Прочитај ми чланакЛАЖНА ДЕМОКРАТИЈА И ПРАВА ИЗДАЈА
У свом интервјуу датом агенцији Бета, професор Мило Ломпар је истакао да је Србија
данас само формално демократска и правна држава: У реалном смислу, на делу је
цивилизацијска регресија: опозиција је прогнана из парламентарног и јавног простора,
а судство у битним садржајима прати одлуке извршне власти. Сетимо се срамне одлуке
Уставног суда да огласи своју ненадлежност поводом Бриселског споразума. Медије
контролише или власт или „западни чиниоци“ (оних првих је више, додајемо).
Владимир Димитријевић
Власт Вучића и дружине је политички издала свој народ, а преко контролисаних јавних
медија разорила све врсте цивилизованог општења, стварајући „глајшхалтовану“ јавну
свест. Рекао је Ломпар: “У културном погледу, створила је наказни спој елитизма и
примитивизма. Не верујем у њене економске прогласе, као што не узимам њене
новчане поклоне. Оно по чему је посебна јесте да је власт симулакрума: национална
фасада служи да се корак по корак напуштају национални интереси.
Ломпар вели да је „главни спикер владајућег симулакрума председник Србије
Александар Вучић: Распон његових изјава, од националних до антинационалних,
преноси се на све нивое власти, јер их сви понављају. Таквом друштвеном патологијом
уништава се јавна моћ расуђивања. Без расуђивања, нема могућности за демократију.
Смрт здравог разума је кључни исход Вучићеве власти.
НЕМО СЕ ПОСМАТРА ПРОПАДАЊЕ: ЗАШТО?
Српска интелигенција из лукративних разлога посматра пропадање Србије: Невладина
или другосрбијанска интелигенција има покриће за мимикријску подршку власти у
томе што власт постепено напушта део по део националних интереса. Њих не занима
недемократичност власти у поступцима према Косову и Метохији“. Два главна циља
западне НВО интелигенције су, дакле, коначна предаја Косова и Метохије и уклањање
руског утицаја са Балкана. С друге стране, „родољубиволика“ интелигенција не жели
да се бави Вучићевом издајом, и посеже, материјалног добра ради, за „реторичком
бижутеријом“: "Они занемарују недемократичност власти због наводне државне и
националне идеје. Тако стварају фатално поистовећивање ове власти и народа и
државе. Међутим, ниједна власт није еталон државе и народа.
НВО интелигенција и „родољубиволика“ интелигенција се прећутно слажу да Вучића
и његове треба подржавати док не почну да падају, а онда – „куд који, мили моји“:
"Ако она падне, сви ће похитати да кажу како је нису подржавали, позивајући се на
садржаје владања које су критиковали. Право питање, међутим, гласи: кад и како је
нисте критиковали? Зашто једнима нису сметали поступци око Косова и Метохије?
Зашто другима нису сметали поступци око Савамале и медијски терор, навео је
професор Ломпар.
О ИЗБОРИМА
Може ли се СНС сменити на изборима? Ломпар је казао да је до 2012. године власт
била смењива: "Коштуница је као директно изабран председник СР Југославије предао
положај због споразума о Државној заједници Србије и Црне Горе, коју су успоставили
Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић. Потом су и Живковићева и Коштуничина и
Тадићева влада биле смењене на изборима. Тек је ова власт питање свог опстанка
прогласила борбом на живот и смрт. То је несумњива регресија ка ауторитаризму.
Што се тиче опозиције, она је углавном прозападна и њене шансе на изборима су мале:
"Како они могу добити део подршке две трећине бирача који су национално
оријентисани и вођени симпатијом за руски утицај? Они остављају огроман политички
простор властима да стварају привид националне политике. Отуд, урушавање садржаја
живота – криминал, корупција, медијски терор, политички диктат, примитивизам свих
јавних стандарда – мора добити толике размере да у друштву не остане очувана
ниједна колективна идентификација: ни политичка, ни друштвена, ни културна, ни
економска.
Зато ћемо, слути професор Ломпар, опет гледати смену власти кад се у то умеша
америчка Империја.
ЛАЖ О ОДБРАНИ КОСОВА
Власт Вучића је, наравно, сасвим издајничка: “Рекли су: не дам Газиводе и ‒ дали су.
