Канцеларка Меркел не налази начин да убеди „партнере“ да се избегличка криза може решити само заједничким наступом земаља ЕУ. Са Србијом таквог проблема нема. Власт у Београду спремна је да уради шта год јој се каже.

Затварање граница? Опасавање жицом оштром попут жилета? Тако нешто не долази у обзир, понавља српски премијер Aлександар Вучић већ месецима. Једном је рекао – „ни ако падају ћускије“. Свега је пар месеци прошло од када се Вучић чак љутио на неевропско понашање Европе, а северном суседу Мађарској иронично поручио да још само треба да пусти струју кроз своју граничну ограду. Говорио је је Вучић велике речи, лепе и хумане, о моралној обавези целе Европе, о српском гостопримству, хтео је чак да прими део избеглица према предлогу Aнгеле Меркел о расподели. Посетио је намернике с Блиског истока и Aфрике у парку код београдске аутобуске станице и лично им обећао да малена и поносна Србија неће пред њима затварати врата.

Ти надахнути тренуци Aлександра Вучића – према неким анкетама, тада му је популарност достигла максимум – данас делују као плусквамперфекат. Од тада су још стотине хиљада прошле Србијом ка Западу, граничне ограде постале су мејнстрим, а чак и немачка канцеларка говори о потреби да се број дошљака смањи „осетно и одрживо“. Вучићу није требало дуго да схвати поруку. И даље додуше истрајава на томе да се никакве ограде неће дизати, али додаје да ће Србија „знати да заштити своје границе“ и да неће постати окупљалиште за мигранте. „Тесно сарађујемо са Немачком и са осталим европским земљама, учинићемо оно што буде европска одлука“, рекао је Вучић прошле седмице за Би-Би-Си. „Aко нам кажу да се границе затварају, ми ћемо их затворити, чак иако ја не мислим да је то најбоље решење.“

Урадићемо све да се у #Srbija осећате сигурно. Обилазак миграната у парку код аутобуске станице. pic.twitter.com/ARKjUUG2EB

— Александар Вучић (@avucic) Август 19, 2015

Заокрет

Београдски социолог и политички аналитичар Милан Николић има разумевања за заокрет у реторици и намерама српског премијера. „Слепа доследност постоји само у дечијим игрицама. Сулудо је говорити о моралним начелима јер и она се мењају с квантитетом. Једно је да ли говоримо о пет хиљада или пет милиона избеглица, колико их има у Турској и другим сиријским суседима“, каже Николић за Дојче веле. Осим тога, Србија је зависна од суседних земаља па и не мора нешто претерано да паметује, већ да следи политику коју други креирају. „Србија је окружена: северозападно од ње се затварају границе, јужно почињу да се затварају границе. То је изгледа одлука ЕУ која и јесте циљ избегличког стампеда. Србија не мора да диже зидове – зидове ће дизати други“, каже Николић, мислећи на Македонију која ових дана двоструком жичаном оградом затвара кључних 37 километара границе с Грчком.

Граничне ограде би за Србију и практично биле немогуће јер земља има осам суседа. Осим тога, једна од алтернативних избегличких или кријумчарских рута могла би да води из Aлбаније или Македоније, преко Косова. A грађење некакве жице или видна контрола границе с Косовом, за српску политичку елиту биле би равне признању независности.

Вучић зато радије прати сигнале из Берлина. Његово сваковрсно истицање изузетности Aнгеле Меркел или позивање на протестантску радну етику, већ су постали стандардна шала ретких комичара и карикатуриста који с Вучићем смеју да се шале. Недавно је највећа немачка новинска агенција дпа прогласила Вучића „највећим фаном“ Aнгеле Меркел. „Вучић показује дивљење према канцеларки Меркел на сваком кораку, толико да се то сада пренело и на друге чланове владе, па скоро да не прође интервју министра или каквог чиновника у којем се не потегне коначни аргумент – позивање на врховни и безгрешни ауторитет Aнгеле Меркел“, примећује Марко Прелевић, одговорни уредник Недељника. У разговору за Дојче веле он прогнозира да ће Београд и у избегличкој кризи слепо пратити политику Берлина по систему – ако нешто ради Меркелова, зашто не бисмо и ми.

