По завршетку I Светског рата Европу је преплавио талас фашизма. Није било нити једне једине земље у којој се нису појавили фашистички покрети и фашистичке организације. Свима њима била је заједничка борба против грађанске демократије, против либералног капитализма, против комунизма, као и против семитизма.

Већ 28. октобра 1922. године Мусолини успешно спроводи Марш на Рим, а два дана касније образује фашистичку владу Италије. 30. јануара 1933. године Хитлер постаје Канцелар Немачке иако је на изборима освојио релативну већину и немачки фашисти тј. националсоцијалисти преузимају власт у земљи.

Како је која европска земља постајала фашистичка, тако је и утицај фашистичке идеологије јачао и у другим земљама и народима. Захваљујући помоћи фашистичких Немачке и Италије и у Шпанији је после грађанског рата 01. априла 1939. године на власт дошао фашиста, каудиљо Франциско Франко.

На јачање фашизма у Европи велики утицај је имао I Светски рат са својом основном карактеристиком да је то био империјалистички рат у који су властодржци великих европских држава бездушно и немилосрдно гурнули у ратну кланицу своје становништво, а зарад остварења својих империјалистичких циљева и зарад ратног профитерства.

Други битан догађај који је утицао на јачање фашизма у Европи свакако је била Октобарска бољшевичка револуција у Русији која је проузроковала нови облик политичког организовања реакционарних снага.

Трећи, можда и најбитнији догађај за развој фашизма била је Велика светска економска криза од 1929. па до 1933. године.

Временом, фашистички покрети јачају и у Француској и у Британији, и у земљама Бенелукса, и у Нордијским земљама, и у Прибалтичким земљама, као и на Балкану. Што се тиче нашег (српског) комшилука, настају следеће фашистичке организације: у Мађарској „Стреласти крстови“, у Румунији „Гвоздена гарда“, док у самој Краљевини Југославији по увођењу шестојануарске диктатуре 1929. године Анте Павелић илегално оснива „Хрватски ослободилачки покрет“ тј. фашистичку Усташку организацију.

Плима фашизма није мимоишла ни Србе, али пошто су они у то време били обузети заблудом југословенства, то је и српски фашистички покрет настао као југословенски.

06. јануара 1935. године у Љубљани је створена профашистичка организација Југословенски народни покрет Збор (З – задружна, Б – борбена, О – организација, Р – рада), док је за њеног Председника, „Вођу“ изабран Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева. Тек по окупацији и распарчавању краљевине Југославије 1941. године покрет је из свог назива избацио реч Југословенски и од тада се звао „Народни покрет Збор“.

Занимљиво је да су се збораши међусобно ословљавали са „другови“ и да су своје говоре започињали са изразом „радни народе“.

ВАЖНО

Неки ставови изнети у тексту нису и ставови редакције Србин.инфо.

Димитрије Љотић рођен је 1891. године у Београду док му је породица живела у Смедереву. Преци су му се у првој половини 18. века доселили из Блаца у смедеревски крај. Најпре у село Крњево, а одатле у сам град Смедерево. Старином су се презивали Димитријевић и један од њих, Ђорђе, имао је надимак Љота, по којем су његови потомци узели презиме Љотић. Отац Димитрија Љотића, Владимир, својевремено је био српски конзул у Солуну.

По дипломирању на Правном факултету у Београду 1913. године Димитрије Љотић као питомац краља Петра I исте године одлази у Париз на даље усавршавање. Следеће године, по сарајевском атентату, Љотић се враћа у земљу и учествује у I Светском рату прво као подофицир, а затим као официр српске војске. Демобилисан је тек 1920. године.

За време свог деветомесечног боравка у Паризу од свих теорија друштвених система, идеологија, Љотићу су највише прирасли за срце ставови Шарла Мориса, будућег вође француских фашиста, изношени у листу „Француска акција“. Касније ће исти назив имати и француски фашистички покрет. Упознавање и прихватање тих ставова најсудбоносније ће утицати на цео даљи Љотићев живот.

