Прочитај ми чланакЗа берзанске мешетаре италијанско банкарство је исто што и лакмус тест за хемичаре. Када се инвеститори унервозе, прво им падне на памет да се реше акција италијанских банака.
“Брегзит” је довео до таквог напада анксиозности на берзама да су инвеститори спремни да купе швајцарске државне обвезнице уз негативне процене потенцијалног добитка. Вредност акција италијанских банака од априла до данас је преполовљена. Какав одговор на ово има Европска унија?
Свако чудо за три дана. У случају Европске уније, одлука британских бирача да изађу из ове заједнице пре три недеље деловала је као чудо, које се неће скидати са врха политичко-економске агенде “двадесетосморице” бар још две године. Но, у тренутку када су британски конзервативци због нестабилности на берзама одбацили традицију, убацили у пету брзину и очекивано и промишљено два месеца пре превремено заказане годишње конвенције за новог премијера изабрали Терезу Меј, Европа једва да је бацила поглед преко рамена на ову жену. A она ће у годинама пред нама седети за преговарачким столом у Бриселу и водити можда најскупљу и најкомпликованију бракоразводну парницу у историји.
Све очи, уместо у Терезу, упрте су у Италију, тачније у њене посрнуле банке. За берзанске мешетаре италијанско банкарство је исто што и лакмус тест за хемичаре. Када се инвеститори унервозе, прво им падне на памет да се реше акција италијанских банака. “Брегзит” је довео до таквог напада анксиозности на берзама да су инвеститори спремни да купе швајцарске државне обвезнице уз негативне процене потенцијалног добитка. Фунта је 6. јула пала на најниже гране у односу на долар у последње три деценије. Стручњаци предвиђају да ту неће стати. Дакле, “брегзит” је крив за све. Но, да ли је?
Вредност акција италијанских банака од априла до данас је преполовљена. Од “брегзита” до данас продаја деоница прерасла је у распродају. Највећа од њих – Уникредит банка – изгубила је 30 одсто вредности. Најснажније ударце прима најстарија банка на свету – Монте деи Паши ди Сијена. Основана 1472. године – исте године када је Леонардо да Винчи уписан у књигу сликарских мајстора у Фиренци – доживела је да је, уз Кредито Валтелинезе и италијански “Телеком”, лондонски Сити прошле недеље привремено прогна с берзе у страху од суноврата.
Дакле, “брегзит” је само скинуо маску с правог проблема – италијанске банке оптерећене су са 400 милијарди долара дуга. То је једнако петини бруто националног производа Италије, која је (ако и даље рачунамо Велику Британију у Европу) четврта привреда Старог континента. Италијанске банке могу да покрију само 45 процената те вредности, која свакодневно расте. Aко томе додамо и ужасавајућу чињеницу да италијански јавни дуг износи 135 одсто БНП-а, долазимо до суштинског питања – ко ће и како спасти један од најстаријих банкарских система на свету?
Евроскептици на добитку
“Не ми”, поручује Брисел, истичући да Италија и даље троши европски пакет за консолидацију својих банака. Премијер Рензи и његова влада левог центра су између чекића и наковња. Наиме, Европска унија у јануару ове године усвојила је регулативу по којој банке могу да добију помоћ само уколико трошкове губитака прво на своја леђа понесу власници обвезница посрнулих финансијских институција. То је племенита идеја, заснована на америчком искуству из 2008. године, када је спасавање финансијских институција пало на плећа пореских обвезника и проузроковало светску економску кризу. Европљани су одлучили да, уместо обичне грађане, по џепу ударе богате власнике банковних обвезница. То су најчешће финансијске институције.
Међутим, у овој ситуацији, италијанска влада мора да реагује. Aко то учини, поново ће завући руку у џеп народа јер ће средства потражити у сопственом буџету чији је дефицит ионако рекордан. Уколико пусти банке низ воду, кола ће се опет сломити на обичном Италијану. Зашто? Зато што је италијанско банкарство посебно јер због пореских олакшица велики број обичних грађана поседује обвезнице италијанских банака. Њихова укупна вредност процењује се на 200 милијарди евра.
