U deceniji najbrutalnije diktature koju je Srbija u novijoj istoriji zapamtila, glavni "izvođač radova", Aleksandar Vučić, sistematski je radio na uništavanju, pljački, surovoj eksploataciji i prodaji u bescenje, onoga najvrednijeg što ova država ima: energetskog potencijala, šuma, rudnih bogatstava, izvora pitkih voda, najboljeg poljoprivrednog zemljišta na evropskom kontinentu i, posebno, ljudskih resursa, koje je nemilice i za afričke nadnice ponudio svakoj stranoj kompaniji koju je doveo da profitira na krvi i znoju, prethodno opljačkane, prevarene i obespravljene domaće radničke klase. Vučićeve "lične poslovne pogodbe" sa raznim "prijateljima", od Pariza do Pekinga, nemaju više nikakvu snagu. Evropa, posebno Evropska unija, u okolnostima kad iz budžeta daje milijarde evra režimu u Kijevu za rat sa Rusijom, i dok joj još desetine milijardi iz budžeta ide na "servisiranje" miliona migranata, mahom islamista, koji će, koliko sutra zapaliti čitav kontinent, nema više nikakvih mogućnosti da održavaju režim nekakvog ludaka na Balkanu, koji im je verno, kao pas, služio svih ovih godina na razna načine. Naime, Aleksandar Vučić odlazi na đubrište istorije kao čovek koji je potpuno, temeljno, opljačkao državu, zamračio medije, narod stavio pod potpunu kontrolu, a Kosovo službeno (formalno-pravno) dao na upravljanje Albancima (što niko pre njega nije uradio) i srpski entitet u BiH doveo u pitanje. Ukoliko ne bude odgovarao za veleizdaju države i naroda, tu više neće biti ni države ni naroda.

Уколико неким несрећним сплетом околности српски диктатор Александар Вучић буде још две године у улози „вође“ ове државе, њен унутрашњи и спољни дуг биће заокружен на преко 100 милијарди евра или неку милијарду више од тога.

Вест да је дата сагласност Савета за националну безбедност на именовање Владимира Орлића за директора Безбедносно-информативне агенције (БИА) (наводно у складу са Законом о основама уређења служби безбедности Републике Србије), нови је прилог низу доказа да се Александар Вучић већ годинама спрда и са државом и са народом, што по англоамеричким директивама, што самовољно и разуларено, а то не може имати други епилог него на његову штету.

Локалне и глобалне прилике му никако не одговарају. И Европа и свет су у вртлогу који води у неизвесност. Начин на који је задужио Србију, води га директно на опотуженичку клупу. Начин на који данас формално подржава „целовиту БиХ“ а хушка Србе у БиХ, пре свега у Р. Српској, такође је подмукло хушкање на нове ратове у којима он опет не би учествовао. Начин на који је Косово и Метохију предао „у надлежност“ Албанаца, а посебно начин на који је криминализовао (уместо да га политизује и интернационализије) српско питање, такође га води на опуженичку клупу као велеиздајника.

Дугачак је списак штеточинских послова које је обавио за потребе осведочених непријатеља овог народа и државе. Али, упркос свему томе, негде је крај тој његовој садистичкој забави.

Први симптоми да више није никоме потребан, виђени су половином јануара месеца ове 2024. године, док је боравио у швајцарском зимском туристичком центру Давос, а поводом редовне годишње конференције, познате као Светски економски форум, Вучић се неколико пута у пар дана срео са Емануелом Макроном, француским председником, где је том себи блиском и настраном човеку причао бајке о вештачкој интелигенцији, предлагао градњу више хидроелектрана, позвао Европску банку за обнову и развој да подржи препород Србије и на крају, одбачен и изолован од свих присутних, изашао је из конференцијске дворане, неко време лутао ходницима, а онда је, на опште изненађење, отишао вани, на снег, и, као недорасли клипета, почео да прави „Снешка“ и почео да разговара са том својом леденом „креацијом“.

