Прочитај ми чланакУ америчкој Стратегији националне безбедности за 2018. годину стоји да су Кина и Русија највеће претње Америци, државе које желе да подрију и оспоре америчку глобалну доминацију (истина) чему Амери, природно, морају да се супротставе (е сад то већ мало теже). Сједињене Државе, на неки начин, већ и саме признају да више нису неприкосновена суперсила и да свет више није униполарни постхладноратовски западни протекторат. Признају, али се не предају, нити могу да се предају тек тако.
Против Москве и Пекинга Вашингтон директно не може и неће ни покушавати да иде, али америчка тактика посредног и хибридног ратовања већ добија обрисе за наредну фазу која ће вероватно кренути од Нове године. Када је Европа у питању, на њеној територији постоје две неуралгичне тачке са којих ће Амери нападати Русе и Кинезе, индиректно, перфидно и покварено, како то они уосталом већ дуго времена раде и у чему су непревазиђени мајстори.
Једна тачка за рат против Русије је Украјина којој њени прекоокеански ’савезници’ већ спремају посебну испоруку скупоценог оружја, за коју ће несрећни Украјинци морати да искеширају озбиљне паре, а која треба да им послужи, како кажу Американци, за ’одбрану суверенитета и територијалног интегритета’. Да ово није трагично, било би смешно. Украјину је пакт са ђаволом већ коштао тако пуно да јој вероватно и нема повратка назад.
Она је, што би Англосаксонци рекли, failed state у својој пуној дефиницији, европска црна рупа из које се становништво одлива невероватном брзином, а минус у државној каси незаустављиво расте. Друга неуралгична тачка за сукоб са Русијом, али и Кином, је Балкан, односно Србија + Република Српска. Ту би следеће године, посебно на јужним границама, могло да буде ”густо”. Конкретно, почетак рада Суда за ратне злочине на Косову и Метохији могао би евентуално да послужи као повод за политичку, могуће насилну (код Албанаца је линија између политике и политичког насиља тако танка да је најчешће и невидљива), шиптарску офанзиву, уколико Вашингтон за то да зелено светло.
Не треба заборавити ни то да је на управо одржаним локалним изборима у Прешеву победио Албанац из Немачке, који иначе уопште не зна српски језик, а по политичком опредељењу је, кратко и јасно, исламиста (завршио исламске студије, између осталог). Комбинација политичког ислама и великоалбанске идеологије је посебно токсична и експлозивна, па је као такву треба и имати у виду, односно не испуштати из истог.
Шта, у свему овоме, може Србија да уради?
Не много, али понешто може. Може да се труди да остане политички стабилна и постане војно јача. Сви они велики критичари руског оружја које купујемо, а које је, наводно, застарело и превазиђено, осим критика не нуде, нити су икад нудили, неку алтернативу. Србија купује оно што може и колико може. Уосталом, то оружје се и не набавља да би се ратовало, а посебно не да би се ратовало против Америке или НАТО пакта.
Оно је ту да би се потенцијални непријатељи у овој земљи и на њеним границама (односно ударне песнице вашингтонске ’дипломатије’) одвратили од неких суманутих идеја. А када већ причамо о набавци оружја, довољно је погледати шта о томе пишу и причају нама посебно ’наклоњени’ медији, попут Н1, листа Данас, Ал Џазире, Слободне Европе и сличних. Углавном посебном морбидно-патетичном методом прерачунавају колико је обданишта могло да се изгради за цену мигова, колико љуљашки и клацкалица или неких медицинских апарата вреди једна ракета, итд., итд.
Колико је Америма стало до српске деце, старих и болесних показали су више пута досада, да не набрајамо и не улазимо у трагичне детаље, али једна проста чињеница осликава праву истину која се може применити и на ову причу, као и на многе друге.
Када вам амерички и британски медији кажу да вам нешто није потребно, онда знате да јесте; када кажу да је нешто глупо, значи да је паметно; када кажу да сте параноични и будала што мислите да сте у некаквој опасности, онда вам је боље да се наоружавате..чисто онако, за сваки случај.