Сетимо се да се прошлог новембра, када је пропала Банка Етрурија, један италијански пензионер обесио пошто је остао без 100.000 евра у обвезницама. Тада је он био један од 130.000 који су изгубили новац у обезницама и деоницама. И тада су важила стара правила, те је италијанска влада упумпала четири милијарде евра у банкарски систем, а улоге спасилаца преузеле веће банке – Уникредит, Интеза и Уби банка. Сада су те банке у опасности, а број потенцијалних губитника броји се у милионима. И све то само неколико месеци пре него што Италијани треба да референдумом одлуче о реформи Сената, који би требало да постане нека врста скупштине региона и градова.
У претећем колапсу банака постојао би само један добитник – евроскептични покрет Пет звездица, који је на локалним изборима у јуну доживео огроман успех крунисан избором Вирџиније Рађи за градоначелницу Рима. Уколико се овај покрет домогне власти у целој Италији, опстанак самог евра био би доведен у питање пошто покрет Пет звездица сматра да је враћање лире једини начин да се спасе посрнула италијанска привреда.
Зато је италијанска банкарска криза свеевропска. И зато морамо да се запитамо није ли немачка канцеларка Aнгела Меркел у првој фази жалости за губитком Велике Британије, коју психолози карактеришу као “порицање”? Наиме, на позиве италијанског премијера Ренција да се јануарска правила барем делимично савију не би ли се спасле италијанске банке, а с њима и евро, Меркелова одговара да се “правила не могу мењати сваке две године”. И најмоћнија жена Европе и њен министар финансија Волфганг Шојбле су ове недеље истакли да ће решење бити пронађено у оквиру постојећих правила, а паневропска, можда и светска банкарска криза избегнута.
Aкције намучене банке Монте деи Паши ди Сијена су на та уверавања скочиле шест одсто. Но, може се рећи да је то само узимање даха пред нови плимски талас. Јер нису само италијанска банке на удару. Француске банке поседују обвезнице италијанских банака у вредности од 250 милијарди евра. Немачке банке око три, а шпанске и америчке шест пута мање. Само Дојче банка књижи италијанске банковне обвезнице у вредности од 11,76 милијарди евра. Домино ефекат је тешко избећи.
У претећем колапсу банака постојао би само један добитник – евроскептични покрет Пет звездица, који је на локалним изборима у јуну доживео огроман успех крунисан избором Вирџиније Рађи за градоначелницу Рима. Уколико се овај покрет домогне власти у целој Италији, опстанак самог евра био би доведен у питање пошто покрет Пет звездица сматра да је враћање лире једини начин да се спасе посрнула италијанска привреда
И док је италијански министар финансија Пјер Карло Падоан два дана о кризи разговарао с европским колегама и Европском комисијом, премијер Рензи ударио је у саму срж ствари изјавом да италијанске банке “нису болесник Европе”. Рензи истиче да је проблем Италије само један одсто укупног европског проблема. Стручњаци су одмах схватили да се опаска односи на Дојче банку. Наиме, италијански проблем с банкарским зајмовима делују као дечја игра у односу на пословање Дојче банке. Чак 75.000 милијарди долара (дакле, 75 билиона) капитала ове банке је у дериватима. Деривати су најрискантнији облик пословања јер им вредност директно зависи од тога како садржај деривата пролази на тржишту. Зато су добити велике када се добија, а ако све пође наопако, као што смо видели 2008. године, деривати могу да изазову светску економску кризу.
Да се вратимо на деривате Дојче банке. Њихова вредност је 20 пута већа од немачког бруто националног производа и пет пута већа од целокупне економије Еврозоне. У последњих 12 месеци, дакле много пре “брегзита”, вредност акција Дојче банке је преполовљена. У истом периоду “Кредит Свис” је изгубио 63 процента вредности у акцијама. Свеукупно, Блумбергов европски индекс, који прати 500 главних европских банака и финансијских услуга, пао је за једну трећину. Зато не чуди што је главни економиста Дојче банке Давид Фолкерц Ландау позвао канцеларку Меркел и администрацију у Бриселу да изађу из фазе “порицања” и упумпају 150 милијарди евра у цео европски банкарски сектор како се не би поновио кобни амерички сценарио. Европске банке су “изузетно болесне и морају да почну да се носе са својим проблемима изузетно брзо”, упозорава Ландау.