Онда је изненадио само неупућене у његове психо-патолошке испаде. Дакле, најавио је том приликом „велики план“ који је раније назвао „Српским Њу дилом“ или „Маршаловим планом“ развоја до 2027. године. Био је то трећи од укупно пет (до сада!) најављених „економских препорода“, а нови се очекују у других шест месеци 2024. године.

Србија, очигледно, има посла са опасно поремећеном особом, чији би здравствени картон могао много тога да објасни, али подаци о његовом менталном стању чувани су боље од Мирослављевог Јеванђеља.

Неки од првих „великих економских планова“ на почетку диктатуре коју је завео, саопштио је још давне 2013. године, приликом представљања „чуда од детета“, Лазара Крстића, тада тек именованог младог министра финансија, који је то био мање од годину дана, док није схватио шта тај Вучићев „Маршалов план“ подразумева. Побегао је брзином колибрија према Западу, смртно уплашен да га „вођа“ не уведе у криминал, као што је то већ радио са другим члановима владе и директорима јавних предузећа.

„Шта је то што у наредних десет година морамо и можемо да урадимо“, причао је Вучић онда а прича и данас, као да ће Србијом владати доживотно и као да ову државу и овај народ већ није згазио, понизио и избрисао са мапе постојећих држава и народа. Почетком 2019. године, громогласно је најавио да креће „инвестициони циклус тежак пет до десет милијарди евра који ће трајати четири или пет година“.

Ако је 2024. година крај тог „циклуса“ онда се већ сад може рећи да је коштао дупло скупље, да је, заправо, тих пет милијарди нарасло на десет, са припадајућим каматама. Али, у његовој фантазији, већ одавно постоје само светлеће рекламе Светске изложбе Еxпо 2027., а у његовим сулудим „прорачунима“ налази се двадесетак милијарди за које још нико не зна да ли ће се „књижити“ као зарада или као губитак.

Наиме, навика Александра Вучића да претвара истину у лаж и обрнуто, ушла је већ и у законске оквире, кроз разне правне „регулативе“ које он лично може да тумачи како хоће. Али, резултат је такав да Србија незадрживо назадује, а напредује једино у задужењима која иду према поменутих 100 милијарди евра (спољни плус унутрашњи дуг).

Дана 08. априла 2024. године, дакле, непуних три месеца након Давоса, Александар Вучић потписује у Паризу некакав „Меморандум о разумевању између Владе Србије и Француске електропривреде (ЕДФ) о успостављању оквира за дугорочни дијалог у области енергетске транзиције и нискоугљеничне технологије“, што је директора ЕДФ-а (Лука Ремона) веома обрадовало, јер ово Француској државној енергетској компанији фактички даје у руке целокупну политику енергетске транзиције и милијарде евра зараде од тога дугорочног посла.

Александар Вучић је целокупни енергетски систем (осим послова око такозване енергетске транзиције), већ предао на управљање норвешкој држави.

На овим страницама раније помињана супруга Аљбина Куртија, председника владе самопроглашеног Косова, Рита Аугестад Кнудсен, чланица норвешког Института за изучавање тероризма, ангажована је и на питањима енергетске безбедности, како за своју државу (Норвешку) тако и за оне западне корпорације које се у Србији баве енергетиком. У назначеном случају, а према сазнањима овог магазина у Приштини, госпођа Кнудсен (Курти?), већ је „виђена“ за сарадницу француске енергетске корпорације ЕДФ, како би са њиховим стручњацима радила на процени евентуалних ризика у инвестирању у енергетску транзицију Србије и самопроглашеног Косова.

Нема никакве сумње да српски диктатор зна за ове пословне „комбинације“, јер их лично подстиче, одузимајући слободу и право властитој држави да својим средствима и својим кадровима унапређује највећи пословни систем који она има (а неће га још дуго имати). Је ли све ово био разлог због кога је у врх ЕПС-а годинама запошљавао партијске дилетанте, како би Србију прогласио неспособном да одржава свој највећи енергетски систем и како би га под тим изговором на крају дао на управљање странцима?