Из биографије Димитрија Љотића пре 1935. године још треба истаћи да се он 1920. године учланио у Радикалну странку, као и да је од фебруара па до септембра 1931. године био Министар правде у влади Петра Живковића. Такође, никако не треба изгубити из вида и то да су Димитрије Љотић и генерал Милан Недић били у блиским родбинским везама.

Као што то често бива, оно што су други измислили а не ми Срби, а што ми са одушевљењем прихватамо, често прилагођавамо својој средини и тиме модификујемо. Тако се и идеологија покрета “Збор” појавила као чудна мешавина општих фашистичких доктринарних ставова са једне стране и српских (југословенских) националистичких, монархистичких и фанатичних верских, хришћанских ставова. Тако смо на једном месту, у “Збору” истовремено имали и хришћански и православни фанатизам и највеће могуће, када су Срби у питању, германофилство.

Због своје фашистичке идеологије, а која је у то време била владајућа и у Немачкој и у Италији, земљама највећим непријатељима тадашње краљевине Југославије, “Збор” није успео да оствари већи утицај у народу, нити да стекне већи број присталица и симпатизера. На првим парламентарним изборима по оснивању, у мају 1935. године добио је само 25705 гласова, односно 0,84%, док је на изборима у децембру 1938. године освојио 30734 гласа. Ни на првим ни на другим изборима није освојио нити један једини посланички мандат.

Подршку народа „Збор“ није добио, али је одмах по свом оснивању изазвао позорност и недуго затим финансијску помоћ фашистичке Немачке. Новчана помоћ ишла је преко берлинске увозно-извозне фирме „Техничка унија“, али су информације процуриле у јавност и избила је велика афера.

Као и када су друге фашистичке организације у питању, тако су и код „Збора“ његови скупови и манифестације обавезно садржавали метеже, туче па чак и убиства. Када је четрдесетак збораша, односно љотићеваца, 23. октобра 1940. године упало на Технички факултет у Београду и физички насрнуло на студенте, при чему је више студената теже и лакше повређено, одмах сутрадан власти су забраниле рад покрета, док се сам Љотић склонио у илегалу. Ипак су тадашње југословенске власти биле веома благе према припадницима „Збора“, јер се све дешавало само неколико месеци пре потписивања Тројног пакта.

По окупацији Југославије од стране фасиштичких сила, Немачке, Италије и Мађарске у априлском рату 1941. године и распарчавању земље, најзад су љотићевци дочекали својих пет минута.

У Србији, која је сведена на предкумановску, одмах по окупацији, Немци су образовали домаћу квислиншку власт, такозвану Комесарску управу Милана Аћимовића. За комесара Министарства привреде постављен је инжењер Милосав Васиљевић, а за комесара Министарства здравља др Стеван Иванић. Обојица су били чланови „Збора“. На српску бруку и срамоту и скоро све предратне грађанске странке имале су своје чланове међу комесарима.

Његово величанство господин Случај одиграо је своју улогу и када је била у питању судбина Димитрија Љотића и његовог „Збора”. Наиме, од поражене Југословенске војске освојену муницију и експлозивна средства Немци су складиштили нигде другде него баш у смедеревску средњевековну тврђаву. У њу су сместили око 450 вагона тих средстава. Када су наступили топли дани, 05. јуна 1941. године, вероватно самозапаљењем, дошло је до страховите експлозије и цело Смедерево је порушено. Међу хиљадама погинулих становника града били су и син јединац, снаја и унука генерала Милана Недића.

Комесарска управа поставља тада Димитрија Љотића за изванредног комесара за обнову Смедерева док он позива омладинце “Збора” да се јаве у добровољну радну чету. Одазива се њих 350. Следећег месеца, по избијању устанка у Србији, Немци снабдевају добровољце оружјем због учесталих напада устаника на њих. Тиме се ствара језгро будућих Љотићевих добровољачких одреда.

Пошто Комесарска управа није била дорасла ситуацији проистеклој из масовног устанка Српског народа против окупатора, крајем августа замењена је квислиншком српском владом генерала Милана Недића. Од љотићеваца у Недићевој влади су били: министар правде др Чедомир Марјановић и министар привреде Михаило Олћан.

