Pročitaj mi članak
Шта је исихазам и по чему се разликује монах исихаста. Како је исихастички покрет дошао у Србију. Монаси синаити.
СРПСКИ ИСИХАСТИ
Утицај поменутих дела, као и живи везе Србије са центрима православне духовности у Византији и на Истоку, о којима ћемо касније рећи нешто више, припремили су повољно тло за брзо ширење исихастичког покрета у средњовековној Србији.
„Дух исихастичке атмосфере – по речима митрополита Амфилохија (Радовића) – прожима многе службе и житија српских светитеља прије XИВ века. Тако читавих сто година пре избијања исихастичког спора у Светој Гори пјесник пјева у служби Светом Сави у духу чистог исихазма: ‘Успавао си страсти и многолике валове / божанским усхођењима и неослабним чистотама / те на невечерњу светлост уснућем засјао јеси’“.
Свети Сава као исихаста
Као духовни васпитаник Свете Горе и баштиник њених најбољих монашких традиција, свети Сава (1174-1236) за потребе манастира Хиландара, а доцније и манастира Студенице, најпре преводи Типик Евергетидског манастира у Цариграду, што је представљало велик подстицај за развој српског монаштва. Но, свети Сава је дао знатан допринос и самом светогорском исихазму: у центру Свете Горе, у Кареји, основао исихастирион (молчалницу, испосницу), где се и сам подвизавао најстрожим подвигом молитвеног тиховања, и за то место је сопственом руком на пергаменту написао Правила, тзв. Карејски типик, којим је дотадашњу светогорску исихастичку духовност обогатио искуством јерусалимско-палестинске традиције.
Преподобни Петар Коришки (13. век), испосник и отшелник
Подвизавао се у Коришкој пустињи покрај Призрена. Удостојио се да га Господ, после сјајне победе над свим демонским искушењима, укрепи и испуни неисказаном радошћу „јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу“. Житије преподобнога написао је хиландарски монах Теодосије (аутор и житија светог Саве). Спомен овог великог исихастичког подвижника је 5. јуна по православном календару.
Старац Исаија Светогорац (око 1300 – крај 14. века), српски писац, преводилац и дипломата
Рродом са Космета, у младости је напустио дворску службу, замонашио се у манастиру преподобног Јоакима Осоговског, још једога од претеча српског исихазма (11. век) , а затим отишао на Свету Гору где ће провести највећи део живота као „непосредни следбеник паламитског исихазма“. Најпре је био хиландарски монах, потом игуман руског манастира Пантелејмон. Године 1371. на српскословенски је прево дела светог Дионисија Ареопагита. Овај ће превод својим садржајем даље допринети ширењу исихастичке мисли у Србији. Будући да је уживао поверење српских владара, године 1375. имао је важну дипломатску улогу у помирењу Српске Цркве и Цариградске патријаршије.
Остали српски исихасти
Међу исихасте спадју и српски светогорски монаси блиски старцу Исаији: Теофан, Никодим Грчић, Никандар и Силвестар, који су такође учествовали у посредничкој мисији у вези са помирењем Српске и Цариградске патријаршије (1375).
Преподобни Јоасаф Метеорски (1350-1422), синовац Цара Душана, такође се може убројати међу српске исихасте. По рођењу Јован Урош Немањић-Палеолог, Цар Епира од 1371. до 1372. године, напустио је свој престо и отишао на Метеоре у Тесалију, код свог учитеља и духовника Атанасија Метеорског који га је руководио у монашком подвигу и кога је касније наследио на месту игумана. „Метеорски су манастири – по речима преп. Јустина Поповића – у време светог Јоасафа процветали већма него икад“.
Преподобни Јоаникије Девички Чудотворац (друга половина 14. века – 1430) рођен је у српском приморју, живео строгим испосничким животом у једној пећини у Црноречкој пустињи на реци Ибар. Када се око њега окупило монашко братство подигао је на том месту и цркву. Тражећи усамљеност одатле се повукао на Космет, у Дреницу, у пусту Девичку шуму, где је наставио са подвигом молитвеног тиховања. Из захвалности због исцељење тешко болесне ћерке српски деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) је на том месту подигао најпре цркву Ваведења Пресвете Богородица, а потом и манастир до данас познат као Девич. Служба преподобном Јоаникију са синаксаром, коју је вероватно написао неки сабрат манастира Девич, „сва је у исихастичкој традицији“.