У Србији је до недавно пословало око 400 немачких компанија чији су оснивачи немачка правна лица, а у њима је било запослено 25.000 радника. Грађани Немачке појединачно основали су у Србији близу 500 фирми, а укупно гледано, више од 400 компанија у Србији су чланице Немачко-српске привредне коморе и запошљавају заједно око 78.000 радника. Око четири милијарде евра су те немачке компанија до сада инвестирале у своје пословање, а, према подацима те коморе, 95 одсто њих би остале у Србији. Ту је и око 400 аустријских фирми, а ако се урачунају и микро и мала предузећа онда их је до 900. Та предузећа запошљавају 22.500 људи у Србији, а директне инвестиције (у сопствени бизнис) из Аустрије су достигле ниво од 2,6 милијарди евра.

Само ова два примера говоре следеће: уколико би се десило нагло повлачење тих компанија услед рата, природних катастрофа, глобалног економског или финансијског слома, тренутно би у Србији без посла остало око 100.000 људи а без издржавања још толико особа које од плате једног запосленог зависе (махом деца или стара лица).

Још три пута толико запослених налази се у страним компанијама других држава у Србији, па би цифра таквог потонућа достигла преко пола милиона људи без посла. А, реално, претње за такво нешто су све реалније, посебно кад су европске компаније у Србији у питању.

У Вучићевој Србији послује више од 240 компанија које свој рад базирају на концепту франшиза, а 65% њих су инострани брендови. То је чињеница која никоме не гарантује стабилан и миран живот.

А, какве су стварне последице кад се деси нагли „нестанак“ стране компаније у Србији, говори и пример једне од њих која је зауставила комплетну производњу у два града одједном, затворено је више од 30 радњи широм Србије, људи су преко ноћи остали и без посла и без примања, купци без поручене робе, добављачи су потраживали ненаплативо… И све то без икаквих законских последица, са питањем оправданости и исплативости субвенција, али и са стечајем као јединим реалним исходом, и то у Вучићевом режиму где је све несигурно па стечајна маса често није довољна да покрије све дугове које компанија има.

Примери одлазака страних компанија у међувремену су се само низали. Данас се о томе ћути али Вучићев режим и даље нуди читав низ уступака: субвенције по радном месту, земљиште, приступну инфраструктуру, простор за рад, ниске цене струје и гаса, разне пореске олакшице… Питање исплативости и оправданости субвенција се уопште не поставља, а ту су десетине и стотине милиона евра и долара, тако рећи бачен новац из џепа сиротиње у џепове богаташа. А, са друге стране нико никад није народу положио рачуне шта је држава тим субвенцијама страних фирми добила, а шта изгубила.

То је оно чиме се свих ових година дрско и надобудно бавио режим Александра Вучића, човека који је користио сваку прилику да клевета раднике и уопште народ у Србији како није способан, како је наводно лењ и како је превише захтеван па мора да увози радну снагу из иностранства! То говори човек чија је диктатура протерала више од пола милиона људи из Србије, и то трајно.

На листи оних који су напустили земљу, практично преко ноћи, свакако вреди поменути више од десет страних компанија, које су запошљавале око 4.000 радника. Рецимо, турска фабрика „Каира текстил“, четири године је радила и уместо обећаних 500 радних места (за свако добијена висока субвенција), запослили су око 100 радника па су и њих оставили без посла и огромна дуговања за плате, али и рачуне за струју, воду, комуналије…