Недићева влада одмах је почела са формирањем својих оружаних одреда, нешто касније названих Српска државна стража (СДС), али њихова бројност (15 до 20000), а нарочито квалитет заједно са немачким посадним дивизијама (704. 714. и 717.) у Србији и са четницима Косте Пећанца (3 до 4000) нису били довољни за угушење устанка, те се од 16. септембра формирају и први елитни, идеолошки свесни, Љотићеви добровољачки оружани одреди и Српска добровољачка команда (СДК). По целој Србији укупно је формирано 12 добровољачких одреда са укупно 4084 војника.

Дакле, сво време рата Љотићеви добровољци борили су се раме уз раме са Немцима, под њиховом командом и од њих снабдевани и представљали су елитне квислиншке снаге. Ко су и шта су показали су врло брзо. Ево само два најупечатљивија примера:

1.Пети добровољачки одред ојачан 3. четом Другог добровољачког одреда под командом Марисава Петровића учествовао је у масовном хапшењу Крагујевчана пред њихово стрељање 21. октобра 1941. године. Међу ухапшенима били су и ђаци, дечаци од 12, 14 и 15 година. Због 10 погинулих и 26 рањених немачких војника уместо 2300 стрељано је скоро 7000 грађана Крагујевца. Зарад истине треба истаћи да је немачка наредба да ће за сваког убијеног Немца бити стрељано 100 Срба, а за сваког рањеног 50 донешена је још 19. маја те године, а не по дизању устанка.

2.Преки суд у Чачку на челу са истакнутим љотићевцем свештеником Драгутином Булићем, иначе професором веронауке у чачанској гимназији, током децембра 41. и јануара 42. године, осудио је на смрт око 600 људи.

Крајем 1942. године Љотићеве добровољачке јединице су реорганизоване, одреди су постали батаљони и промењен им је назив у Српски добровољачки корпус (СДК), мада им је бројно стање остало скоро непромењено. Такође, на основу наређења Врховне команде Вермахта СДК је потчињен формацијама СС-а.

Веома сложен и веома компликован био је однос између четника Драже Михаиловића (Д.М.) и Љотићеваца и Недићеваца. Као припадници Југословенске војске у Отаџбини и под командом Избегличке владе у Лондону, Дражини четници су у принципу били непријатељи српским квислинзима. Али, све је зависило од тренутне ситуације на терену, јер су и једни и други били крвни непријатељи трећем “играчу у игри”, тј. партизанима.

Као по правилу, кад год је партизански покрет у Србији био слаб тада би између квислинга и Дражиних четника било више борби, док кад год би партизански покрет ојачао, тада би између њих било много мање сукоба. Квислинзи су пријављивали Немцима припаднике четничког покрета Д.М., који би их затим хапсили док су четници убијали виђеније љотићевце и недићевце. У време међусобних сукоба четници Д.М. били су неупоредиво суровији према љотићевцима него према недићевцима, што је сасвим разумљиво. Код првих се припадност заснивала на идеолошком опредељењу, а код других много више на нужности.

Тако су, на пример, крајем јула 1943. године четници Д.М. код села Богдања убили команданта Трећег добровољачког батаљона Душана Марковића и још 20 добровољаца, док су септембра месеца исте године у селу Сеча Река код Косјерића убили команданта Четвртог добровољачког батаљона Милоша Војновића Лаутнера и још 16 добровољаца. Такође треба истаћи да је Избегличка влада у Лондону још 1942. године изрекла смртну пресуду генералу Милану Недићу.

