Сада када је за случај црне трансплантологије на Косову поново прикована пажња како јавности, тако и многобројних истражитељских структура, чини се важним да се вратимо ономе од чега је све почело – тајном реферату УНМИК-а који је 2004. године био представљен тадашњем Главном тужиоцу Међународног трибунала за бившу Југославију Карли дел Понте.

 У документу стоји да је током 1999. године од 100 до 300 становника Косова било отето, пребачено на север Албаније, између осталог у злогласну Жуту кућу, где су им радили нелегалне операције. Фотокопије овог реферата, заснованог на изјавама сведока, појавиле су се у српским медијима 2010. године, на енглеском језику. Тада га је главни уредник интернет-издања Србски ФБ Репортер Миодраг Новаковић превео на српски и преузели су га патриотски сајтови, мада званични медији су ингорисали документ, као уосталом и званична лица. Сада, враћајући се том реферату, чије је многе ставое потврдио и Дик Марти, поставља се разложно питање: зашто се процес активизирао тек последњих година, зашто је била сасвим изгубљена прва половина 2000-их, пропуштено драгоцено време…

 Уз љубазну дозволу господина Новаковића, објављујемо неке фрагменте:

 Очевидац који је учествовао најмање у пет транспортовања заробљеника са Косова у Жуту кућу на северу Албаније сећа се:

 – Срби су стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити – „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор). У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли.

 У мају или почетком јуна 2000. године сведок је превозио око 20 жена из Источне Европе и бивших совјетских република.

 Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране.

 У каквом је страху пред црним трансплантолозима живело српско становништво, сведочи сећање о томе како је Албанац возио мушкарца и жену:

 – Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела.

 А ево како су припремали жртве „за клање“.

 – „Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензивне активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! „Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили.

 Аутор превода, истраживач случајева црне трансплантологије и главни уредник Српског РБ Репортера Миодраг Новаковић одговорио је на питања Гласа Русије:

 Господине Новаковићу, у свом чланку пишете: Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу, да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел… Молим вас, објасните каква је улога међународног фактора у истрази злочина црних трансплантолога.

 – У току својих истраживања ове теме прочитао сам стотине, ако не и хиљаде страница писаног материјала, из више десетина разних извора. Jедан број тих, по мени, кредибилних извора, управо и потврђује тај пасус који сте издвојили из мог чланка. Навешћу само неке:

 Београдски медији: РТС, Вечерње новости, Б92, Прес и други су током 2008. објавили извештаје српских државних органа који су још током 2001. године доставили међународним органима из Унмика, Кфор-а и Хашког трибунала, прецизне информације о око 300 киднапованих Срба који су по завршетку илегалног НАТО рата против Jугославије транспортовани на север Албаније и тамо били убијани, њихови органи насилно вађени и продавани на црном тржишту широм света.

 У свом интервјуу РТС у марту 2008, тадашњи шеф координационог тима Србије за Косово, Небојша Човић је изјавио да је Карли дел Понте, тужитељки Хашког трибунала доставио детаљне мапе са локацијама на којима су држани киднаповани Срби на северу Косова и у Албанији. Ове информације су биле резултат истраге српских истражних органа. Те наводе су потврдили и тадашњи шеф српског истражног тима Милорад Пејчиновић, као и шеф војне службе безбедности генерал Момир Стојановић. У то време ове информације су се појавиле и на Русији данас.

 Да је та информација достављена Карли дел Понте од стране српских државних органа и да она није реаговала на њу потврдила је у свом интервјуу Франкфуртским новостима, 26. марта 2008. и бивша представница за штампу Хашког трибунала Флоренс Хартман.

 (Касније је сама Карла дел Понте у интервјуу италијанској Ла Стампи изјавила да се хашко тужилаштво у свом раду руководило политичким интересима и притисцима, а не дељењем правде, и да у то време просекуција Албанаца, бивших и садашњих Нато савезника, није била дозвољена.)

 Најдрастичнији пример такве предрасуде према Србима јесте случај из тог времена, када су Карли дел Понте достављени докази о локацијама где се налазе заточени Срби. Тада је шпански контигент КФОР-а послат у косовско село Врело да ослободи заточене Србе, али и пре него што су почели акцију ослобађања- наређено им је да се врате на почетне позиције. Наравно, након тога ти киднаповани људи су нестали без трага и гласа. Тај случај је описао израелски новинар Сет Френцман 25. новембра 2010, на сајту за балканске студије, задужбине лорда Бајрона.

