Ветеринари упозоравају да су месо и месни производи у Србији препуни антибиотика и разних адитива. Правилници се не поштују. У месним прерађевинама често се може пронаћи и забрањени полифосфат.

Готово да не постоји месо или производ од меса који је без отрова или адитива. Ништа од тога није безбедно за децу и одрасле. Све је препуно хормона, емулгатора и антибиотика.

Овако за „Новости“ објашњава стање на српској месној трпези др Мирослав Стојшић, ветеринар и некадашњи начелник републичке ветеринарске инспекције.

– Фармери у сточну храну стално убацују кокцидиостатике, који се користе када живина добије дијареју, и то највише три дана – прича др Стојшић.

МЕД

Природног и правог меда у Србији нема ни десет одсто, упозорава др Стојшић.
– Ветеринарска инспекција ради контролу меда на квалитет, али не и на здравствену исправност, па зато у меду има тешких метала и антибиотика – прича др Стојшић.
– Прави мед је, можда, на Старој планини, где се пчеле не хране шећером.
Све друге хране шећерним сирупом, па уместо 25 килограма, добију 80.
Тај мед није отрован, али је превара, јер није мед са цвета.

– Живина то једе 30 дана, последњих пет дана пред клање не. Али он не може да се неутралише за то време, већ остаје у костима и месу.

Када то једе свакодневно, живини се уништава ткиво штитне жлезде, долази до дисбаланса хормона, и зато се утове до три и више килограма, за само 35 дана.

Човек кад једе то месо, до истог оштећења долази и код њега.

Иза „укусних“ месних прерађевина често се, како каже др Стојшић, крије и забрањени полифосфат. Он утиче на оболевање од рака дебелог црева.

Ништа боље није ни свињско месо, упозорава наш саговорник, јер се у исхрани свиња користи храна пуна хормона, антибиотика и седатива. Захваљујући томе, прасе је за пет месеци спремно за клање.

– Имамо правилник у ком пише: месо за пљескавице и ћевапе прави се од јунећег меса прве и друге категорије, уз додатак од два одсто соли – наводи пример др Стојшић.

– Тога нема на свега два до три места у Београду. Код нас, у роштиљ месо стављају лој, соју, воду и додају пилећи МОМ (машински откошћено месо), треће категорије, где се стављају шије, тртице и леђа.

А у костима се депонују сви тешки метали, хормони и антибиотици.

Произвођачи пилећи МОМ увозе за 40 до 50 динара по килограму и то стављају у саламе, шунке у цреву и кобасице. У појединим западним земљама то је забрањено и за мачке.

Није сјајна ситуација ни у млечној индустрији. Наш саговорник тврди да неки произвођачи од палминог уља праве сир!

– Увозе млеко у праху, па од њега праве конзумно млеко – каже др Стојшић.

– У чоколадном млеку имате додатак карагенан, који је забрањен у ЕУ, а то пију деца. У месној индустрији стављају га у виршле, паризере и шунке. Он је потенцијални емулгатор где долази до обољења дебелог црева и карцинома, јер се лепи за слузокожу.

Безбедних количина тешких метала и канцерогених материја у храни – нема, закључује наш саговорник.

АФЛАТОКСИН

У новом Правилнику о квалитету хране за животиње ниво живе био је и остао 0,1 милиграм по килограму. У Министарству пољопривреде рекли су нам да вредност у хранивима која садржи калцијум и магнезијум-карбонат није била регулисана, а сада је стриктна граница од 0,3 милиграма.

– Кадмијум у адитивима за храну за животиње, такође није био регулисан, а сада је вредност од 10 милиграма по килограму – кажу у ресорном министарству.

– Вредност у хранивима је била и остала је иста – 0,75 микрограма по килограму. Не могу се упоређивати вредности за једну врсту хранива или смеше са другима, јер су оне тачно одређене за сваку непожељну супстанцу у одговарајућем матриксу.

Вредности за афлатоксин Б1 у хранивима, објашњавају у Министарству пољопривреде, као и допунским и потпуним смешама, где се одређивањем оштријег критеријума за ниво афлатоксина Б1 у хранивима и смешама за млечне краве овце и козе, последично смањује ниво афлатоксина М1 у млеку. Дакле, критеријум је строжи два пута.

(Вечерње новости)

Ознаке: адетиви у храни, отрови у храни, храна у себи, храна.