Прочитај ми чланакЂорђе Јанковић је био највећи теренски археолог бивше Југославије, ментор и учитељ генерација археолога, човјек који није жалио ни свој положај, ни живот у борби за истину о прошлости свог народа
Са др Гораном Шарићем за часопис Благодарје разговарала Драгана Кузмановић.
У књизи Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије професор Јанковић каже: „Да би опстао, народ мора бити свестан себе, као што пише у Законоправилу Светог Саве: „Сваки учитељ… ако проникне у дубину богонадахнутих ових књига, као у огледалу видеће себе какав је и какав треба да буде, и друге ће познати и научити.““ Да ли је професор Јанковић „проникао у дубине богонадахнутих књига и археолошких доказа и како је на основу тога видео прошлост свог народа ?
Констелација снага на свјетској геополитичкој позорници, претензије великих сила на Балкан и заблуде оних који су посљедњих 100 до 150 година водили Србију довели су до тога да Срби као народ не забораве само на ријечи Светог Саве, већ и на саме себе, на свој идентитет и оно што их је чинило Србима. Мало је који народ доживјео такво кривотворење повијести, не само од стране Ватикана, Беча и Лондона, већ и од домаћих историчара који су у 19. стољећу зарад добрих односа са Хабсбуршком монархијом брисали из српске историје све што је било старије од Немањића. У Брозовој Југославији уништено је и оно мало што је преживјело раније цензоре и фалсификаторе попут Ћоровића и Руварца. У таквим околностима професор Јанковић направио је херкулијански посао јер је кретао од нуле. Он је цијели свој живот провео на терену „копајући по прошлости“. Као што Свето Писмо каже: „Будемо ли ми ћутали, камење ће проговорити“. Управо су камење и небројени археолошки налази, као и повијесни извори који су се са њима слагали, били разлог зашто је професор Јанковић био први српски археолог који је имао храбрости рећи истину о томе да присутност Славена на Балкану сеже пуно пре 7. вијека. Тада је све постало логично, сва његова ископавања добила су смисао и он је полако почео слагати мозаик наше истинске прошлости.
Професор Јанковић у књизи Српске громиле говори о археолошким сазнањима која сведоче о постојању Срба-Словена на овим просторима много раније од 6. и 7. века, како смо до сада учени. Он је због ове књиге имао велике неприлике, па му је чак под оптужбом да „квари омладину“ попут Сократа, онемогућено да предаје студентима. Зашто је толико важно да се по сваку цену одржи теза о Словенима као „дивљим“ дошљацима који су протерали и уништили староседеоце „нападајући их из заседе“, после чега су се крили по мочварама „дишући на трску“?
Ако сте ви на неке просторе дошли као освајачи и дивљаци, онда ви на њих немате ни морално ни историјско право. То је био разлог зашто је Беч, пошто су се Срби ослободили од Турака, пропагирао лаж о досељавању Славена у 7. вијеку. Аустрија је сматрала да је предодређена да влада не само Балканом него и свијетом, а Славене као аутохтоне становнике Балкана морали су приказати као робове и дошљаке који могу бити сретни што им бечка круна уопће дозвољава да живе на Балкану. Хабсбуршке монархије одавно нема, али се на катедрама Филозофског факултета у Београду и даље уче њихове лажи, више као одраз неког атавизма, неке жеље за очувањем својих звања и фотеља, па и аутошовинизма, него стварног увјерења тих професора у те лажи.
У години када обележавамо 800 година од самосталности Српске Православне Цркве – професор Јанковић би рекао од обнављања Помесне Цркве Срба – на остацима српског православног храма на Новом Брду служена је римокатоличка миса. Професор Јанковић се свим својим бићем борио да спречи кривотворење историје не због уверења, већ због материјалних доказа које је налазио. Да ли је археологија заиста толико опасна по званичну историографију?
Опасне су чињенице не само из археологије, него из разних грана науке које су лаж о досељавању Славена у 7. вијеку буквално сахраниле. Зато се званична историографија у Србији прави да се ништа у посљедњих педесетак година није открило ни у археологији, ни у антропологији, ни у генетици. Кад археолози у Словенији открију славенску керамику старију од досељавања Славена, историчари у Србији се праве да се ништа није десило. Важно је да некако догурају до пензије уз status quо, јер су им себични интереси важнији од интереса народа који издваја од уста за њихове плаће. Они су спремни жртвовати будућност читаве нације учећи их лажи, због неког свог биједног мјеста асистента на факултету. Ђорђе Јанковић није био такав и зато су га мрзили.
Данас смо сведоци сукоба тзв. „аутохтонистичких“ и „бечко-берлинских“ историчара. Чини се као да никада није био већи интерес да се из материјалних доказа установи каква нам је заиста била прошлост. С друге стране нам говоре како „прошлост није битна“ и да се „окренемо будућности“. Да ли су ти који нас упорно окрећу ка „будућности“ и сами окренути ка њој или воде рачуна о неговању и очувању својих митова, па чак и домаштане прошлости?