 Можда најпотресније сведочанство о игнорисању проблема несталих Срба од стране Унмика и КФОР-а је обезбедио председник удружења за откривање судбине несталих Срба са КиМ, Сима Спасић. Русија данас и други медији наводе његову изјаву како су представници Кфор-а игнорисали њихове захтеве да им се помогне у проналажењу живих или мртвих чланова породице, више од 2,000 несталих Срба, све док удружење није организовало јавне демонстрације. Спасић наводи како су га тада представници КФОР-а одвели на једну од многобројних локација масовних гробница побијених Срба и других нелбанаца.

 Спасић сведочи да је међу побијеним људима видео и леш једне мале бебе. Касније је сазнао да је међу убијенима био и његов брат Милош, кога је киднаповала терористичка ОВК.

 Глас Русије: Зашто на основу реферата УНМИК-а није било покренуто ни једно кривично дело?

 – По мени, постојали су политички, али други разлози, неки чак и криминални по свом карактеру.

 Непосредно пре и у току илегалног Нато рата против СР Југославије терористичка ОВК и Нато су били практично војни савезници, који су се борили против заједничког непријатеља – Срба. Током тог илегалног рата, и једни и други су починили ратне злочине против цивилног становништва тадашње Jугославије.

 ОВК на терену де факто у функцији НАТО пешадије. НАТО снаге са безбедне даљине, боље рећи висине, бомбардујући углавном цивилну инфраструктуру бивше Jугославије и Србије.

 Након рата само су променили ознаке на униформама – НАТО је постао КФОР, терористичка ОВК је постала такозвани Косовски заштитни корпус и полиција. У суштини на окупираној територији КиМ су и даље остали сепаратисти и окупатори – односно стари ратни савезници.

 Дакле по мени објашњење је веома једноставно: имплицирањем ОВК у ратним злочинима против Срба, Нато (сада прерушен у КФОР и ЕУЛЕКС) би имплицирао и сопствену кривицу за ратне злочине.

 Чак и да НАТО није директно починио ратне злочине, мада сви знамо да јесте, не би могао да избегне одговорност за те страшне злочине својих албанских савезника, јер је по међународним конвенцијама као супериорна окупациона војна власт на територији КиМ био одговоран за безбедност и имовину свих цивила, а не само Албанаца.

 Ипак овде бих издвојио и неке друге разлоге:

 Поред „савезничког мотива“ постојао је и други: предрасуда према Србима- пре свега добро документовани лични анимозитет према Србима тадашњег шефа УНМИК администрације Бернарда Кушнера. Најбоља илустрација његовог антисрпског сентимента је била одлука организације Доктори без граница, коју је он основао, да се из ње избаце грчки лекари, зато што су у току илегалног НАТО рата против Jугославије 1999. дошли у Србију да лече жртве Нато и ОВК злочина. Дакле овде говоримо о господину Кушнеру, лекару који је положио Хипократову заклетву, и који ју је на тај начин бар индиректно погазио, да не говоримо колико је то био дубоко неморалан чин.

 Иначе, Кушнера за предрасуду према Србима и ометање истраге у вези киднапованих Срба и других неалбанаца је оптужила и бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи „Лов на ратне злочинце и ја“.

 Карла дел Понте је у својој изјави италијанској Ла Стампи 2008. изјавила да није било дозвољено да се ови тешки злочини ОВК и албанске мафије над киднапованим неалбанцима раније обелодане, јер би то онда довело у питање проглашење Косовске независности- ова њена изјава упућује на политичке мотиве заташкавања истраге овог злочина столећа. По мени то је и био главни разлог да швајцарско тужилаштво забрани промоцију књиге „Лов на ратне злочинце и ја“ Карле дел Понте непосредно пре проглашења независности илегалне косовске државе, због садржаја књиге који је обелодањивао трговину органима. Наравно, та забрана је касније укинута.

 Да је Бернард Кушнер лично заташкао истрагу о киднапованима и трговини органима потврдила је у Хашком трибуналу, током процеса Слободану Милошевићу, и бивши судија окружног суда у Приштини Даница Маринковић. Међутим Хашки трибунал и тужилаштво су игнорисали и ову информацију.

 Према писању Вечерњих новости у мају 2008. постојао је и криминални мотив заташкавања судбине несталих Срба: наиме српски тужилац за ратне злочине Бруно Векарић је изјавио да је он лично доставио УНМИК-у доказе о директној умешаности једног високог званичника УНМИК-а у илегалну трговину органа киднапованих Срба, и да је тај инкриминисани званичник претходно учествовао у илегалној трговини људских органа у БиХ.

 Иначе тај званичник УНМИК-а је по професији био форензички експерт. УНМИК не само да није покренуо истрагу против овог човека, већ је истом омогућио да побегне у Jужну Америку- тврди Векарић.

 Из реферата УНМИК-а постаје јасно као прво да је у трговину органима умешана „елита“ терористичке ОВК, а као друго да многи Албанци који су сарађивали са овом војном формацијом чинили су то под притиском и често су били жртве својих сународника.

