Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi.

Из сваке поруке провејавају детаљи из свакодневног живота, од брига и проблема до гимназијских љубави. Божидар Милинковић, мајстор, написао је на полеђини радничке књижице: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа.“

Радник Лазар Петровић оставио је на полеђини старе дописнице поруку: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“

Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“ Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.“ Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“ Поруку оцу оставио је и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.

Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.

Мија преживео масакр

Међу стотинама ђака сакупљеним у Шумарицама за стрељање, био је и Мија Алексић.

Једна потпуна празнина и сведеност на ништа. На махове осетим оштар бол помешан са питањем – зашто да умрем?
Страх од смрти, отпор, па онда потпуна тупост и апатија, слике из детињства, ликови родитеља, сестре, другова … Филм се лагано одвија и хтео бих да траје у бескрај. Потом неки зрачак наде, можда ће нас пустити, некуд отерати, ово је само привремено? Чули су се пуцњи, рафали, било нам је јасно шта нас чека. Видео сам оца и мајку у црнини за мном, Велимир пустио браду, посивело …
Почео сам да плачем. Значи, ту је крај – испричао је деценијама касније Мија.

Али, то није био крај. Невероватним стицајем околности, једна од његових професорки која је знала немачки и радила као преводилац за команду града, успела је да намоли главнокомандујућег официра да престане са стрељањем. У том тренутку преостала је само једна барака, ау њој је био и Мија. Она је после рата стрељана као домаћи издајник.

Двадесет дана по ослобођењу Крагујевца, Алексић се придружио партизанима обрео у 17. ударној дивизији.

Сведочење нашег глумца о стрељању можете видети на снимку испод, са почетком на 6 минута.

Izvor: nacionalist.rs

Oznake: Kragujevac, streljanje