Прочитај ми чланакУ својој емисији Двадесет и пет минута, др Драган Петровић је као главну тему посветио погоршавању мигрантског проблема. Србија се већ налази у озбиљном демографском проблему, имајући у виду да као последица погрешног неолибералног економско-социјалног модела имамо негативан природни прираштај, па сваке календарске године изгубимо око 40 000 људи, - за колико нас више умре него што се роди.
Томе треба додати и исељавање из истих разлога, тешке економско – социјалне ситуације која највише погађа ниже и средње слојеве популације, па тако смо прошле 2019. године, имали око 62000 исељених најчешће високо образоване и млађе, радно виталне популације. Са друге стране поред реадмисије претежно Рома из ЕУ, последњих година смо изложени мигрантском притиску.
У Србији је реално далеко више стално стационирано од тих око 7000 миграната, са којима власт излази у јавност. Међутим, у земљама ЕУ је велики број миграната који је добио папире у Србији, и постоји опасност, што се у пракси већ догађа у неидентификованом броју, да се враћају ка нашој земљи и да постоји опасност да ту остану заробљени.
Додатно, последњих дана се велика маса миграната почела покретати из Турске где их је више милиона, ка Грчкој и Бугарској, па постоји опасност имајући у виду позицију власти, медија и реалну несувереност Србије, као и то да су нам слабо чуване границе, да значајан део њих се заустави баш овде. Ана Брнабић је већ потписала раније Маракешки споразум, који је саветодавног карактера, али рецимо бивши министар унутрашњих послова Аустрије је изјавио у октобру да постоји неки тајни обавезујући споразум са руиководством Србије, које је преузело обавезу да прихвати све мигранте које Аустријанци врате. Сам Александар Вучић даје забрињавајуће изјаве по овом питању у последњих пар година од како се ово питање актуелизовало, а управо у овом периоду су извршене забрињавајуће промене у законодавству и проширени пријемни центри – све у правцу примања и адаптације на нашем подручју муслиманских миграната.
У том правцу на јавно мњење делују и средства информисања, да једино наша земља која има тешке и разорне последице погрешног наметнутог неолибералног колонијалног модела вођења привреде, да управо она треба да прими значајан део миграната. Само део непоткупљених и неуцењених интелектуалаца успева преко медија углавном на интернету, да укаже на право стање у вези овог проблема.
Поред тога највећи део миграната чине млади мушкарци, способни за војску, па се поставља питање мотива за овако крупно покретање становништва из својих климатско цивилизацијских и религијских средина ка срцу Европе. Иако је Србија, између осталог и због наметнотог економско-социјалног модела сиромашна земља и све више пауперизована, те то мигрантима не може бити реално циљ, постоји опасност да се они стационирају управо у Србији, због реалне несуверености земље, и зависности и корумпираности владајућих, посебно политичких елита и саме власти.