Будући да међу српским исихастама посебно место заузимају монаси „синаити“, пре него што их представимо појединачно, требало би да дамо неколико општих информација о њима.
ИСИХАСТИ „СИНАИТИ“ У СРБИЈИ
Сви савремени аутори указују на посебан значај монаха-синаита за ширење исихастичког покрета у Србији, и уопште за културу Србије у време после Немањића (тј. у Србији Лазаревића и потом Бранковића).
Постоји доста сведочанстава о чврстим везама Србије са Синајем и Палестином за владавине Немањића и после њих. Монаси су из Палестине и са Синаја почели су да се досељавају на Свету Гору, и на Балкан уопште, током 14. века, због ратова који су у то доба вођени у Сирији и Палестини, као и због провале Монгола крајем 14. века. Али, ко су били „синаити“ у Србији? То су били српски исихасти, непосредни или посредни ученици синајских монаха, пре свих знаменитог светогорског исихасте светог Григорија Синаита. Овај светитељ је преко својих ученика снажно утицао на ширење исихазма у Србији, и уопште на српску културу XИВ и XВ века, па ћемо најпре рећи нешто о њему.
Свети Григорије Синаит (1255-1346)
Рођен близу Смирне у Малој Азији, замонашен је на гори Синају где се дуго подвизавао. На Свету Гору је стигао преко Крита 1326. године. Житије преподобног Григорија, које је написао свети патријарх Цариградски Калист, саопштава нам о његовом светогорском подвигу следеће:
„Сабирајући унутар себе сва чувства, сјединивши ум са духом и приковавши га за крст Христов, он је често понављао: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!’ Молио се са умилењем и скрушеним срцем, са уздисањем из дубине душе, и орошавао земљу топлим сузама, које су потоцима текле из његових очију. И Господ није презрео такво мољење његово… Разгоревши се душом и срцем, и по дејству Духа Светога изменивши се благом и преславном променом, он, обасјаван божанском благодаћу, угледа да је дом његов пун светлости… И пошто преподобни беше изнад тела и света, он се сав проже божанском љубављу. И од тога времена та светлост није престајала да га обасјава“.
На Светој Гори преподобни Григорије Синаит је упознао исихасте из круга светог Григорија Паламе.
„Тај сусрет између древних египатско-палестинских, синајских, сиријских, малоазијских исихастичких духовних предања (оживљених и олицетворених у изузетној личности Григорија Синаита и његових бројних ученика) и светогорског исихазма (који је добио свог главног носиоца и ‘теоретичара’ у лицу Григорија Паламе) – 14. и 15. века“. После Свете Горе преподобни Григорије је „по разним местима био учитељ и наставник истинског монашког духовног живота и исихастичког подвижништва. Многи српски монаси тог времена били су његови ученици“. На крају се настанио у Парорији у Тракији где је основао велики манастир у коме је довршио своје земно странствовање.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ: Св. Сава као монах исихаста и како је покрет доспео до нас (1)
Везе Србије са Светом Гором биле су веома развијене. Српски владари су ктитори и добротвори многих светогорских манастира. Сам Свети Сава, отац Српске Цркве, био је светогорски монах. Светогорци су у Србији постављани на високе црквене дужности. Такође, српски монаси пунили су светогорске манастире и неретко се налазили у манастирским управама. За време цара Душана Света Гора је постала део српске државе.
„Исихасти синаитско-светогорског типа – по речима митрополита Амфилохија – јављају се у Србији већ у време цара Душана, и то дирекстно преко Свете Горе и Македоније“.