 Умешаност ОВК елите су поред известиоца Европског парламента Дика Мартија, добро документовали УНМИК и неке западне обавештајне службе, пре свега умешаност Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Проблем је што је албанска заједница на КиМ племенског типа, која функционише по принципу италијанске Коза ностре. По мени чак на много суровији начин.

 Видели сте у овом УНМИК-овом извештају да се у њему директно- односно преко његовог брата Даута, који је командовао затвореничким логорима на северу Албаније, имплицира одговорност бившег команданта ОВК Рамуша Харадинаја. Он је и изведен пред Хашки трибунал, и на основу неких доказа наведених у овом УНМИК-овом извештају, да би услед недостатка доказа био напрасно ослобођен. А тај недостатак доказа је у ствари био недостатак сведока, који су сви напрасно поумирали на разне начине, или буквално нестали са лица земље. Овим примером се најбоље документује претходно цитирани „Коза ностра“ карактер албанске племенске заједнице на Косову.

 Известилац Савета Европе Дик Марти је веома добро документовао тај мафијашки карактер ОВК елите у свом извештају. Он се највише фокусирао на најкрупнију рибу, такозваног премијера, бившег ОВК команданта Хашима Тачија. Марти је веома добро документовао рад Тачијеве мафијашке организације. Проблем је што се овде не ради само о локалној албанској мафији. Косово је постало један од главних центара за дистрибуцију хероина у Европи и свету, и ту се укрштају интереси разних интернационалних мафија, укључујући и припаднике окупационих НАТО трупа, и вероватно неких корумпираних ЕУЛЕКС званичника. То је један од главних разлога зашто је извештај Дика Мартија гурнут под тепих.

 Што се тиче другог питања, у праву сте – један број Албанаца, припадника ОВК је био присиљен на разне начине да учествује у тој мрачној операцији. Неки су били насилно регрутовани у ОВК, неки су били уцењени, углавном због материјалних дугова локалним командантима ОВК, или шефовима албанске мафије. Углавном су ти моћници били у двострукој улози мафијаша и лидера ОВК.

 Навешћу сведочанства новинара ББС-ија Макла Монтгомерија и Ника Торпа. Мајкл Монтгомери је успео да сачува видео запис форензичких доказа из Жуте куће у Бурелу у Албанији. Он је 2003. и 2004. пратио УН истражни тим и том приликом разговарао са више заштишћених сведока и једном преживелом жртвом трговине органа. Верујем да данас ниједан од тих сведока није више жив, али Монтгомери је сачувао видео и аудио записе њихових веома потресних сведочанстава.

 Ник Торп је интервјуисао једину преживелу жртву трговине органа, ево извода аудио транскрита изјаве те жртве- на питање Торпа како је ова албанска жртва знала да су друге жртве које су биле убијане и мрцварене пред њом били Срби, он је изјавио- почетак цитата: Када некога муче… он запомаже на свом матерњем језику- „о мајко“…. ноћу кад је била тишина могли смо да их чујемо како плачу- за време мучења и након… завршен цитат. Ово сведочанство је публиковано 9. априла 2009. на радију BBC 4.

 Такође у априлу 2009. BBC радио 4 је емитовао аудио сведочанство заштићеног сведока трговине органима, које је забележио Мајкл Монтгомери – почетак цитата:

 – Видео сам свашта… видео сам мучене људе, заклане, пребијене шипкама. Видео сам људе којима нису дали да једу по недељу дана. Видео сам како на заробљенике стављају непробојни прслук и затим пуцају у њих да би тестирали пробојност. Видео сам како их бацају у раке, видео сам убијене људе… крај цитата.

 На крају бих хтео да додам да одговор на ово ваше друго питање, односно сугестију да су неки Албанци против своје воље учествовали у овим радњама, лежи у самом УНМИК-овом извештају сикејекс103 који сам ја превео на српски у децембру 2010. Из тог извештаја се јасно види да су скоро свих осам заштићених сведока Албанаца били присиљени на разне начине да учествују у томе.

 Иронично, још један тежак злочин је почињен и над њима самима и то од стране УНМИК-а и Хашког трибунала као што знамо више скоро ни један од тих сведока данас није жив. Они су побијени или нестали због неспособности трибунала и УНМИК-а да им пружи заштиту. Какву правду онда треба да очекују Срби од тих истих органа, који нису у стању да заштите ни „заштићене“ сведоке…

 Пред нашим микрофоном био је истраживач случаја црне трансплантологије и главни уредник Србског ФБ Репортера Миодраг Новаковић који је одговорио на питања Гласа Русије.

 Тимур Блохин

 

(Глас Русије)

Ознаке: ЕУЛЕКС, НАТО, нестали, тероризам, трговина органима, умник