Рекли су: у косовској власти су ратни злочинци, а ушли су у коалицију с њима. Остало
им је да се сложе са местом Косова у УН. Ту је главна препрека руски вето. Тај чин
спречава једино Русија и само њено одустајање од гласа против у Савету безбедности
би омогућило „лагану“ предају свете српске земље: Како то сада не изгледа
вероватно, чини се да западни чиниоци настоје да постепено промене амбијент око ове
одлуке: да све чланице ЕУ признају бесправну и НАТО злочином од Србије одвојену
територију и да јој обезбеде место у УНЕСКО и Интерполу. Нови амбијент требало би
да обезбеди нову одлуку.
Шта је будућност Србије?
Ломпар је био јасан: “Давно сам, у својој књизи Дух самопорицања написао да нас
чекају дуге године тихе окупације и да живимо у колонијалним условима. То ме је
изложило јавном жигосању које је изводила невладина другосрбијанска интелигенција.
Током ове деценије показало се да сам био потпуно у праву, и у нашем, и у европском
контексту, рекао је професор.
ИДЕЈА КОМПРОМИСА
Ако тзв. „грађанска опозиција“ жели да придобије бирачко тело, она мора да разуме
шта се заиста догађа: “Они отуд треба да заступају недељивост државне територије
Србије и легитимна права српског народа у Босни и Херцеговини (Република Српска),
Црној Гори, Македонији и Хрватској. Они треба да одбију наметање српске кривице за
непостојећи геноцид и прихвате српски део одговорности за ратне злочине.“ И још:
“Треба да напусте идеју о својој историјској предодређености да воде друштво и да
посведоче спремност на компромисе. Њихови западни ментори су им показали да то
може и садашња власт.
Што се националног политичког спектра тиче, политичари „на нашој страни“ треба да
заступају универзалност грађанских права, практичну осуду сваког насиља, отвореност
за дотицај културног наслеђа и духовне ситуације времена, свест о томе да се ми
налазимо на периферији руског утицаја и спремност на компромисе. Ипак, рекао је да
му се чини да „српска култура, њени политички и интелектуални протагонист, нема
снаге за такав преокрет.
АКО ЧОВЕК ПОТРАЖИ
Ако исказе професора Ломпара узмемо као путоказ ка налажењу праве опозиције у нас,
уз дужно поштовање према свима и свакоме, не можемо а да се не суочимо са појавом
Српског покрета Двери, који, упркос свим тешкоћама, па и извесним тактичким
грешкама, никад није изневерио основну идеју – а то је спој националног, грађанског и
демократског.
Да кренемо редом.
Двери од почетка власти Вучића и дружине тврде да је на делу регресија у
ауторитаризам, у поредак у коме нема демократије, него постоји њен симулакрум, у
коме је све привид, а нарочито Уставом гарантована раздвојеност законодавне, судске
и извршне власти. Нестала је, пре свега, могућност дијалога као пута ка постизању
јавне сагласности без које нема пробоја ка стабилном друштву. О свему и за све, пита
се само један човек: Вучић. А иза њега стоје луткари који повлаче конце, магови НАТО
Империје.
ПО КОМ МОДЕЛУ СЕ ВЛАДА СРБИЈОМ?
У огледу Љубомира Кљакића о саветнику Тонија Блера, обавештајцу и идеологу
Империје, Роберту Френсису Куперу, јасно пише како се влада Србијом: “Купер је ову
идеолошку платформу империјалне експанзије опширно представио 2003. године у
својој књизи Сламање нација. Поредак и хаос у двадесетпрвом веку: „За постмодерну
државу, стога, постоји потешкоћа. Неопходно је да се навикне на идеју двоструких
стандарда. Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности.
Али, када имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног
европског континента, (као) Европљани морамо се вратити на знатно грубље методе из
ранијег времена – сила, превентивни напад, превара, све оно што је непоходно када се
бавимо онима који још увек живе у свету деветнаестог века где је свака држава за себе.
Између себе, држимо се закона, али када делујемо у џунгли, ми такође морамо
користити законе џунгле.“
Зато су Вучићу дозволили да Србију претвори у џунглу. И то у ону најмрачнију, без
освита. Вучићев саветник је био Тони Блер. Блеров саветник био је Роберт Купер. Није
нимало случајно што су балканске државице препуштене луменима какви су Еди Рама,
Мило Ђукановић, Александар Вучић. Опозиција је прогнана из јавног простора са
„бефелом“ НАТО Империје. Вучић то никада не би смео да уради да му није
дозвољено.