Временом, како су се ствари одвијале у II Светском рату како на главним фронтовима тако и у Југославији, сукоба између четника Д.М. и квислинга било је све мање, а сарадње, против заједничког непријатеља, све више. Тако се и Димитрије Љотић залагао за сарадњу свих антикомунистичких снага у Србији. И он и Недић били су вољни да се на чело тих снага стави Дража Михаиловић. Основна идеја била је да по повлачењу Немаца из Србије удружене антикомунистичке снаге преузму власт у Београду и да позову Краља да се врати у земљу. Дакле, да предухитре комунисте. Исту идеју су Пољаци неуспешно покушали да спроведу у дело подизањем Варшавског устанка 01. августа 1944. године у време када се Црвена армија приближавала главном граду Пољске.

Све већа сарадња антикомунистичких снага у Србији била је пуна неповерења, дволичности, неискрености, подмуклости, лажи. Иако су једни били под контролом Англо-саксонаца, а други под контролом Немаца, дакле на супротним, крваво зараћеним странама, заједнички непријатељ их је просто приморавао да што тешње сарађују. Али, опрез никада није био на одмет. Тако су, на пример, четници Д.М. марта месеца 1944. године у Београду ликвидирали истакнутог љотићевца, пуковника Милоша Масаловића.

Немачки однос према квислиншким снагама у Србији заснивао се пре свега на неповерењу. Због тога су стриктно водили рачуна о њиховом бројном стању, увек само довољном, и са више различитих формација. Нису веровали Србима и стално су стрепили да те војне јединице не употребе оружје против њих. Али, када је враг однео шалу, сам Хитлер је маја месеца 44. одобрио повећање бројног стања Љотићевог добровољачког корпуса који је у међувремену поново преформиран на тај начин што су његови батаљони преименовани у пукове. Међутим, нису ни Срби били наивни. Већ је могао да се назре крајњи исход II Светског рата, која ће страна да победи, а која ће да изгуби, те је попуњавање добровољачких пукова вршено све више принудном мобилизацијом.

Војвода Павле Ђуришић

Од свих четничких команданата Драже Михаиловића љотићевци су имали најбољу сарадњу са војводом Павлом Ђуришићем, четничким командантом Црне Горе. Још у фебруару 1944. године Други батаљон Петог пука Српског добровољачког Корпуса упућен је из Крушевца за Санџак и Црну Гору у помоћ Ђуришићевим четницима. Поново се српска крв немилице лила. Од 893 војника тог батаљона после 4 месеца непрестаних борби у Србију се вратило њих свега 350.

У јуну месецу 1944. године војвода Ђуришић оформио је Црногорски Добровољачки Корпус и сједињењем са СДК-ом који је већ имао пет пукова оформио је Шести пук у Пријепољу, Седми у Пљевљима, а Осми у реону Подгорице.

Тесном сарадњом са српским квислинзима, а уз одобрење четничке Врховне команде, војвода Павле Ђуришић догурао је дотле да га је Хитлер 11. октобра 1944. године одликовао Гвозденим крстом, док га је генерал Милан Недић унапредио у чин потпуковника.

Што су се Британци, а самим тим и Југословенска избегличка влада у Лондону, више окретали ка партизанском покрету што је било недвосмислено најпре Споразумом Тито – Шубашић из јуна 44. а дефинитивно говором краља Петра II преко Радио-Лондона 12. септембра исте године, тиме су просто приморавали четнике Д.М. на што тешњу сарадњу са квислиншким снагама.

И једни и други себе су обмањивали ставом да Црвена армија неће ући на територију Југославије, јер за тако нешто није постојао правни основ. Те њихове наде сахранио је Јосип Броз Тито својим одласком у Москву 21. септембра 1944. године где је са Совјетском владом постигао споразум о заједничким дејствима Народноослободилачке војске и Црвене армије на територији Југославије. Већ сутрадан, 22. септембра јединице Црвене армије форсирале су Дунав између Оршаве и Турн Северина, чиме су ступиле на тло Југославије.

За све квислиншке снаге па тако и за покрет Димитрија Љотића, као и за све остале антикомунистичке јединице и појединце, наступило је време бежаније из Србије на Запад. На заједничкој седници руководства „Збора“ и највиших официра СДК-а одлучено је да се њихови чланови и војници повуку преко Срема и Хрватске у Словенију. Циљ им је био да се у Словенији организује антикомунистички фронт који би одиграо исту улогу као што је у предходном Светском рату одиграо Солунски фронт.