Али посебно важан период у српско-светогорским односима наступа након Маричке битке (1371) када због несигурне ситуације на Балкану долази до масовног пресељавања светогорских и других монаха у Србију. О овоме један од великих српских исихаста, преподобни Григорије Горњачки пише:
„Не прође затим много времена а Агарјани убише оног најхришћанскијег владара деспота Угљешу, што изазва велики метеж и страхом испуни све монахе у Светој Гори, особито оне усамљене и оне који на пустим местима живљаху. Због тога су многи отшелници тада напустили Свету Гору“.
Тако у време светог косовског мученика кнеза Лазара (1371-1389) манастири Моравске Србије полако постају истинска средишта исихазма, што ће још јасније доћи до изражаја за владавине Лазаревог сина и наследника св. Стефана Високог Лазаревића (1389-1427), и касније за владавине Ђурђа Бранковића (1427-1456) и његових наследника. За кнеза Лазара се, на пример, у Даниловом похвалном слову каже:
„Гори и холми исполнил беше иночаских састављених жилишт, иже уједињенијем и всаким безмолвијем себе Богу присвојеше“.
Средишта исихастичке духовности у Србији
Иако старе краљевске и царске лавре из доба Немањића, попут Жиче, Студенице, Пећке патријаршије, Дечана или Светих Архангела не губе на своме значају, духовност исихазма своје благотворно дејство шириће првенствено из мањих манастира и скитова око којих често ничу пустиножитељске насеобине по узору на Свету Гору. У периоду после 1371. године посебно се истичу манастири Раваница, Љубостиња, Горњак, Манасија, Каленић, Липовца, Јошаница, Копорин, Петковица, Поганово и други. Пуне се и испоснице у околини Пећи, Дечана и Призрена. Слично је и у Зети којом владају Балшићи, где се захваљујући синаитима и светогорцима подижу манастири на Скадарском језеру, попут Старчеве Горице. У поменутим манастирима и пустињама и данас се чувају мошти ових светих подвижника и народна предања о њима.
„Те насеобине скитског типа су се формирале спонтано не само око општежитељних манастира, него и око појединих личности посебне духовне снаге и привлачности. Формирали су их углавном пустињаци, молитвени тиховатељи, који су доласком у Србију продужавали тако и даље свој започети, у Светој Гори или на другом месту, усамљенички молитвени начин живота“.
Исихасте и измирење Цркава 1375. године
Монаси исихасте помогли су да дође до измирења Константинопољске и Српске патријаршије након прекида општења 1350. године.
„Допринос који је исихазам, као изразито спиритуални покрет у вековном православном монаштву, дао измирењу Цариградске и Српске цркве, огледао се у обновљеним еклисиолошким схватањима византијског богословља. Ова схватања истицала су у први план општеправославну свест која је била у супротности са претераним наглашавањем аутокефалности и етничких посебности“.
Договор је постигнут у Цариграду, у време патријарха Филотеја Кокиноса, исихасте и ученика св. Григорија Паламе, уз посредовање, као што смо већ споменули, светогорске делегације на челу са старцем Исаијом, а објављен је 1375. године у Призрену. Одмах потом нови српски патријарх постао је Јефрем Исихаста.
Ширење исихастичког покрета у Србији
У житију деспота Стефана Лазаревића Константин Философ даје следеће сведочанство о српским исихастама с почетка 15. века:
„Они, који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом, живе у дивним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице (исихастирије) по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са лахорењем лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што га славе анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати: Радошћу се хумке опасаше и пустиње прекрасно процветаше (Пс. 64,12)“.
У Србији Немањића монаси су углавном живели у великим и богатим општежићима. Монаха-пустињака било је и тада, али никада као у време Лазаревића и Бранковића (крај 14. и прва половина 15. века), па и у доба турског ропства све до 18. века. Постоји објашњење да се овакав тип монаха – који живи у сиромаштву, од личног рада, одричући се свега светског и посвећујући се искључиво молитвеном тиховању и духовном усавршавању, и коме разбојници нису могли да му одузму ништа осим живота – раширио зато што је могао да опстане и у најнеповољнијим околностима. Таква констатација је свакако тачна, али главно је да су овакав тип монаштва у Србији ширили су управо монаси-исихасте, „синаити“, са Свете Горе и из других крајева, те је он стога неодвојив од исихастичког погледа на свет.
