Прочитај ми чланак
Израелка Ница Нисимбоим (66) испунла је животни сан и добила српско држављанство. Пасош и личну карту подигла је у Јагодини, одакле је, бежећи са родитељима пред нацистима, као једногодишња беба избегла у град Натанија, 30 километара од Тел Авива.
Негује пријатељство дуго 88 година
Из захвалности према Јагодинцу Милисаву Стојковићу, у овој јеврејској кући петком су се спремала српска јела, причао се српски језик и неговало пријатељство дуго 88 година.
Пријатељство Србина Милисава Стојковића и Јеврејина Анђелка Тајтацака почело је када су имали по 16 година.
Ница каже да се Срби разликују од свих других људи. Без обзира на године немаштине и кризе, Срби су народ који увек пружа руку.
– Само у Србији још чујем питање: Како си? Како живиш? И нигде више. У Израелу се јури за новцем, све је интерес. Нема народа као што је српски народ – каже Ница.
Анђелко је потомак чувене јеврејске породице која је у Јагодини имала у власништву бисокоп “Вучић”, а Стојковићи су били подстанари Тајтацака и живели у кући која је касније конфискована и коју јеврејска породица данас тражи назад.
– Мој отац Анђелко био је у заробљеништву и на тај начин игром судбине избегао велико стрељање 12 јеврејских породица из Јагодине које на сајмишту у Београду. Када је дошао, Милисав га је сакрио и чувао, Давидову звезду на кући су прекречили и право је чудо да Немци који су свакодневно пролазили, никада нису приметили тај знак – прича историју Тајтацака Ница Нисимбоим.
Њен отац се оженио девојком која је у Београду продавала “Парамаунтове” траке, али су одмах после Немаца дошли комунисти и “није се знало од кога долази већа опасност”.
– Решио је да са мном, која сам имала годину дана, мајком која је била Јеврејка из Београда и њеним сином из првог брака одсели у Израел. Милисав је успео да од свих драгоцености у једној кутији сакрије наш молитвеник и неке ситнице. Кутију је сакрио у спољни део куће и зазидао.
Много година касније предао нам је ту кутију са непроцењивим драгоценостима, нема новца који то може платити – прича Ница Нисимбоим.
Од 2005. године Ница стално долази код Стојковића. Анђелко и Милисав одавно косе небеске ливаде, али деца су остала у контакту и негују пријатељство.
– Волим сарму, она се код нас једе бар једном недељно. Отац је душом био везан за Јагодину, али никада се није враћао, било му је много тешко. Мени пасош српски не значи у смислу путовања, али за душу значи много. Немам те речи којима бих објаснила зашто ми тај пасош толико значи, али моја душа зна.
Стојковићи су долазили код нас, ишли смо Исусовим путем у Јерусалим, никада нисмо изгубили контакт. Сада историчари снимају филм о мени, ишла сам у Крагујевац у музеј где су пописана имена Јевреја који су побијени у Другом светском рату. То је место које цео свет треба да види – каже Ница.
Са члановима породице Стојковић
Син српског добротвора Радиша Стојковић и његова породица сећају се Милисављевих прича.
– Три пута је мој отац извођен на стрељање, али је сва три пута побегао. Никада није хтео да ми каже зашто су га хватали, али сам сигуран да је то зато што су знали да крије Јеврејина. Анђелко нам је стално из Израела слао новац, помагао нас.
Обојица су у гроб однели своје тајне. Сваке недеље је Анђелко слао писмо. Данас нема таквих пријатељства. Ретко је да човек за човека учини толико – каже Радиша.
Сви запослени у јагодинској полицији који раде на издавању личних докумената дочекали су Ницу која је подигла свој српски пасош. Она је само заплакала… Сада је у авиону за Тел Авив.
(Блиц, фото: А. Ђукић)
