Прочитај ми чланакЕксклузивни и освежени фељтон Вељка Лалића писан на основу архиве Удбе о Стојадиновићу, једини и најдетаљнији увид у лик и дело предратног премијера. У овом наставку: Шта је бележио Гестапо о југословенском председнику Владе.
Фото: Wikipedia
Ексклузивни и освежени фељтон Вељка Лалића писан на основу архиве Удбе о Стојадиновићу, једини и најдетаљнији увид у лик и дело предратног премијера. У овом наставку: Шта је бележио Гестапо о југословенском председнику Владе.
Гестапо, вероватно, никад не би ни открио „издају“ Милана Стојадиновића да није убијен брат Светислава Рајића, бившег бана Дунавске бановине. Један српски агент тада је провалио у његов стан и сасвим случајно пронашао добро скривену наредбу о прогањању национал-социјалиста у Југославији.
“Стојадиновић је у јануару 1938. био у државној посети Рајху, где је био примљен са свим почастима. Неколико недеља касније писао је бану Дунавске бановине и преко свог министра унутрашњих послова Корошеца издао наредбу о прогањању национал-социјалиста”, стоји у извештају Гестапу из Великог Бечкерека 9. фебруара 1942. године, баш када су Немци завршавали преговоре око пуштања Стојадиновића из енглеског заробљеништва с Маурицијуса.
„У акцији истребљења, око хиљаду фолксдојчера бачено је у затвор. Они су тучени и кињени. Било је и неколико мртвих. Осим тога `Волкс` група тада је платила више од три милиона динара. На наредним парламентарним изборима др Стојадиновић, `велики пријатељ немачког народа`, кандидовао је у апатинском срезу његовог интимног повереника Ота Гавриловића Фишера, како би немачко становништво и душевно сломио и понизио“, пише даље у документу похрањеном у архиву Удбе.
Стојадиновићева наредба „да се најенергичније примене настроже законске мере како би се и најмањи покрет национал-социјалиста уништио“, и то по повратку из Берлина, где се Хитлеру свечано заклео да ће да „штити немачку мањину“, потпуно је разјарио Немце.
Гестапо је убрзо пронашао и наређење министра унутрашњих послова:
„Од присаједињења Аустрије немачком Рајху ојачала је национал-социјалистичка пропаганда и агитација у крајевима где живи немачка мањина. Та пропаганда у последње време према садржини, тактици и обиму постаје опасна по наше националне интересе и превазилази границе законитости и дозвољеног. Да би се наши национални интереси заштитили и стало на пут овој недозвољеној и штетној пропаганди и агитацији препоручујем вам да издате упутства и наређења за најстроже законске мере“.
Колико је све шокирало Немце, доказује посета државног саветника Турнера, који се упутио у Војводину само како би видео „оригинале ових докумената“. И Драгиша Цветковић опет је видео шансу да „оцинкари“ Стојадиновића, ваљда престрављен могућношћу да се овај врати на власт. Цветковић је тражио састанак с немачким министром спољних послова, како би му открио једну „велику тајну“, тј. да је „Милан Стојадиновић с грофом Ћаном планирао један италијанско-југословенски савез против Немачке“.
Гестапо коначно добија сведочење Павла Буњевића „да је Стојадиновић био високи функционер масонерије“.
“Буњевић каже да је са др Хазаном (шефом масона у Нишу који је био и руководилац Интелиxенс сервиса) сарађивао и др Милан Стојадиновић. Буњевић претпоставља да је и Стојадиновић радио за енглеску обавештајну службу”, стоји у документу.
На крају, Немци тврде да је „Стојадиновић био јеврејски човек и енглески шпијун“. У једном непотписаном немачком документу стоји како је „Стојадиновић само приводно био присталица тоталитаризма и држава у којима је постојао овакав режим, а стварно је правио трговачке и финансијске послове преко Јевреја, као представника западног капитализма, пошто је и он сам хтео да влада Југославијом преко великих капитала, чији би власник био“.
“Најчвршће везе др Милана Стојадиновић биле су с Јеврејима”, пише у документу Гестапа. “С положаја начелника министарства финансија почео је да хвата прве везе с Јеврејима, помоћу којих је касније доведен за директора Лондонске банке у Београду. Та банка је била само привидно у рукама Јевреја, а, у ствари, веома значајно седиште енглеске тајне службе за Подунавље и Балкан.
За време чланства у управи ове банке, др Стојадиновић се упознао с два најталентованија агента енглеског Интелиџенс сервиса Јулијусом Ханауом и Добривојем Стошовићем. С овом двојицом енглеских агената он је везан многим пословним и политичким тајнама.
Јулијус Ханау касније се силно се обогатио бавећи се разним пословима и постао је шеф енглеске обавештајне службе у Југославији, а др Стојадиновић је Стошовића увео у политику и поставио га, чак, за министра у својој влади. Када је постао министар финансија, прва брига му је била да присвоји картеле бензина, шпиритуса и квасца. Ту почиње завођење великих заштитних царина за оне индустрије које су организоване у овим картелима и скакање цена овим артиклима, квасцу од 6 на 32 динара по килограму, бензину, петролеуму и нафти од 0,50 и 0,80 на 8,10, па и 12 динара по килограму.
Од тада датира његова веза с Јеврејином Вокером из „Стандард оил компанија“ и Јеврејином Артуром Марићем и осталим Јеврејима из „Шел групе“. Они су др Стојадиновића у два маха водили у Америку, где је ступио у везу с америчким ротаријанцима.
Да је којом несрећом била дата пуна власт др Стојадиновићу он би је одмах искористио за своје циљеве, за стицање што већег материјалног богатства и прављење што већих послова и финансијских трансакција. Његов програм је: владање народом помоћу огромног капитала који би били приватно власништво свог идејног вође. “