Покушаћемо да у кратким цртама представимо монахе-исихасте који су се подвизавали у Србији а познати су као „синаити“. Кренућемо од двојице најистакнутијих, Ромила Раваничког и Григорија Горњачког.
Преподобни Ромило Раванички (14. век) рођен је у Видину до оца Грка и мајке Бугарке. Замонашио се у Загори, у манастиру Богородице Одигитрије код Трнова. Одатле одлази у Парорију, у југоисточној Бугарској, на граници са Византијом, где је тада живео преподобни Григорије Синаит и постаје његов ученик. Ту прихвата синаитска и светогорска исихастичка предања. После смрти преп. Григорија (1346) неколико пута одлази у Загору и на Свету Гору трагајући за молитвеним тиховањем у самоћи. Још у Парорији и Загори, а поготово на Светој Гори око њега почињу да се окупљају ученици и послушници (да напоменемо да се код исихаста однос ученика према њиховом духовном старцу успоставља по узору на однос апостола према Христу).
После 1371. године старац Ромило са Свете Горе одлази у Авалону, а потом након 1375. са својим ученицима прелази у Србију, где се настањује у близини манастира Раваница, који је тих година као своју задужбину подизао будући свети мученик кнез Лазар Српски. Ученици преподобног Ромила су око Раванице направили скитску монашку насеобину. У Раваници се преподобни Ромило и упокојио, а ту се и данас налазе његове мошти. Празнује се 16. јануара.
Преподобни Григорије Горњачки познат је још и као Григорије Ћутљиви или Григорије Млађи Синаит (14. век). По светогорском предању, а и по многим словенским и српским Синаксарима, пореклом је био Србин. Подвизавао се у Парорији а затим на Светој Гори где му је духовни отац и учитељ био преп. Ромило Раванички. Према светогорском предању, након Ромиловог одласка са Свете Горе, Григорије је остао у једној усамљеној келији где се подвизавао у молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је и добио надимак ћутљиви. У близини те своје келије основао је и манастир који је по њему добио назив Григоријат. Касније, услед турских напада напушта Свету Гору и са ученицима прелази у Србију кнеза Лазара, где оснива манастир Горњак (1380) у коме је за време деспота Стефана Лазаревића живело 300-400 монаха. Написао је Житије свог духовног оца, преподобног Ромила Раваничког, које има све особине исихастичке хагиографије. Ту он између осталог каже:
„Ако молитвено тиховање (исихија) у самоћи доноси покајнички плач, као што нас уче божански Оци, плач са своје стране крштава човека и чини га безгрешним“.
На другом пак месту он се свом учитељу преп. Ромилу обраћа следећим речима:
„О, врхунче молитвеног самовања и велики подвижниче плача, видиоче божанских ствари и велики чудотворче…“
Мошти преподобног Григорија Ћутљивог налазе се у манастиру Горњак, а један њихов део и у манастиру Григоријат. Наиме, године 1977. игуман светогорског манастира Григоријат обратио се писмом епископу Браничевском и манастиру Горњак са молбом да григоријатском братству подаре део моштију њиховог светог оснивача. Део моштију преподобног тада је послат у Хиландар, с молбом да о празнику Ваведења свечано буду предате монасима из Григоријата, што је и учињено. Преподобни Григорије празнује се 7. децембра.
Светогорски монаси-исихасти, који су између 1375. и 1379. године са преподобним Ромилом Раваничким и Григоријем Горњачким стигли су Србију, познати као Синаити, настанили су се и по другим крајевима државе светог кнеза Лазара, а након његове мученичке погибије на Косову и широм државе његовог сина деспота Стефана Лазаревића.
„У Србији су до данас познати многи манастири које су они основали, јер су многи од тих синаита били потом прослављени од Бога светошћу живота и даром чудотворства и нетрулежности“. Овде ћемо покушати укратко да споменемо само најпознатије међу њима.