Тај сукоб постоји само у Србији. У другим земљама је одавно јасно да су приче о досељавању Славена у 7. вијеку само дневнополитичке измишљотине Хабсбуршке монархије и Млетачке републике које су давно завршиле на сметлишту историје, гдје су завршиле и њихове интерпретације наше повијести. У Хрватској нпр. највећи ауторитет за средњовјековну повијест, проф. др Невен Будак, каже да је концепт о досељавању Славена у 7. вијеку одбачен од стране модерне хисториографске знаности. Највећи хрватски лингвист, професор Алемко Глухак, још је прије 30 година написао да је Подунавље прадомовина Славена. Само у Србији политичари вриште да се морамо окренути будућности, иако народ који не познаје своју прошлост нема никакву будућност. Поготово се та синтагма о „окретању будућности“ користи кад се треба народ увјерити да изда Косово. Само заборавите прошлост и све ће Србима кренути, кажу они. Али, прошлост једног народа је исто што и искуство једног човјека. Шта би се десило са неким човјеком кад би му избрисали сво искуство и рекли да се „окрене будућности“?! Коријени будућности налазе се у нашој прошлости, а не у европским интеграцијама, јефтиним производима са Запада и НАТО пакту.
Кад бисте у једној реченици морали неком ко никада није чуо за професора Ђорђа Јанковића објаснити ко је тај човек био, шта бисте рекли?
Највећи теренски археолог бивше Југославије, ментор и учитељ генерација археолога, човјек који није жалио ни свој положај, ни живот у борби за истину о прошлости свог народа.
***
Археолог Ђорђе Јанковић рођен је у Београду 1947. године. Дипломирао археологију на Филозофском факултету у Београду а потом започео стручни рад 1971. год. у Музеју Крајине у Неготину. Од 1977. до 1978. био запослен на Археолошком институту у Београду, а потом на Филозофском факултету као асистент за средњовековну археологију.
Магистрирао је 1977. а докторирао 1987. године. У звање доцента изабран 1988. године, а за шефа Катедре за средњовековну археологију изабран је 1997. године и ту дужност обављао све до 2007. године када му је одузето звање доцента и онемогућен даљи рад са студентима под оптужбом да „квари омладину“.
Руководио је бројним археолошким истраживањима на територији бивше Југославије на основу којих је заступао теорију о подунавском пореклу Словена и њиховој аутохтоности на Балкану и пре Велике сеобе. Аутор је многих књига, чланака и монографија.
Радио је као професор на Академији за уметност и конзервацију СПЦ, где је био и продекан за наставу.
Био је и председник Српског археолошког друштва од 2003. до 2007. године, као и уредник научног часописа Гласник Српског археолошког друштва.
Преминуо у Београду 2016. године.
***
„Сада имамо археолошке доказе да смо овде живели и пре Римљана, али те чињенице угрожавају поредак Империје. Како објаснити својим поданицима да су „примитивни“ сељаци са тла Србије „агресори“ и „злочинци“, непријатељи „европских вредности“, некада давали Риму цареве и стварали врхунска уметничка дела, а нису били „романизовани“? Зато нам ускраћују знања о нашој баштини, и ту баштину дају новоствореним народима. Зато имамо мало музеја, многи музеји не раде, а они који раде немају археолошку изложбу о средњем веку. Скривањем података о вредности сопствене културе олакшава се асимилација наших исељеника, слаби се одбрана оних који још нису напустили своја огњишта. Кад бисмо се бавили својом баштином колико државе сличне величине, постале би свима очигледне две чињенице. Прво, Срби су аутохтони на највећем делу бивше Југославије и на њиховом тлу су променом свести образоване нове нације без корена старијих од 19. века. Друго, та српска баштина није никаква копија надмоћнијих култура, већ стваралачка и особена.“
„Друштвени поредак за време Југославије подржавао је у Србији анационално деловање против српских интереса, а непотизам данас чини своје. Отворено се спречава и закулисно омета рад на средњовековној археологији: позни средњи век је дат на управљање архитектама, рани средњи век византолозима, а период од 7. до 12. века није пожељан за истраживање. Како рече један академик: довољан је Србима славни период Немањића, шта ће им старија историја! Измишљено илирско порекло Албанаца бранили су неки најугледнији српски научници. Одлучивали су и одлучују људи у врху, које не занима државни и народни интерес, или свесно раде против њега. Међу њима су и они обузети колекционарским страстима, учесници или присутни у трговини и распродаји археолошке грађе, на највишим местима. Уз њих су разни неспособни археолози, они девијантни, сви различито духовно оштећени. А њих користи Запад. Сви који су противници словенске археологије повезани су с Немцима, кроз неке стипендије, докторате, дневнице, објављени чланчић, и њима за реизбор нису потребни озбиљни научни резултати.“