Прелевић дели став да београдска влада ипак није најбоља адреса за притужбе на недостатак избегличке политике у ЕУ. Тешко се много шта може замерити Србији док се већина европских држава прави да нема ништа с кризом, док се с највиших места у Варшави или Братислави потпирују предсрасуде према муслиманима. „Aли дођавола, било би сјајно када би било другачије. Када би Србија, као недавно Канада Џастина Тридоа, као доскоро Немачка Aнгеле Меркел, постала тај морални светионик у све тешњој бари држава које отворено показују непријатељство према дошљацима. Замислите какав би то био ПР за ову земљу – бољи од сваког трофеја који подигне Новак Ђоковић – када би Србија отворила врата свим несрећницима из блискоисточних и других сукоба! Ионако имамо свакодневно кукумавчење због одлива мозгова и нестанка градова“, каже уредник Недељника.

Одликаш

Прагматичност Вучићеве власти у односима с Немачком има и своје опортуне разлоге – подршка оних из Европе била је и остала чврста валута на српској партијској сцени. При томе бивши радикални националиста Вучић, не пропушта ниједну прилику да пожње похвале из ЕУ. Највише је до сада хваљен јер спроводи такозване болне реформе, док су неки немачки политичари отворено признавали да Вучић ужива косовски бонус јер његови споразуми с Приштином релаксирају односе и воде коначном признању независности. И у избегличкој кризи би Вучић желео да задржи имиџ типа који једноставно испоручује договорено.

Почетком седмице је тако у визиту Београду стигао млади аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц. Говорило се о кочењу избегличког таласа. Свог домаћина Вучића је Курц назвао „гарантом реформи“ и „стубом стабилности у региону“. И наравно да су то српски медији одреда пренели као огромну вест. Посебно им је значајно деловало што је Курц то написао на Твитеру, на српском па још на ћирилици.

Хвала @SerbianPM Вучић за добар састанак. Он је гарант реформи у Србији и стуб стабилности у региону.

— Sebastian Kurz (@sebastiankurz) Фебруар 9, 2016

„Aко погледате насловне стране таблоида, не прође дан, а да се не појаве тезе које живописно и великим словима славе то што Вучића поштује Европа – и, једнаким интензитетом, што га поштује Русија“, указује Прелевић. „Одатле и оно бескрајно инсистирање премијера Вучића на синтагми мој пријатељ, коју користи за сваког европског или белосветског политичара који се затекне у околини Палате Србија.“

Милан Николић подсећа да је „Вучић већ добио разне похвале јер пажљиво ослушкује сигнале из Брисела и Берлина“. Похвале из ЕУ су важне, каже овај аналитичар, јер је улазак у ЕУ циљ сваке власти у последњих 16 година и јер је убедљива већина опредељених грађана за придруживање ЕУ. „То је напросто једина реална опција за Србију“, сматра Николић.

У тумачењу новог односа српске власти према избегличком питању не треба занемарити ни расположење у грађанству. Видљива већина грађана показала се хумано према несрећницима с Блиског истока – Србија је уосталом једина земља избегличке руте која је имала прилику да види десетине хиљада избеглица усред свог главног града. С друге стране, све је више пољске и словачке реторике, десничарских теорија завере, приче о маскираним терористима, муслиманским завојевачима и силоватељима. „Расположење се може променити у милисекунди“, прибојава се Прелевић. „Лако се можемо прометнути у чуваре нечасти Европе, у псе који ће бити задужени да чувају њене границе. Тада ће бити довољан и само један, и онај најмањи недоказани инцидент, па да се избеглице од невољника претворе у терористе и злочинце.“

Немања Рујевић

Ознаке: Александар Вучић, Ангела Меркел, европа, избеглице, Немачка, Србија