Преподобни Сисоје Синаит (14. век), један од ученика преп. Ромила Раваничког, игуман хиландарски, живео је у селу удаљеном 12 километара од манастира Раванице. Био је близак св. кнезу Лазару, неки чак сматрају да му је био духовник. Подигао је Преображењски манастир који је, баш као и само село, по њему добио име Сисојевац. Народ га поштује као преподобног и чудотворца.
Преподобни Мартирије Синаит везује се за манастир Рукумију, још једну задужбину св. кнеза Лазара. Народ је и овог синаита, чији се гроб налази у Рукумији, вековима поштовао као светитеља. О њему немамо других података.
Преподобни Зосима Синаит из манастир Туман, по предању живео је у пећини недалеко од манастира у коме се данас налазе његове мошти.
Преподобни Григорије Војловички такође се назива Синаитом. О њему има веома мало података. Сам манастир Војловицу подигао је св. кнез Лазар по заузимању земаља око Дунава (1383), док се мошти овог Григорија, које су чуване у манастиру, помињу у извештајима из XВИИИ и XИX века. По мишљењу митрополита Амфилохија то би могао бити један од монаха синаита из круга ученика преподобних Ромила Раваничког и Григорија.
Преподобни Данило Синаит (14. век) из манастира Благовештење у близини града Ждрела (Горњачка клисура), по свему судећи био је ученик преп. Григорија Горњачког.
Преподобни Андреј Синаит живео је пустињачким животом у испосници близу манастира Раванице.
Преподобни Роман Синаит у народу је познат као велики чудотворац. Његове свете мошту почивају у манастиру Св. Романа код Ђуниса који је подигао св. кнез Лазар. На моптима преподобнога и данас исцељују тешки болесници, посебно умоболници и бесомучници. Празнује се 16. августа.
Преподобни Нестор Синаит био је према народном предању рођени брат преподобног Романа. Подигао је цркву изнад села Витковице на Морави и посветио је Св. Нестору. „Изгледа да је то управо онај Нестор који се убраја у значајне духовне личности у време кнеза Лазара“.
Свети мученик Јован Стјенички такође спада међу Синаите или њихове ученике. По предању подвизавао се неко време на Светој Гори. Забележено је да је 1412. по жељи деспота Стефана у Лештијанској пустињи преписивао један Панегирик (који је 1901. године изгорео у пожару у светогорском манастиру Св. Павла). У манастиру Стјеник на планини Јелици подвизавао се у молитвеном тиховању и посту у једној пећини изнад манастира до које се долазило помоћу конопаца и клинова укопаних и стену, а недељом и празницима је силазио у манастир на Литургију. За време док је био игуман Стјеника у манастиру је живело „стотину калуђера и седам писара“. Мученички је пострадао „од безбожне руке исмаилске“ на Духове 1462. године.
Међу другим српским Синаитима чија су нам имена остала сачувана могли бисмо још да споменемо преподобног Вавила Синаита, испосника који се подвизавао у клисури Раваничке речице недалеко од манастира Раваница, преподобног Јова Синаита чији се гроб налази у манастиру Прекопечи где се и подвизавао, а мошти недалеко одатле, у манастиру Драчи код Крагујевца.
„Становници околних села још и данас траже исцељење на гробу преподобног Јова“.
Преподобни Још Синаит живео је у пећини испод брда Шареника код Јошанице. Његов гроб, коме народ и данас прибегава ради исцељења, налази се у манастиру Јошаница који је подигао св. кнез Лазар. Преподобни Николај Синаит живео је у манастиру Нимник, близу Тумана и Горњака, и могуће је да је био један од ученика преподобног Григорија Горњачког. Митрополит Амфилохије у својој студији „Синаити и њихов значај у животу Србије 14. и 15. века“, говорећи о српским Синаитима, наводи још и имена инока Германа, старца Григорија, испосника Стевана, као и неких анонимних Синаита.
Од половине 15. века, повлачећи се пред Турцима који су заузимали Моравску Србију, монаси вапитани на синаитско-светогорским духовним предањима све чешће се као избеглице селе северно од река Саве и Дунава, подижући нове манастире попут Бођана у Бачкој, или Преображењског манастира у Базјашу у Банату, где се налази гроб једног непознатог Синаита.
(Наставиће се)