БОШКО ОБРАДОВИЋ О СВЕОБУХВАТНОЈ ВУЧИЋЕВОЈ ИЗДАЈИ
Професор Ломпар каже да не верује ни у какве националне прогласе Вучићеве власти,
јер она, на делу, издаје националне интересе. Исти је став и Двери, које никад нису
поверовале Вучићевим лажима o патриотизму и које су, кад је потписиван Бриселски
споразум, организовале једине озбиљне демонстрације против те лажи. Због овог
јасног става, Вучић је, у току изборног процеса 2016. године, рекао да Двери никад
неће ући у Скупштину Србије.
У тексту о издаји као моделу Вучићеве власти, у својој новој књизи „Промена
система“, Бошко Обрадовић пише:“За време Вучићеве власти почела је распродаја
Србије односно преосталих природних и привредних богатстава која су уопште остала
у нашим рукама. Продати су Аеродром Београд, РТБ Бор, ПКБ и Комерцијална банка.
Вучић се чак јавно горко кајао зашто је подлегао притиску јавности и није продао и
Телеком Србија, пошто је и то било планирано. Започет је и процес реструктурирања
Електропривреде Србије, који такође води ка приватизацији ове стратешке државне
фирме. Створили су законски основ и за приватизацију домаће наменске индустрије,
која се у међувремену директно уништава од стране приватних фирми које добијају
послове трговине оружјем уместо државних компанија које су се до сада тиме бавиле.
Сам коруптивни начин добијања ових послова, у оквиру кога се приватним фирмама
блиским СНС оружје продаје по знатно нижим ценама од реалних, прелази у сферу
крупног и организованог криминала у врху власти. Нека врста еколошке издаје врши
се у области заштите животне средине изградњом деривационих мини-хидроцентрала
које наносе несагледиву штету по природу и животну средину зарад остваривања
екстрапрофита инвеститора блиских владајућој СНС. На сличан начин изданим се могу
осећати и Срби у окружењу и дијаспори за које матична држава Србија не хаје још од
доласка Вучића на власт и укидања Министарства за односе са Србима у региону и
расејању. Довољно је навести пример да за осам година власти Вучић никада није
посетио Црну Гору и да је подржао доношење скандалозног закона о слободи
вероисповести којим је тамошњи владајући режим директно ударио на Српску
православну цркву и њену имовину у Црној Гори. Како другачије него као издају
окарактерисати његово лично пријатељство и сарадњу са осведоченим ратним
злочинцима и виновницима многих зала по српски народ и државу, од НАТО
бомбардовања Србије до погрома над Србима на КиМ: Билом Клинтоном, Тонијем
Блером, Герхардом Шредером, Хашимом Тачијем…“
Дакле, ако читалац тражи онај политички покрет који је Вучићев квазипатриотизам
видео као свеобухватну издају – то су, свакако, Двери.
И КОСОВО И САВАМАЛА
Двери никада нису биле на страни другосрбијанштине и НВО инжењеринга, као што
нису пристајале да глуме патриоте на лажним изборима, философирајући о
геополитици Таџикистана док пропада Србија. Оне нису дозвољавале да се цео народ
поистовећује са Вучићевим кловнократским режимом, него су увек биле у заједници са
онима који су се борили против режимских лажи и разградње свега нормалног у нас.
Дверима су, сасвим у складу са тезама професора Ломпара, сметали и издаја Косова и
Метохије (што НВО службеницима у нас није сметало; напротив), али и рушење
Савамале и криминализација друштва. Довољно је сетити се да је сав криминал (који
се сада представља само као дело Вељка Беливука и другара), Бошко Обрадовић
разобличио у својој књизи „Криминални кругови“ још 2019.
Он је и на изборима у Лучанима пре те књиге, први указао на Дијану Хркаловић и
њену прљаву улогу у полицији, о којој сада пишу чак и Вучићеви таблоиди. Али,
тресла се гора: нико ништа не може Дијани Хркаловић, као ни Небојши Стефановићу,
који више није на челу СНС-а у Београду, али је, и даље, министар војни. Змијско
клупко је запетљано много озбиљније него што и слутимо.
