Прочитај ми чланакНеобјављено сведочанство Олге Живковић о погибији Слободана Пенезића 6. новембра 1964. Први начелник Озне желео сапутници да уступи седиште крај возача ради удобније вожње. Возач је покушао да исправи возило.
Сведок Олга Живковић / Возило у ком је настрадао Крцун на Ибарској магистрали / Слободан Пенезић
Необјављено сведочанство Олге Живковић о погибији Слободана Пенезића 6. новембра 1964. Први начелник Озне желео сапутници да уступи седиште крај возача ради удобније вожње. Возач је покушао да исправи возило.
На путу је било блата, нанетог запрежним колима. Пут је био влажан, не од кише, него од измаглице. Да је падала киша, она би то опрала. Мирко Поповић, који је пре нас кренуо другим колима, причао ми је да у животу није имао тежу вожњу. Дошло је до клизања возила. Возач је нагло окренуо на десну страну, вероватно је осетио да ћемо да склизнемо са пута, па је затим окренуо волан на леву страну. Сећам да је покушао да исправи возило, и да се поново врати на пут. Међутим, точкови су већ били у ваздуху и ја сам имала само представу лома…
Одмотава се магнетофонска трака. Простор испуњава глас Олге Живковић, савезног и републичког посланика, високе функционерке Комунистичке партије Југославије. Она је била сапутница Слободана Пенезића Крцуна у аутомобилу који је тог кобног 6. новембра 1964. слетео са Ибарске магистрале и преживели сведок његове смрти. Априла 2012. године снимио ју је историчар Милорад Искрин. До сада необјављено сведочанство развејава теорије завере о крају најконтроверзније личности епохе Јосипа Броза Тита.
Историчар Искрин је разговор са Олгом Живковић снимио у њеном београдском стану. Недуго затим, Олга је умрла. Чињеница да је Крцуна и његово окружење одлично познавала може бити уверљив прилог теорији да је за смрт генерал-пуковника, првог начелника Озне, шефа Удбе, председника Извршног већа Републике Србије и народног хероја – „криво“ блато на Ибарској магистрали.
Тог дана, заједно са високим републичким функционерима Светоликом Лазаревићем Лазом, Љубомиром Мијатовићем и Олгом Бошковић, Крцун је кренуо на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Лазаревић је погинуо, а Олга је у колоплету срећних околности остала жива након што је возило ударило у дрво.
* Историчар Милорад Искрин и Олга Живковић у Београду априла 2012.
– Када сам села у ауто, ставила сам капут преко ногу и то ми је спасило колена. Љубо Мијатовић је разбио чашицу на колену. У једном моменту сам осетила, при повратку у Београд, да ми цури крв на врату. Погледам Љуба, који је седео до мене, исто крвав и пита ме: „Шта ово би“? Ја кажем: „Не знам“! А шофер држи десном руком волан, а левом руком удара у колено и виче: „У, шта би“! – наставља се Олгино сведочење.
– Ја сам била при свести и казала сам шоферу да нас вози или у Војну болницу или у болницу „Драгиша Мишовић“. Тада сам поново изгубила свест. Касније сам сазнала да су нас сместили у кола, која је Лазаревић (Светолик) добио у Скупштини Србије. Тим колима смо ми требали да идемо кад се заврши конференција Савеза комуниста у Ужицу, на свечану седницу Скупштине општине Ивањица.
У остатку разговора Олга углавном говори о припремама за пут у Ужице. Ништа сумњиво се није дешавало, а чак се до последњег тренутка није ни знало ко ће којим аутомобилом ићи на пут.
– Крцун ми је рекао да неће ићи са нама у Ужице, већ ће ићи Швабић (Михаило). Касније, Крцун ми је рекао да ће ипак ићи у Ужице, а да Швабић неће ићи. Био је конкретан, и казао је: „Сакупите све посланике из нашег краја, који ће да иду на конференцију, и дођите доле код мене, па да идемо заједно“! Ја свима кажем да ће Крцун да иде са нама заједно. Они су се обрадовали, јер смо га сви волели – говорила је Олга. – Рекао је да са њим могу двоје.
Одмах је додао: „Па вала, велика су кола, могло би и троје“! Одмах је додао да би могли са њим да пођу Лазаревић, Љубо Мијатовић и ја. Полако пођемо на излаз. Ту су били и посланици из Прибоја и Пријепоља, којима се обратио Крцун са речима: „Ајте ви комшије, идите овим другим колима“! Та кола су била одређена за посланике из Ариља, Ивањице и Ужица, па нас је Крцун преузео у своја кола. Нас троје смо се договорили да ја седим у средини са Љубом и Лазаревићем. Крцун ће сести напред. Крцун ме је питао како подносим вожњу.
Ја сам рекла да сам стално на путу Ужице – Београд и да сам навикла. Била сам посланик у Савезној (Веће народа) и Републичкој скупштини и била у Одбору за буџет Савезне и Републичке скупштине. Крцун је инсистирао да седим напред, јер су кола велика, па можда ће „љуљање“ изазвати мучнину. Љубо је сео са леве, а Светолик са десне стране, а ја у средини. Крцун је сео поред возача…
ПОСЛЕДЊИ РАЗГОВОР У АУТОМОБИЛУ
– Како смо сели у ауто, почели смо разговор о привреди у нашем крају. Кажем како ми је Спиро Жунић рекао да никад лакше није добио средства. Крцун ће на то: „Е вала, ви Ариљци добисте средства у минут до дванаест“! Мислећи на средства за развитак индустрије, погон „Цвете Дабић“ и за Ситару у Ариљу. Око Ситаре су много били заинтересовани он и Никола Љубичић – сећа се Олга последњег разговора са Крцуном.
– Чак је једном Љубичић у Скупштини у Ужицу рекао Перу Антонијевићу и Милети Јешићу: „Слушајте ви другови, није Ваљаоница ваша прћија. То је југословенска инвестиција“. Они су сматрали да све то треба да буде у Ужицу. Ситара је много утицала на укупан развој Ариља…