Месна индустрија Митрос из Сремске Митровице (у страном власништву), која је од државе добила 5,8 милиона евра субвенција за запошљавање, „повукла се са тржишта“. Турска фабрика „Џинси“ такође, а претходно и турски Бертекс текстил, фирма која се обавезала да неће бити отказа, па су то урадили чак два пута. Из Врања се повукао „Геокс“, компанија која је од државе добила субвенције од скоро 12 милиона евра. Нестала је у Вучићевој магли и „Јура“ тачније, њена фабрика „Шинвон“, турски ланац пекара „Симит Сарај“, немачки „Сервфуд“… Бугарски „Ханди“ електронском поштом је о отказима обавестио свих 900 радника. Одлазак из Србије правдали су кризом, губицима и све тежим условима пословања на европском тржишту. Кад су долазили говорили су да им одговарају овдашња клима за инвестиције, субвенције, али и отворена врата преко Србије ка западној Европи и Русији, хвалили раднике, оцењујући да су вредни и дисциплиновани… И све то само док новац од субвенција није био потрошен у сврхе остварења екстра профита. А, онда, кључ у браву.

Нови, али неупоредиво већи талас овакве драме, тек се очекује, током краја лета и почетка јесени 2024.

Већина тих фирми има уговоре који могу да их заштите, то им даје могућност да након истека периода субвенција и законских одредби напусте Србију и потпуно правно и легитимно покупе машине и пређу у друге земље. Вучићева разбојничка дружина није омогућила ни да се продајом имовине стечајног дужника намирују повериоци (радници). О њима тиранин никад не говори као о људима већ као о „ресурсу“.

Прича о Вучићевој грандиозној превари са страним компанијама и „масовним запошљавањем“ још није готова, епилог овог криминалног подухвата тек ће се у пуним размерама видети. И то је тек један од неколико кључних удараца који је Србија примила и од којих се неће након Вучићевог пада тако брзо опоравити.

Јер друга два коначна ударца, геополитичка, геостратешка, дипломатска, везана за Косово и српски ентитет у Босни и Херцеговини, које је Вучић задао српском народу, имаће трајне последице.

Само три дана након одржавања Вучићевог „свесрпског сабора“, укинуте су границе између Косова и Албаније, а владе у Тирани и Приштини позвале су се тим поводом на „Отворени Балкан“ који им је то омогућио, а који је свом снагом заговарао Александар Вучић, сада већ и званично човек који је реализовао у пракси идеју такозване Велике Албаније.

Да је Вучићева „политика спрдње“ сасвим успела, видело се и на том такозваном „свесрпском сабору“ недавно, кад је показао своје лажно и своје право лице, са једне стране подржавајући јавно „целовиту Босну и Херцеговину“ а са друге стране сталну претњу Милорада Додика о отцепљењу Републике Српске од БиХ (која је, истину говорећи, често и одговор на „федералну хегемонију“ у Сарајеву, а која је такође добар узрок дисфункције БиХ као државе).

Био је то и разлог зашто је главни протектор над БиХ, влада САД, тачније Стејт Департмента издао саопштење поводом поменутог догађаја у коме се каже да „Реторика и поступци (председника) Милорада Додика о отцепљењу Републике Српске доводе у опасност мирну, демократску и просперитетну будућност у евроатлантским институцијама коју грађани БиХ, укључујући становнике Републике Српске, желе и заслужују“, па је онда америчко министарство спољних послова још навело и да САД „верују да је будућност свих земаља Западног Балкана у Европској унији, у којој регионална сарадња и добросуседски односи воде ка већем миру, безбедности и просперитету за све“.

Разлог овој реакцији је то што су владе Р. Србије и Републике Српске усвојиле на том „Свесрпском сабору“ декларацију са читавих 49 закључака, у којима се, између осталог, констатује да српски народ представља „јединствену целину“, наводи да је Дејтонски споразум „трајно и битно нарушен“ и где се позивају сви међународни актери да се врате његовом поштовању. Наводи се ту и да територија Републике Српске не може бити отуђена мимо Устава и закона тог ентитета БиХ.

„Свесрпски сабор сматра да Република Српска може у мери у којој оцени као целисходно да активира све надлежности које су према Дејтонском мировном споразуму предвиђене као надлежности ентитета“, пише у декларацији.

Амбасада САД у Сарајеву саопштила је да закључци усвојени на „Свесрпском сабору“ представљају „намерни напад“ на Дејтонски споразум и државне институције Босне и Херцеговине.

