Шта је исихазам и по чему се разликује монах исихаста. Како је исихастички покрет дошао у Србију. Монаси синаити.

ГЛАВНИ СРПСКИ ИСИХАСТИЧКИ ПИСЦИ

Димитрије Богдановић је приметио да је исихазам „утицао на стару српску књижевност већ од почетка у 13. веку“.

Свети Сава (1174-1236)

Већ смо поменули допринос који је „Карејски типик“ светог Саве дао светогорској исихастичкој духовности. Но, и у другим делима светог Саве присутни су елементи карактеристични за исихастичко богословље, попут христоцентричности (нпр. „Студеничка“ или „Жичка беседа“ светог Саве). Ту је затим љубав као битна гносеолошка категорија код исихаста, као пут и метод сазнања (љубав између познаваоца и Познаванога).

Свети Сава ће рећи:

„Ништа није веће од љубави. Она је глава и савршенство свих врлина. Све остале врлине су као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целокупног тела. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је Бог и постао човек“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ: Св. Сава као монах исихаста и како је покрет доспео до нас (1)
ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ: Св. Сава као монах исихаста и како је покрет доспео до нас (2)

Коментаришући последње речи св. Саве, владика Атанасије вели да оне говоре „о оваплоћењу Христовом, то јест о сједињењу Бога и човека у Христу, по љубави и човекољубљу, што и јесте основа исихастичке гносеологије“. Зато вл. Атанасије и говори о „агапијском карактеру исихастичке гносеологије“ баш као и гносеологије апостола Павла. У Житију свога оца, светог Симеона, свети Сава у духу исихазма приповеда о „неисказаним Божијим силажењима“ и позива да „ум наш буде на небесима“.

За српски као и за византијски исихазам основни благодатни доживљај је доживљај вечне, нестворене таворске светлости као божанске енергије (трисветли светлоизлив св. Григорија Паламе) која је извор правог и спасоносног знања. Тако свети Сава у служби свом светом оцу пева:

„Божанственом светлошћу испуњен бив оче, божанствене славе јави се покојиште, из којег светлости божанствене муње луче подајеш, вернима лице просветљавајући…“, и мало даље: „Просветли, богоношче, од Тројице светлошћу духовном, блисатње срца верних…“

А у „Беседи о правој вери“ свети Сава попут свих исихаста инсистира на искреној, чистој молитви, јер она очишћује људски ум и срце који постају прозрачни за право познање, тј. „за пуно сагледавање (сазерцање) Истине“. Још неколико речи о „Карејском типику“ светог Саве: казали смо нешто о његовом доприносу светогорској исихастичкој духовности. Али Милорад Лазић истиче његов утицај на српску књижевност: „Светогорска књижевна делатност св. Саве је имала великог утицаја на развијање исихастичке традиције у српској средњовековној књижевности. У његовом ‘Карејском типику’ стоји да се обавеза житеља карејске исихастирије састојала и у књижевном раду. Од састављања овог типика (1199) и од почетка делатности карејски исихастирије па све до друге половине XИВ века, континуитет исихастичког књижевног стваралаштва трајао је без прекида“.

Исихазам је, по мишљењу Димитрија Богдановића, утицао на стару српску књижевност од 13. века и тај је утицај био приметан већ код Доментијана (1210-1264), хиландарског монаха, аутора „Житија светог Саве“ (око 1250) и „Житија светог Симеона“ (1263/64) и код Теодосија (1246-1328), такође Хиландарца, аутора „Житија светог Саве“ (око 1291), „Житија светог Петра Коришког“ и других дела.

Митрополит Јаков Серски (14. век) прво је био светогорски монах (могуће да је неко време живео и на Синају), а спадао је и у групу најближих ученика преп. Григорија Синаита. Као лични пријатељ цара Душана, пре избора за епископа града Сереса у Македонији, био је игуман Душанове задужбине, манастира Свети Архангели код Призрена. Своју бригу за Синајски манастир и за његове монахе српског и словенског порекла посведочио је слањем словенских књига. Неке од њих и данас се чувају у манастиру Свете Катарине (који је некада био посвећен Пресветој Богородици). На једној од књига остала је његова посвета:

„О Синају, о светлости моје сијање! О Синају, о силно моје к теби желаније! Ти која си се у огњу неопалима сачувала, сачувај ме од огња вечнога!.. И молим сву браћу, Србе и с њима Грке, да ове књиге неотуђиве буду од дома Пречисте Дјеве, до века“.

