Прочитај ми чланак
Од једног професора с Медицинског факултета својевремено сам чуо и на њега се љутнуо: „Учини добро, надај се последицама“. Уверио сам се у то више пута, јер ми се то управо дешавало. Али, нисам и надаље променио свој став да добро и само добро треба чинити не само најближима, већ свима.
Као ученик гимназије дознао сам за славног Швајцарца, српског добротвора и великог човека Арчибалда Рајса, новинара извештача са ратних подручја у Србији, који је своју велику љубав према Србима исказао придруживши им се у Првом светском рату, с војском и избегличким народом прошао све његове голготе, а своје срце завештао Србији с молбом да се после смрти однесе на Кајмакчалан, а тело сахрани у Топчидеру. Увек се потресем када читам о том великом човеку, колику је љубав подарио Србима и Србији, а није му се Србија одужила на одговарајући начин…
Тек као млад лекар дознао сам за још једног Швајцарца, Виктора Куна – лекара, који је спасавао хиљаде српских бораца и становника Србије у Другом балканском и Првом светском рату. А како му се Србија одужила? Заборавом!
Виктор Кун је рођен 1887. у Женеви. Његов отац Емануел, немачког порекла, био је пријатељ краљевске породице Карађорђевић. Виктор је похађао исти колеџ с принчевима Ђорђем и Александром Карађорђевић, па је пријатељство обеју породица настављено, а симпатије за српски народ продубљиване. Даље школовање их је раставило, али не и удаљило. Виктор се окренуо медицини, успешно је завршио и постао хирург и специјалиста за инфективне болести.
А онда му је стигло писмо, тада већ регента, Александра Карађорђевића с молбом да дође у Србију и својим знањем и умећем помогне у лечењу оболелих од тифуса и колере. Био је Други балкански рат. Виктор се није премишљао, већ се одмах упутио у Србију. Одмах се латио посла, мењајући дотадашње методе лечења колере и тифуса, што се убрзо показало ефикасним, о чему сведоче подаци да је у Нишу смртност од тих болести била смањена са 65 одсто на само два процента. Од српске владе је добио највиша одликовања, а Врховна војна команда му је понудила војну каријеру у санитету Србије.
Доктор Кун се захвалио на понуди, али се вратио у Женеву и одмах потом оженио се својом великом љубави, пијанисткињом Бертом Расин. На самом почетку Првог светског рата, септембра 1914. долази у Србију с девет швајцарских лекара и супругом Бертом, коју је претходно оспособио за болничарку. Из Ваљева одлази у Ниш и својски, са својом екипом се ангажује у борби против тифуса, дизентерије, пегавца, а истовремено оперише и лечи рањенике, и то не само српске, већ и заробљене непријатељске војнике. Нажалост, у Нишу му умиру два лекара сарадника. Српска војска их је са свим почастима сахранила на нишком гробљу. За самопрегоран рад у лечењу и спасавању српског цивилног и војног састава, Србија му је понудила блиставу каријеру коју је морао да одбије, јер се здравствено стање супруге Берте нагло погоршало и морао је да се 1915. врати у Женеву. Одатле прикупља хуманитарну помоћ за борце и цивиле и рањену, гладну и опустошену Србију, пише оптужујуће чланке о зверствима непријатеља према цивилном становништву као сведок свих догађаја у ратом захваћеној Србији, посебно описујући зверства Бугара према цивилном становништву.
У јесен 1916. уз помоћ Црвеног крста САД отвара санаторијум у Швајцарској – планинском селу Лејзину искључиво за Србе оболеле од туберкулозе, тешко болесне и рањене, запосливши истовремено и српске лекаре који су заједно с његовом медицинском екипом излечили више стотина војника све до пред крај јануара 1919. Тог 29. јануара оболелом српском војнику који се налазио на лечењу у санаторијуму долази у посету брат из Монтреа, ментално оболео војник, двадесетогодишњи Милосав М. Следећег дана, за време заједничког ручка особља санаторијума и хоспитализованих болесника, присутан је и гост Милосав М. Одједном, у агресивном наступу Милосав напушта обед и одлази у своју собу. Доктор Кун је пошао за њим и покушао да га смири. Милосав вади своју фотографију и узбуђено се обраћа доктору Куну: „Ево, погледајте какав сам био!“ Доктор Кун је узео пружену фотографију и разгледао је, не очекујући поновну реакцију госта. Милосав је извадио нож који је стално носио уз себе и свом снагом га је зарио у грудни кош доктора наносећи му смртоносне повреде од којих је преминуо после петочасовне борбе више хирурга за његов живот. Српска рука га је лишила живота, тада је имао само 32 године. Сахрањен је по жељи у родном месту, за шта се потрудила југословенска влада. У његовом дому у Женеви остала је стара српска застава коју је донео као успомену на земљу и народ које је волео, којима је у најтежим и преломним годинама служио као добровољац. Српски конзул у Женеви Петровић и српски студенти носили су ковчег с посмртним остацима др Куна који је био прекривен швајцарском заставом.
Српски народ није се одужио ни једним белегом доктору Виктору Куну да у Србији подигне споменик овом великом и пожртвованом добротвору, који се и те како залагaо за нашу слободу и заслужио да у Србији, нашој и његовој, има посебно место. Изостао је и назив улице с његовим именом, спомен-чесма, нема здравствене установе која носи његово име као сећање на исказано милосрђе племенитог странца према српском народу којем је одано и с немерљивом љубављу служио.
(Политика)