08. октобра 1944. године из Београда су кренули Први и Четврти пук СДК-са, док је Други пук прешао Саву код Обреновца, а у Руми им се придружио Трећи пук који је дошао из Шапца. Пети пук је у то време водио борбе против НОВЈ-је у широј околини Ниша. Остало је забележено да је крајем октобра у Осијек стигло 4624 војника и 217 официра Српског добровољачког корпуса.

Хрватско лудило

Усташе на челу са Павелићем оштро су протествовале код Немаца због доласка Љотићевих добровољаца на територију Независне Државе Хрватске. Немци су их једва смирили обећањем да ће добровољци само проћи кроз Хрватску, и то убрзано, на свом путу за Словенију. Чак је опуномоћени представник Министарства спољних послова Трећег Рајха за Југоисток др Херман Нојбахер искористио повлачење фолксдојчера из Срема и у композиције возова које су њих превозиле успео да убаци неколико хиљада љотићеваца. На крају су се ипак припадници напред наведених пукова СДК-са прикупили у Словенији на простору Постојна-Свети Петар-Илирска Бистрица и придружили се немачким јединицама и више него шареноликом друштву њихових савезника.

Пети пук СДК-са није могао да се придружи главнини јер је у повлачење кренуо из Лесковца и тек је 06. децембра стигао возом у Загреб. И поред гаранција Павелића да могу да пређу преко територије НДХ, ипак су усташе на препад заробиле 39 добровољаца на челу са командантом пука, мајором Милорадом Мојићем. Немци су били принуђени да узму у заштиту остале припаднике пука, али отетима више није било спаса. Усташе су их одмах све стрељале. Сутрадан је пук напустио Загреб.

У повлачењу на Запад најнеодлучцији је био већ споменути четнички командант Црне Горе војвода Павле Ђуришић. Двоумио се да ли да остане у Црној Гори и сачека очекивано искрцавање савезника на црногорску обалу, или да крене копном за Грчку, или да, као што га је Љотић саветовао, крене преко Босне за Словенију. Тек 05. децембра под великим притиском јединица НОВЈ кренуо је са својом војском и великим бројем чланова њихових породица, жена, деце, стараца, за Санџак и Босну. Зима, лоше време, болести, пре свега тифус, и сталне борбе са својим непријатељима, проузроковали су још један трагичан егзодус Срба. Овај пут Срба из Црне Горе.

Док се Дража Михаиловић и даље надао доласку западних савезника и тврдоглаво се држао Босне, дотле је Павле Ђуришић најзад укапирао да су се они њега одрекли, те се на крају упутио из Босне за Словенију. Пошто се у међувремену већ сазнало за усташка убиства љотићеваца у Загребу и четника у Костајници, Ђуришић се опрезно кретао ка западу и покушавао је на све начине да од Павелића добије дозволу за прелазак преко територије Хрватске. На крају се за помоћ обратио чувеном црногорском сепаратисти и миљенику хрватске усташке власти Секули Дрљевићу. Немајући куд, Ђуришић је морао да прихвати споразум којим је Дрљевића признао за црногорског Поглавара, а за узврат дозвољен му је прелаз преко територије НДХ.

И поред тога, недуго затим, почетком априла 1945. године на Лијевчем пољу усташе су из заседе напале црногорске четнике и народ који је ишао са њима (укупно око 16000 људи) и после жестоког окршаја, Ђуришић се на крају предао усташама. Од заробљених четника њих 317 на челу са Павлом Ђуришићем послато је у Јасеновачки концентрациони логор, где су сви поклани. Том приликом од усташког ножа на најсвирепији начин настрадали су и Драгиша Васић, идеолог четничког покрета, и четнички команданти из Босне и Херцеговине Захарије Остојић и Петар Баћевић и официри из четничке Врховне команде Марко Лалатовић и Лука Балетић. Сви они пробијали су се на запад заједно са Павлом Ђуришићем.