Архиепископ Данило Други (1270-1337)

Властелин по рођењу и старији савременик светог Григорија Паламе, од 1305. године био је игуман манастира Хиландара, да би се 1311. повукао у Карејски исихастирион. Исте године вратио се на захтев краља Милутина у Србију на место епископа Бањског како би надгледао подизање Милутинове задужбине, манастира Бањска. Поново се повукао на Хиландар од 1314. до 1316. године. Управо у том периду, на Хиландару, понајвише се бавио књижевним радом, састављајући житија светих краљева и архиепископа српских , као и службе тим светитељима. Исихазам је био његов „главни идеолошки и поетски знак“. За епископа Хумског изабран је 1317. године. Још једном одлази на Хиландар од 1322. до 1324, да би онда био изабран за архиепископа Српског, десетог после св. Саве. Важио је за строгог подвижника и имао благодатни „дар суза“.

„Данило је прави Светогорац – вели Д. Богдановић. – У његовом књижевном делу, хагиографском и химнографском, долазе до изражаја преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије, и које су, са своје стране, условиле даљи развој књижевног израза ка снажнијој експресивности“.

Са архиепископом Данилом Пећким светогорски исихазам остварује у пуној мери и сасвим јасно свој утицај на српску књижевност. Но, „педесетих и шездесетих година 14. века присуство светогорских исихаста осећа се у српској књижевности још непосредније. Двојица монаха исихастичке оријентације, Јефрем и Силуан, стварају у новим књижевним жанровима, а трећи, Исаија, завршава овај културни круг и период, превођењем списа Псеудо-Дионисија Ареопагита, једног од главних извора исихастичког учења. Ова три писца живе на размеђи епоха, али своја књижевна дела и преводе стварају пре 1371″.

Патријарх Јефрем Исихаста (1311-1400)

Бугарског порекла, био је сабрат манастира Хиландара и као угледан духовник стигао 1347. године у Србију где се настанио се у једној испосници близу Дечана. Око 1356. године прешао је у испосници Ждрело Код Пећи, где је до 1371. написао своје књижевне саставе – три канона: Христу, Богородици и За цара, као и сто седамдесет осмогласних стихира. Године 1375. први пут је изабран за српског патријарха, да би се 1379. повукао у пустињу. Управо у његово време српски, грчки и бугарски монаси-исихасте масовно се досељавају на територију српске патријаршије, па је то уједно доба најснажнијег утицаја светогорског монаштва на Србију. Други пут Јефрем је дошао на патријаршијски престо на молбу св. кнеза Лазара 1389. године и на том положају је остао до 1392. када се повукао у пустињу близу Пећи где је остао до упокојења. Мошти му почивају у Пећкој патријаршији. Међу његовим делима посебно је интересантан Молебни канон за цара“, који има акростих: „О цару мољеније Цару Христу приносит Јефрем“. Све Јефремове песме прожете су исихастичким мотивима, речник је преузет из монашке, подвижничке литературе, а његова поезија усмерена ка преображењу и просветљењу душе.

Старац Исаија

Још једног великог српског исихасту, старца Исаију, споменули смо као преводиоца и дипломату. Али он је био и даровит писац о чему свеодочи у своме запису и Маричкој бици (1371) о коме Д. Богдановић вели да је то „књижевни састав необичних квалитета, на граници двеју епоха српске историје, одраз високих домета једне сјајне књижевне културе и наговештај, у исти мах, онога сумрака у коме ће духовни живот српског народа морати да се бори за опстанак неколико стотина година“.

Монах Силуан, српски књижевник-исихаста, дошао је са Свете Горе и настанио се у Зети. Аутор је стихова за пролошка житија св. Саве и св. Симеона, као и једне збирке писаме – „Епистолија кир Силуанових“ – сачуване у рукопису из манастира Савине (1418). Писма су настала у периоду између 1363. и 1371. године и упућена из Зете на Свету Гору. У њима се помињу старац Исаија, Ромил Раванички и по сему судећи Григорије Синаит Млађи. У њима се расуђује о пролазности људског живота, о вечној вредности божанске љубави и светости. Прожета духом исихазма, ова писма су писана „са очигледним познавањем византијске епистоларне теорије“.

