадали ни по једном основу ни пре ослобођења од османске власти, а ни после њега, као и да на њеним „етничким територијама“ готово да нема ниједног јединог албанског топонима. Укључујући и „Санџак“ који можда Американцима звучи албански, али је, наравно, реч о турском називу, који наводи на помисао да је можда неко помешао Турке, муслимане са Албанцима, муслиманима и то не само кад је овај регион у питању.
Да не говоримо да се Албанцима уважавају „етничке границе“ док се историјске, политичке, етничке па и живе везе Срба са Косовом тумаче као сентименталност.
Што се тиче Националног фронта, поборника „Велике Албаније“, његови припадници су током италијанске и немачке окупације водили огорчене борбе са албанским комунистима, а након што су потоњи дошли на власт у земљи, део припадника Бали комбетара напустили су земљу. Касније су постали најистакнутији део Комитета слободна Албанија основаног у Паризу 1949, уз још две странке у егзилу. Била је то нова организација формирана од стране обавештајних служби Запада, а циљ јој је био свргавање комунистичких власти у Тирани које су у то време имали блиске односе са Совјетским Савезом.
Као једног од најистакнутијих чланова Националног фронта, ЦИА у свом извештају помиње Али бега Клисуру и наводи за њега да је на почетку Другог светског рата уз помоћ Немачке организовао малу војску, да су га у јануару 1943. заробили албански комунисти, али да је пуштен, како се наговештава, на захтев Британаца.
Део овог документа ЦИА је и извештај са суђења тројици албанских шпијуна који су ухваћени након што су искочили из италијанског авиона падобранима на територију земље. Америчка обавештајна агенција навела је да белешке из овог судског процеса даје без редиговања.
У њима се наводи да „британска, италијанска, грчка и југословенска тајна служба, заједно са Бали комбетаром (Националним фронтом) и другим ратним злочинцима под командом америчке обавештајне агенције кују заверу против Републике Албаније и њеног народа“. Позивајући се на сведочења ухапшених, на суђењу је наведено и да су након рата „шпијуни и криминалци“ били окупљени у кампу Санта Марија ди Луча у Италији, где су „англо-амерички империјалисти“ покушали да их реорганизују и створе оружане снаге са крајњим циљем да оповргну народну вољу у Албанији.
Америчка обавештајна служба имала је директне контакте са Бали комбетаром, а они су и основали Комитет слободна Албанија како би преузели контролу над свим групама у егзилу.
Будуће генерације сазнаће из неког новог извештаја са којег је скинута ознака тајности како су западне обавештајне агенције гледале и коликог су учешћа узеле у оснивању и деловању организације из наших дана која је, попут Националног фронта, заступала идеју „велике Албаније“ – тзв. Ослободилачке војске Косова.
За сада нам овај извештај ЦИА указује на најмање две ствари: да подржавање албанских сепаратистичких покрета има дугу традицију на Западу, као и мишљење да Албанци полажу право на Косово и Метохију. Чим га се одрекну сентиментални Срби.