Поништили сопствена правила
Да ли ће Европска унија прекршити своја правила и дозволити да владе, а самим тим и порески обвезници, изваде највеће флеке? Прво, Европска унија је већ прекршила сопствена правила, ма колико тврдила другачије, јер чак девет италијанских банака није прошло “стрес тест” Европске централне банке још пре две године, па нико ништа значајно није предузео, а камоли поново подвргао европске банке том тесту.
Друго, у уторак на састанку европски министри финансија закључили су да Шпанија и Португал нису успеле да сведу буџетске дефиците на предвиђену меру. Покренули су казнени поступак Европске уније, који подразумева финансијске санкције, које могу да достигну чак 0,2 одсто бруто домаћег производа земље преступника и замрзавање фондова “двадесетосморице” за те земље. Међутим, европски званичници су одмах сопствена правила бацили у воду. Наиме, нико не очекује да ће било какве казне бити јер после “брегзита” Европа не жели да антагонизује остале чланице.
Руку на срце, Шпанија и Португал су учиниле много на економском плану. Шпански привредни раст износи 3,2 одсто, што је двоструко више од најоптимистичнијих прогноза за раст у Европској унији. Буџетски дефицит је и даље 5,1 уместо 4,2 одсто, колико је задала Европска комисија. Но, шпански министар финансија Луис де Гвиндос истиче да би земља требало наредне године да достигне прописана три процента буџетског дефицита. Португал је опет за пет година дефицит са 10 свео на 4,4 одсто бруто националног производа. Успеси су можда недовољни, али да ли их треба кажњавати? Aко не, чему онда служе европска економска правила?
Њихово кршење појачаће инвестициону несигурност, која се храни “брегзитом”. Тврдоглаво остајање при “статус qуо” могло би да изазове нову светску економску кризу. Свака прогноза у оваквој ситуацији је незахвална. Међународни монетарни фонд се ипак ове недеље огласио и предвидео да ће европски привредни раст због “брегзита” са овогодишњих 1,6 одсто пасти на 1,4 процента у 2017. години. ММФ предвиђа раст европске инфлације са скоро непостојећих 0,2 на 1,1 у истом периоду и упозорава да су ризици порасли због “брегзита”, избегличке кризе и тероризма, али и због слабог банкарског система у неким земљама чланицама. Италији ММФ предвиђа деценије рецесије и повратак на економску ситуацију од пре светске економске кризе тек после 2020. године.
Што је још горе, ММФ сматра да Европа нема јастук да ублажи економске ударце због високе незапослености, ниске продуктивности, повећаног јавног и приватног дуга и дубоко укорењених структуралних проблема. Зато у наредној “петољетки” Старом континенту предвиђа раст од само 1,5 одсто годишње. Препоручује широку стратегију како би се консолидовао европски банкарски сектор.
Уколико нешто не предузме, Европу чекају дуге године економске стагнације. Први наговештаји долазе из средње Европе, где Чешка, Мађарска и Пољска бележе највећи пад производње у последње три године. У тренутној ситуацији свету можда не прети нова економска криза, али се у Европи одлучује о много већем залогу од спасавања италијанских банака – опстанку евра и саме Европске монетарне уније.
Психолози тврде да постоје пет фаза туговања због губитка – порицање, бес, ценкање, депресија и, коначно, прихватање. Туга због развода с другом највећом привредном Европе је у првој фази. Због судбине пола милијарде грађана Уније, политичари и банкари мораће да прескоче чак три фазе и што пре нађу начин да прихвате новонасталу реалност. И реагују како евро не би постао валута интересантна само нумизматичарима.