Епископ Марко Пећки (1359 – после 1411)

По своме књижевном стваралаштву и по монашким идеалима био је представник исихазма. Иако је написао неколико значајних дела, за српски исихазам најважније је житије његовог духовног оца, патријарха Јефрема Исихасте.

Могли бисмо још да говоримо о српским средњевековним писцима у чијим је делима очигледан утицај исихазма, попут деспота Стефана Лазаревића, но причу нећемо више да ширимо, него ћемо се овде зауставити, а читаоца који би желео да сазна више, упутићемо на литературу која је наведена у фуснотама уз ово поглавље.

УТИЦАЈ ИСИХАЗМА НА СРПСКУ КУЛТУРУ

Превод дела светог Дионисија Ареопагита који је дао један од знаменитих српских исихаста старац Исаија 1371. године био је веома значајан за за даљи развој српске књижевности, а имао је утицаја и на српску уметност. Рекли смо да су на старосрпски језик превођена и радо читана дела древних подвижника попут „Лествице“ светог Јована, затим дела великих исихаста попут Нила Кавасиле, наследника Григорија Паламе на катедри солунске архиепископије. И сам Григорије Палама „превођен је у средњевековној Србији врло рано и много“.

Исихазам у српској средњовековној књижевности „води стилу ‘уравнотеженог психологизма’ колико год и ‘плетенију словес’“. Посебан утицај исихазам је остварио на формирање „послекосовске историјске свести“ српског народа, па Димитрије Богдановић закључује да се „може се говорити и о дубљем утицају исихазма на саму идеологију косовске књижевности, косовских списа: исихасти су из Византије носили са собом заставу борбе, ревнитељског отпора свему што није православље… Управо су ти духовни и политички идеали византијског исихазма дошли тако снажно до изражаја у српској књижевности Косова“.

Српска уметност и култура управо су под утицајем светогорског исихазма доживеле нарочит процват у време деспота Стефана Лазаревића (почетком XВ века). Па и у самом „Слову о љубави“ деспота Стефана, једном од најлепших оригиналних дела српске средњевековне књижевности, јасно се уочава то исихастичко расположење. Оно што је за српску средњовековну књижевност ново у „Слову о љубави“ јесте доживљај природе, „у којем као да се слути ренесанса“. Али ту се јасно уочава и исихастичка концепција љубави као основне гносеолошке категорије, као „пута ка Богу“. Исихазам је допринео препороду српске уметности крајем XИВ и почетком XВ века, о чему сведочи такозвани „моравски стил“ у српској архитектури онога времена, као и фреске из манастира Манасија (Ресава).

Бог је несводив на категорије разумског мишљења, али Он љуби свет и стога излази из своје неприступности јављајући се човеку. Човек се одазива, он такође излази из себе, проналазећи у Христу обожење, победу над смрћу и спасење. То је учење које су штитили монаси-исихасте, то је учење о коме сведочи целокупно стваралаштво епохе процвата исихазма у Србији. Плодови исихастичке монашке духовности у Србији нису нестали са деспотовином Ђурђа Бранковића, него су опстајали на овај или онај начин све до 13.века.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Будући да „Исихазам у Србији“ представља веома широку тему, ми смо се трудили да је само скицирамо у најкраћим цртама, без претензија да наше излагање буде свеобухватно или да доносимо некакве опште закључке. Приказали смо исихастичке традиције у Србији пре XИВ века, затим ширење исихазма током самог XИВ века и његову потоњу судбину. Представили смо главне исихастичке подвижнике у средњевековној Србији, као и и исихастичке писце и дела која су читана у Србији у то доба. Такође, покушали смо да кроз коментаре прикажемо макар и најосновнију литературу насталу од половине XX века до данас на тему исихазма у Србији. Иако постоје одличне студије, исихазам у средњевековној Србији – то је област која ни изблиза још није у потпуности истражена и обрађена.

КРАЈ

(Башта Балкана)

Oznake: Vizantija, isihazam, pravoslavlje, Sveti Grigorije Palama, Sveti Sava, Srbija, srednjovekovna Srbija