СМЕНА ВУЧИЋА НА ИЗБОРИМА
Да ли се СНС може сменити на изборима?
У оваквом изборном систему не може. Зато су Двери биле у Савезу за Србију,
озбиљној опозиционој заједници чији је циљ био да се, јавним радом, протестима и
бојкотом лажних избора, ова земља из претполитичког врати у политичко стање и да
се, након тога, организују прави слободни избори. Савез за Србију је имао темељан
програм у тридесет тачака (две тачке су се тицале одбране Косова и Метохије у саставу
ове државе). Тај исти Савез је, бојкотом лажних СНС избора 2020. године, показао да у
Србији нема демократије.
Двери, међутим, нису нимало криве што се Савез распао после успелог бојкота. Оне су
биле, и јесу, за сва опозициона окупљања која неће бити пука шминка, него конкретна
борба за демократију. Зато њихово данашње учешће у дијалогу око изборних услова и
са властодршцима и са ЕУ чиниоцима није никаква „издаја“ (као што Бошко
Обрадовић никада није био ни Ђиласов, ни Вучићев, ни фашиста, ни „пребијач“ жена),
него наставак борбе да се, поновимо то, Србија из претполитичког врати у политичко
стање. И да се онда, после годину дана прелазне владе, када све буде чисто и сређено,
организују слободни избори на које ће свако изаћи са својим програмом.
ПРАВНИ ПАТРИОТИЗАМ КАО ТЕМЕЉ КОМПРОМИСА
Професор Ломпар се залаже за компромис између, условно говорећи, грађанске и
патриотске опозиције; тај компромис су Двери увек тражиле и ка њему ишле. Јер, нема
патриотизма без правног патриотизма, који спречава да се криминал, корупција и
тоталитаризам маскирају причом о борби за националне интересе. Уосталом, ко не
верује нека чита дверјански „Манифест правног патриотизма“. Грађанско и
национално морају бити двоједна стварност наше демократије. У том смисли, Двери и
Бошко Обрадовић су од почетка јасни.
Ипак, нешто шкрипи. Двери нису довољно видљиве, ма колико се трудиле и бориле да
ове јасне чињенице изложе не само својим бирачима, него и јавности Србије.
ШТА ШКРИПИ?
Срђан Шкоро, у свом поговору за „Промену система“, каже шта то спречава да јасност
ставова Двери допре до грађана Србије: “Бошко Обрадовић је пре свега васпитан,
писмен и породичан човек. У јавности је представљен као насилник, фашиста, лопов…
Особа коју никако не би требало следити. Власт је учинила све да га толико опањка, да
су Недић и Љотић заједно, боље прошли у комунистичкој пропаганди. Лажни левичари
и такозвани грађанисти су се својски потрудили да га истисну из опозиције и баце на
маргину политичког деловања. Наводно им је кварио слику пред демократским
светом који нескривено већ девет година подржава бруталну Вучићеву диктатуру
(подвукао В. Д.). Шта би о њему и једни и други тек рекли да је само један дан био на
власти тешко је и замислити.“
У том грму лежи зец – Обрадовић и Двери се не уклапају у систем. И зато их нападају
– час за фашизам, час за „издају опозције“, а час за високе температуре у јулу 2021.
ЗА ПРОМЕНУ СИСТЕМА, СВАКАКО
Иако на месту вршиоца дужност Политичког савета Двери, никада нисам вршио пуку
пропаганду да се гласа за покрет и да се Бошку Обрадовићу виче: “ЖИВИО!“ За тим,
хвала Богу, никад није ни било потребе, а мене би било срамота да сам нечији
дводимензионални пропагандиста. Ипак, не могу а да не укажем на чињеницу – Двери
су, како видим (ограничен својом перспективом, наравно) управо онај покрет који
испуњава критеријуме што их је професор Ломпар поставио кад је спој националног и
демократског у питању. Ко ће и да ли ће то видети, друго је питање.
Видео ко то или не видео, Двери су и даље на свом путу, чији је циљ, пре свега,
ПРОМЕНА ЈЕДНОГ ТРУЛОГ СИСТЕМА, а не пука промена власти.
