Pročitaj mi članak
Из малог речника православне аскетике издвајамо и објашњавамо неколико хришћанских појмова – Авва, Амма и Андјео.
Авва – Духовни отац. Грчка реч „ἀββᾶ“ представља транслитерацију (препис на грчки алфабет) вокатива арамејске именице „аб“, што значи „отац“. У Новом Завету то је обраћање Господа Исуса Христа Богу, за време његове гетсиманске молитве: Авва, Оче (Мк. 14,36). По узору на Господа и апостол Павле ће користити двојезично обраћање Богу: арамејско „Авва“ и грчко „Оче“ (Рим. 8,15; Гал. 4,6). У грчкој и уопште источној патристици реч ἀββᾶς (или ἀββᾶ) први пут се среће код светог Јефрема Сирина као израз поштовања за монаха.
Свети Атанасије Велики ову реч употребљава за „оца монаха, авву Пимена“ (ПГ 26, цол. 980д). Као титула старешине монаха или настојатеља манастира реч „авва“ се јавља већ у ИВ веку, о чему сведочи 108. беседа Евагрија Понтијског (ПГ 79, цол. 1192а). Одатле води порекло и латинска реч „аббас“ (абат – опат). Нешто касније реч „авва“ почиње да се користи и за означавање свештеника и епископа у својству духовних отаца (ВИ в).
Амма – Духовна мати, по аналогији са духовним оцем, то је жена која је прошла пут подвига и за собом има аскетску праксу, тј. дело подвижничког узрастања, стицања врлина, пре свега молитвености, послушања, расуђивања и смирења. Служба духовних матера, амма, позната је још у древном подвижништву.
О томе сведочи, рецимо, „Материк“, спис аве Исаије Отшелника намењен свечасној монахињи Теодори, са мудрим поукама великих угодница Божијих попут Теодоре, Саре, Синклитикије, Меланије, Пелагије, Матроне, као и са упутствима самога аве Исаије о унутрашњем животу који приличи монахињама усамљеницама, безмолвницама, али које могу да користе све монахиње, тј. све подвижнице које ревнују за савршенство у монашком животу. Овај зборник по духовној вредности не заостаје за познатим патерицима (отачницима) и као такав представља незаобилазно аскетско штиво.
Анђели – Реч Анђео значи „весник„. Тај назив, каже свети Игњатије Брјанчанинов, Анђели су добили због начина свога служења спасењу људског рода. Апостол Павле је рекао: Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење? (Јевр. 1,14). Главно занимање Анђела је непрестано сазерцавање и славословље Творца. Управо зато анђеоски живот представља узор за монахе, а монаштво се назива „анђеоским образом“.
Свето Писмо нам јасно показује да су анђели створени пре нама видљивог света и да су присуствујући његовом стварању прослављали премудрост и силу Творца. Њих је, као и сав видљиви свет, створио Логос Божији (Кол. 1,16). Света Црква познаје три анђелске јерархија. Свака јерархија састоји се од три чина. У прву спадају Серафими, Херувими и Престоли; у другу – Господства, Силе и Власти; у трећу Началства, Арханђели и Анђели. Учење о овој подели Анђела изложио је свети Дионисије Ареопагит, ученик светог апостола Павла. Анђели пред Престолом Божијим стоје са великим побожним страхом који им улива непојмљива узвишеност Божанства; не са страхом који осећају грешници када се кају и који бива замењен љубављу, него са страхом који је вечан и представља један од дарова Духа Светога. Од постојаног сазерцавања безмерне узвишености Божије они се налазе у непрестаном блаженом усхићењу и опијености, што изражавају непрекидним славословљем.
Јављајући се људима, вели свети Игњатије, Анђели су се увек показивали у људском обличју. Место пребивања светих Анђела је – небо, а Бог их шаље на земљу ради испуњавања различитих наредаба. Из Отачника видимо да се Анђели шаљу како би помагали свима који се спасавају: они их чувају, бодре и храбре, испитују, сведоче о њиховом животу, исцељују их, поучавају, посредују између људи и Бога, преносећи им вољу Божију или саопштавајући кривицу.
(Башта Балкана)