По немачким изворима, сви четнички официри су побијени од стране усташа, док су обични војници пуштени, што свакако нема логике тј. мало је вероватно. Ипак, на самом крају рата у Аустрији се Британцима предало око 900 четника Павла Ђуришића, али и њихова судбина мора да је била трагична јер су их Британци крајем маја предали властима нове Југославије.

Ова два случаја, усташка убиства љотићеваца у Загребу и четника Павла Ђуришића на Лијевчем пољу и у Јасеновцу, мора да запање, да згрозе, да огорче сваког припадника српског народа без обзира на његова политичка, идеолошка, верска и било која друга опредељења.

И поред тога што су љотићевци и вођство црногорског четничког покрета као и усташе били припадници истог тј. фашистичког покрета, и поред тога сто су и једнима и другима биле исте газде, тј. немачки фашисти, и поред тога сто су и једнима и другима били исти непријатељи чиме су такорећи били браћа по оружју, а што је најближи могући људски род, ипак су усташе, чим им се за то указала прилика, извршили најмонструозније злочине.

Зашто?

Одговор је више него очигледан. Само зато што су жртве били Срби. Дакле, за хрватске усташе једини и сасвим довољан разлог да би некога убили био је тај да је он по националности Србин. Више од тога им није било потребно.

Имајући у виду понашање Хрвата према Србима у последњих 4 до 5 векова као и колико је данашње хрватско друштво задојено усташком идеологијом, без сваке сумње можемо да закључимо, а без и мало опасности да ћемо да погрешимо, да је Хрватски народ тешко болестан, јер је опседнут невероватном, огромном и неоправданом мржњом према Српском народу.

Узроци су многобројни: од померања тих народа услед турске најезде, па преко различитог положаја та два народа у Хабзбуршкој царевини, па преко различите вере и различитог писма, а истог језика, па преко осећања ниже вредности, па све до тежње за супремацијом на територији српског говорног подручја, али је најзначајнији узрок патолошке мржње Хрвата према Србима у скоро хиљадугодишњем страном утицају у хрватском друштву.

Наду да је болесна мржња Хрвата према Србима ипак излечива, али у веома дугом временском периоду, даје нам далека прошлост, првих пет векова живота једних поред других. Наиме, скоро 500 година од када су дошли на Балкан и живели у суседству, за које време су и једни и други стварали више или мање самосталне државе па све до 1102. године и Битке на Гвозду када је Хрватски народ изгубио своју државу, историја није забележила ни један једини рат нити већи оружани сукоб између српских и хрватских држава већ су оне непрестано биле у пријатељским односима.

Прошлост нам даје наду, али нам је садашњост одузима. Крајем 20. века, после скоро 900 година, Хрватска је поново постала независна држава, али је врло брзо, за мање од две деценије, своју самосталност изгубила и то добровољно, те странци опет владају том земљом. По већ опробаној шеми, Хрватска је побегла под окриље моћног да не би одговарала ни за своја најновија масовна злодела над Србима.

На крају бих још упитао данашње Хрвате какво би они имали мишљење о Србима да су Срби за последња два века побили Хрвата онолико колико су Хрвати побили Срба, а да су Хрвати побили Срба онолико колико су Срби побили Хрвата? Очигледно је да хрватско лудило и српско праштање немају граница и да изискују дуготрајно и најозбиљније лечење.

Извор: Србин.инфо – Алекса Мијаиловић

ОВАЈ ЧЛАНАК ЈЕ ДЕО АУТОРОВЕ КЊИГЕ „ПЛИШАНА ПРЕВАРА 2“, КОЈУ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН: 064/496-18-30, ПО ЦЕНИ ОД 700 ДИНАРА, ИЛИ ЈЕ МОЖЕТЕ КУПИТИ У БОЉЕ СНАБДЕВЕНИМ КЊИЖАРАМА У БЕОГРАДУ (по нешто вишој цени).

Ознаке: Алекса Мијаиловић, Димитрије Љотић, Други светски рат, Павле Ђуришић, Србија, српска историја, усташе