Аутентична левица у Србији никада није постојала. Темељи српске верзије социјализма које су поставили Светозар Марковић и рецимо Мита Ценић у пракси никада нису заживели. На њихова имена и стваралаштво позивали су се махом они који су изневерили интересе радничке класе и који су се на леђима истих бахато богатили и остваривали личне интересе.
Аутентична левица у Србији никада није постојала. Темељи српске верзије социјализма које су поставили Светозар Марковић и рецимо Мита Ценић у пракси никада нису заживели. На њихова имена и стваралаштво позивали су се махом они који су изневерили интересе радничке класе и који су се на леђима истих бахато богатили и остваривали личне интересе.
Тако је било у прошлости, исто тако је и данас. Нисам човек који гледа у прошлост, а сигуран сам да имам више знања о историји левог покрета у Србији него многи тзв.трибуни данашње српске левице. Какво је данас синдикално организовање у Србији, и да ли уопште имамо аутентичне и борбене синдикате?
У овом кратком осврту наглашавам да је српски синдикални покрет клинички мртав. Постоји више разлога за то.
Главни разлог тог стања је наравно људски фактор, тј.људи који воде синдикате и на који начин представљају радничку класу. Данашњи синдикати нису ни налик на оне синдикате који су постојали и по борби познати између два светска рата. Традиција борбених синдиката прекинута је сада већ далеке 1945.године. Брозова камарила је од синдиката створила паразитску касту која је деценијама служила као смештај неспособних кадрова који су били неупотребљиви у структурама КПЈ.
Након увођења вишестраначја у Србији, синдикати постају класичне партијске испоставе исто оно што су и били само што су се тада поделили у више колона и по аутоматизму имали и више господара.
Тако је било. А како је данас?
Данас је још горе.
Радници су обесправљени, експлоатисани на најсуровији начин као најјефтинија радна снага у Европи, док њихови „репрезентативни представници“ седе у удобним фотељама, у посланичким клупама а неки су чак и председнички кандидати.
Јесте смешно, можда таквима, а за апсолутну већину наших грађана који поштено живе од свог рада је веома трагично. Савремена левица у свету и код нас, пала је на колена пред изазовима које је донео овај век. Стала је отворено у службу крупног капитала, уједно заступајући периферне вредности које се најмење тичу обичног и радног човека.
Данас тзв. левица у Србији отворено и директно ради против интереса сопственог народа. Отворено се залаже за приступање наше земље у НАТО, за права хомосексуалаца, настрану верзију феминизма, промовише лажну борбу за људска права под окриљем „антифашизма“.
Могу слободно да кажем да је тај њихов антифашизам у знаку једнакости са најгором верзијом фашизма. Трибуни таквих вредности и левичари-либерали из круга двојке су управо они који у хистеричној кампањи прогоне све оне који се боре за националну слободу и социјалну правду.
То раде низ година.
Није им битан положај радника наше земље, већ су им приоритети накарадне манифестације и Србију виде као колонију где ће владати мањина а већина грађана наше земље радити за надницу коју они одреде по стандардима најнеразвијених земаља у свету.
СНП Наши коју предводим, већ годинама је по медијима сатанизована и називана фашистичком, ултра-десном управо од стране таквих „левичара“.
Због харанге коју сам осетио и на својој кожи, сигуран сам да смо СНП Наши и ја на добром путу.
Социјалне правде никада неће бити без слободне и неутралне Србије. Ми нисмо никаква елитистичка организација богатих, већ покрет родољуба – радника који баштини вредности социјалне правде.
Један од кључних разлога зашто смо на удару либерала и лажних синдиката јесте зато што као снага нове деснице баштинимо позитивна искуства изворно српског патриотског социјализма, који је итекако употребљив у суровој данашњици. Смета им што волимо своју земљу, традицију и светосавље.