Дно мизерије отворено антисрпске политике одлазећег српског диктатора, указало се опет, недавно, након његовог „свесаборског“ циркуса, кад му је америчка амбасада у Сарајеву одговорила на његово питање: „Где пише да имовина припада држави“ лаконском реакцијом да „нема потребе за поновним разматрањем добро документоване правне историје и судских пресуда у вези са државном имовином у Босни и Херцеговини“.

У даљем тексту одговора који је Вучићу упућен, пише и ово: „Како је то помоћник државног секретара О’Брајен навео у свом говору у фебруару 2024. године: Постоји начин да се разговара о имовини тако што ће се о томе говорити у релевантним институцијама, али је полазна тачка и даље јасна – имовина припада држави“.

У обраћању Џејмса О’Брајена из фебруара ове године, на које се позива амбасада САД у Сарајеву, речено је да је БиХ Дејтонским мировним споразумом задржала улогу у међународним организацијама и споразумима.

Даље, О’Брајен каже: „Године 2001. БиХ је потписала Споразум о питањима сукцесије бивше Социјалистичке Федералне Републике Југославије, којег је ратификовала Парламентарна скупштина БиХ и државну имовину приписала Босни и Херцеговини, а не ентитетима“.

Није ово било довољно Вучићу да задовољи сопствену сујету, па је морао да дода како је било „много глупо“ да се америчка амбасада у одговору позива на Споразум о сукцесији, објашњавајући да се сукцесијом регулишу права и обавезе држава чланица насталих на простору бивше Југославије, а не како ће јавна својина или јавна имовина бити распоређена унутар једне од држава чланица настале распадом СФРЈ.

То „објашњење“ долази касно и то од стране човека који је више штете нанео Србији и Србима (заједно са својим „учитељима“) него било какав Дејтонски мировни споразум.

Коначно, ваља рећи да је све чега се дохватио, претворио у губитак, у минус, у мрак, у прах и пепео. Човек чије ментално здравље није како треба, не може водити здраву политику, здраву економију, бити окружен здравим сарадницима, нити може бити „прометеј“ здравог друштва.

Али, ни та чињеница га не може амнестирати од редовног суда. Па, кад се то деси, да неко независно правосуђе одреди хоће ли носити букагије или ће сам затражити да му обуку „кошуљу наопако завезану“, може се говорити о новом почетку и изласку из радикалске каљуге у којој се Србија данас налази.

Једна слика свакако „боде очи“ и речито говори о чему се овде ради: Вучићеви мултимилионери, све саме патриоте, дословно харају на хрватском тржишту некретнина купујући виле и реновирајући старе дворце у Истри и на Кварнеру. „Занимљиво је да у последње време све више упита и купаца нам долази из Србије. То су купци веће платежне моћи који преферирају куповину скупљих некретнина на елитним дестинацијама. По правилу су заинтересовани за куповину некретнина у Опатији и Истри са нагласком на западну обалу“, пише загребачки Јутарњи лист.

И док се ова „елита“ из Вучићевог јата бави „патриотским“ исељавањем својих резиденција и својих бизниса у правцу Запада, дотле овај лицемерни и подли тиранин обмањује српску сиротињу и преварени пролетаријат, да он „не спава“ него „бди над Србијом и њеним интересима“.

И, оно најтужније: својом дивљачком политиком довео је до тога да се будућност ове државе, њена најмлађа генерација, налази (према подацима међународног ПИСА теста) на самом европском дну по знању кључних вештина за тај узраст. Те да су ђаци у Србији лошији у просеку од својих вршњака из земаља ОЕЦД и у читању, и у математици. Парадокс је да београдска Математичка гимназија осваја светске награде сваке године, али је тако природно да се та талентована деца одмах након тога нађу на неком од западних универзитета а касније и у глобалним компанијама и научним установама.

И то су такође дугорочне последице велеиздајничке политике којој данас сведочимо у Србији (али и сродним земљама овог региона).

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Dug, Srbija